Anastasia i Milorad Mandić: U susret sedmogodišnjici braka

Anastasia i Milorad Mandić: U susret sedmogodišnjici braka

15/04/2011

0

U poslednje vreme glumac Milorad Mandić Manda, koji je mukotrpnim radom u protekle dve decenije stekao status jednog od omiljenih televizijskih lica, i njegova lepša polovina Anastasia Mandić imaju dosta razloga za slavlje. Pored uspeha na privatnom planu, proslava sedmogodišnjice braka, kao i zabava povodom Mandinog jubilarnog pedesetog rođendana, na nedavno završenim četrdesetim „Danima komedije“ u Jagodini, Anastasia i Milorad osvojili su prestižne nagrade. Briljantno odigranom rolom Jovanče Micića u predstavi „Put oko sveta“ proslavljeni umetnik je osvojio sve simpatije žirija i zaslužno poneo statuetu „Zlatnog ćurana“ za najbolje glumačko ostvarenje. Na istom festivalu nagradu „Nikola Milić“ za najbolju epizodnu ulogu dobila je njegova supruga za ulogu Lusi u predstavi „Ne znam šta je seks, ali pitanje je odgovor“.
- Ovo je moja prva nagrada u životu i veoma mi znači. Inače, ja potičem iz glumačke porodice u kojoj već imamo pet osvojenih „Ćurana“. Zbog toga je jagodinski festival za nas oduvek ima važno mesto. Nikola Milić čija je nagrada pripala meni, bio je glumac mog pokojnog dede koji je po zanimanju bio reditelj. Oni su sarađivali, tako da sve ima neke skrivene simbolike - kaže Anastasia Mandić i dodaje da se nagradi veoma obradovala jer je nije očekivala.

- Ja bih više mogao da vam pričam koliko sam radio na pripremanju ove predstave nego o samoj nagradi. Predstava „Put oko sveta“ bio je za mene prvi izlet van beogradskog pozorišta. Moram da priznam da se nisam baš najprijatnije osećao kao gost u nepoznatoj sredini, jer nisam poznavao ekipu iz „Kruševačkog pozorišta“. Tako smo Ljilja Stepanović i ja na putu komentarisali kako će nas ti glumci prihvatiti i kako će sve izgledati. Na našu sreću od prve probe smo uspostavili kontakt sa kolegama i sve je ispalo kako treba. Probe su bile veoma iscrpne - nadovezuje se za magazin „Hello!“ Milorad Mandić Manda.
Kad ste saznali da ste nagrađeni, niste krili oduševljenje i upriličili ste malo slavlje u klubu „Narodnog pozorišta?
Anastasia: Te večeri Milorad je povodom sto godina od praizvedbe Nušićevog teksta u „Narodnom pozorištu“ u Beogradu igrao predstavu „Put oko sveta“. Posle završetka nazvala sam ga da mu kažem da ga čekam u klubu pozorišta, na šta mi je rekao: „Čestitam ti“. Pomislila sam da je saznao da je on dobio nagradu na jagodinskom festivalu, pa sam mu odgovorila: „Dobio si „Ćurana' za „Put oko sveta“, na šta mi je on u nastavku odgovorio potvrdno, ali i dodao ono zbunjujuće: „Čestitam ti“. Opet ne shvatam i kažem: „Ljubavi, pa bravo“, misleći da treba da se radujem zbog njegove nagrade, a on će na kraju: „Aman, ženo, ne razumeš, ti si dobila nagradu za epizodu, čestitam ti“. Sutradan kad smo krenuli kombijem u Jagodinu na dodelu „Ćurana“, postalo mi je jasnije.
Milorad: Te večeri je sve bilo zbunjujuće. Pri završetku predstave Toma Trifunović mi je još dok smo se poklanjali publici prišao, zagrlio me i čestitao mi. Počeo je da igra, a nema taj običaj. Skroz me je zbunio. Nije mi bilo jasno šta čestita. U toj opštoj konfuziji nisam mogao odmah da se snađem. Kasnije kada smo sve saznali, bilo je mnogo povoda za slavlje.
Među vama nema sujete, iskreno se radujete uspesima svoga partnera.
Anastasia: Valjda je tako u svim brakovima. Kako zamišljam brak tako ga i živim, nikako drugačije. Mislim da kada nema ljubavi, poštovanja i iskrenog odnosa, ljudi ne treba da budu zajedno. Te večeri bili smo umorni pa smo kratko uživali u slavlju.
Milorad: Anastasiji je ovo prva nagrada, zbog toga je i meni posebno bilo drago. Nagrade su uslovno rečeno dobrodošle kada je neko mlađi, mada u tom periodu umeju da budu i opasne. Glumci obično misle da su, kada dobiju nagradu, ispekli zanat. Gluma je robija koja se neprekidno istražuje i samo oni koji zaista vole ovaj posao mogu da izdrže.
Smatrate li da ste imali dovoljno vremena za odgajanje vaše dece iz prvog braka - Marka, Filipa i Marije - kao i mlađeg sina Andrije iz braka sa Anastasiom?
Milorad: Gluma guta i ostavlja ti vrlo malo slobodnog vremena, koje se trudiš da maksimalno posvetiš porodici. Onda se jednog dana okreneš i pogledaš svoju decu koja su porasla i ne možeš da veruješ kako je brzo prošlo vreme. Onda krene griža savest - gde sam bio u tom njihovom odrastanju, da li sam dovoljno učinio, da li sam napravio greške, a znam da jesam. Svoje odsustvo sam često kupovao igračkama i putovanjima. Sada se nadam da ću doživeti mirnije i poznije godine kada ću moći da se posvetim odgajanju unuka.
Da li su vam vaši najmiliji nekada zamerili što niste više vremena provodili sa njima?
Milorad: Ne, nikada. Svih četvoro su sa mnom provodili dane u pozorištu, na snimanju filmova i na televizijskim emisijama. Prate ono što ja radim, jer oni su moji najverniji navijači i kritičari. Moje zadovoljstvo je najveće kada mi posle premijere čestitaju. Trudio sam se da ih vaspitavam onako kako su moji roditelji mene vaspitavali. Nastojao sam da budem tu kada su bili na velikim prekretnicama u svom odrastanju. Rastao sam u skromnoj porodici i dan-danas se trudim da moja deca i ja ne budemo robovi bilo čega i nepotrebnog iživljavanja. Već sledećeg meseca može se desiti da više nema toliko posla, a onda ćemo imati veliki problem, tim pre što nas ima ovoliko.
Plašite li se da bi mogao da nastupi taj trenutak?
Milorad: Ne plašim se. Nikada nisam bio bezbrižan kada je rč o lagodnom životu. Taman kad pomislim da sam toliko zaradio da bih mogao da pokrpim sve rupe, odjednom krene cunami poskupljenja i sve potopi.
Da li vam je žao ste u jednom trenutku zbog porodičnih obaveza zanemarili glumu?
Anastasia: Tako je moralo da bude jer sam želela da se posvetim odgajanju svog sina. Majku ni otac niti bilo ko drugi ne može da zameni. Ja sam dugo dojila, čitavih četrnaest meseci, što me je vezivalo za kuću. Posle šest meseci od rođenja sina počela sam da igram predstave, ali umor je bio veliki. Dete mi je zaista bilo prioritet, pa nisam mogla toliko da se angažujem na poslu. Oduvek sam želela da imam svoju porodicu, tako da sam uživala u svim tim malim porodičnim stvarima.
Delujete mladoliko, kako održavate ten i vitku figuru?
Anastasia: Stalno vežbam, mada ima i genetike, jer moja majkaa i baka izgledaju odlično za svoje godine. Moj trener Marko me odlično poznaje i zna sve moje povrede i prepoznaje trenutke kada nemam snage i kada sam hiperaktivna, tako da vežbe prilagođava mom trenutnom stanju. Pazim šta jedem. Kod nas u kući nema grickalica i preteranog konzumiranja slatkiša. Umereni smo u svemu. Za užinu sinu Andriji obično dajem voćnu salatu.
Milorad: Sedamdeset posto mojih predstava su toliko fizički zahtevne da sam se uvek čudio zašto još imam toliko kilograma kad aktivno gubim energiju.
Anastasia: Jede kasno. Dešava se da nekada samo doručkuje, a onda, kada dođe kući posle predstave, uživa u hrani.
Milorad: To je još samo jedna od stvari koja može da opišu ovaj naš glumački život. Anja je disciplinovanija od mene. Ja mogu da radim petnaest sati i da uopšte ne mislim o hrani, ali kada završim posao, volim da se opustim, da sednem i natenane napravim ikebanu od hrane. Uživam u mešavini ukusa. Nekada odem u kafanu, što Anju posebno da iznervira. Obično joj kažem da neću dugo, a bude „Poranio Milorad“.
Anastasia: Sklopili smo jedan dogovor koji moj suprug, na moju sreću, poštuje - ne sme da vozi kada se ide u kafanu.
Milorad: Tako je. Kada odlazim u kafanu, ne idem svojim automobilom već taksijem. To je dobar osećaj.
Da li je vaš sin Andrija imao priliku da vas gleda u pozorištu u predstavama?
Anastasia: Da, naravno. Voli da gleda Milorada dok igra „Kapetana Kuku“ u pozorištu „Boško Buha“. Išao je da gleda i „Bogojavljensku noć“ u kojoj igra Milorad. Ovog meseca se sprema da Milorada i mene gleda u „Ljubavniku velikog stila“. Mene je jednom gledao u predstavi u Narodnom pozorištu i rekao mi: „Mama, ja nisam mogao da izdržim koliko si ti bila lepa“. Pun je ljubavi i obožava da daje komplimente. Nedavno mi je rekao da ima devojku.
Milorad: On se zaljubljuje svaki dan, ali to su slatke muke.
Na koga je vaš sin hiperaktivan i pun energije?
Anastasia: Na mene, dok sam bila mala niko nije znao da me zaustavi. Sve me je interesovalo. Bila sam muško biće zarobljeno u ženskom telu, sa krastama na kolenima i laktovima od padanja. Andrija je vrlo maštovit. Zna sam da se zaigra i da se sam zabavlja do mraka. Mnogo je naporno njemu ispuniti dan jer ima visoke kriterijume. Kad ustane ujutru, pita: „Gde je zabava?“ Tako on više umori nas nego mi njega. Traži pažnju i isključivo hoće da uči boje, brojeve, slova kroz igru. On u svakom momentu mora da se zabavlja. Stalno mora neka pipirevka oko njega.
Ide li Andrija u obdanište?
Anastasia: Ne, ali ima dadilju Radu koja je zakon. Moj sin je obožava i njih dvoje se lepo slažu.
Da li su Miloradova deca iz prvog braka Marko, Filip i Marija brižna prema najmlađem Andriji?
Anastasia: Veoma su brižni. On ih obožava, a oni su već veliki, tako da im Andrija dođe kao neka igračka. Preko vikenda ode da spava kod njih, pa kad se sutradan vrati kući, bude mu dosadno. Kod njih ima svoj ritual, najstarijeg Marka budi tako što mu se uvuče u krevet, sa Marijom šeta kuče, sa Filipom igra igrice i po ceo dan ide od jednog do drugog. Obasipaju ga ljubavi i primećujem da sa njim igraju neke igre koje mi sa njim nikada ne igramo. Svakog časa očekujem da mi kažu da su ga vodili na paraglajding. Sve je moguće, bolje da mi ne pričaju.
Putujete li svuda zajedno?
Anastasia: Trudimo se. Kada Milorad zbog nekog snimanja dugo odsustvuje iz Beograda, često mu se pridružimo na nekoliko dana. Veoma smo vezani i volimo da smo zajedno. Milorad je letos odbio jednu koprodukciju jer je tri nedelje trebalo da bude odvojen od nas. Vezani smo.
Uskoro ćete proslaviti sedam godina braka i Mandin jubilarni pedeseti rođendan?
Anastasia: Tako je. Volimo da obeležavamo važne datume, mada nam često proslava zavisi od predstava koje igramo. Naš posao je takav da ne možeš nikada nešto unapred da planiraš. Kada ne možemo da upriličimo veliku zabavu, napravimo romantičnu proslavu kod kuće.
Milorade, radujete li se vašem pedesetom rođendanu?
Milorad: I ne, da budem iskren. Kada bi se sad brojalo u rikverc, onda bih se radovao. Lepo je podeliti taj dan sa porodicom i prijateljima jer znaš da neko misli na tebe.
Da li se, posle sedam godina braka, vaša ljubav u nečemu promenila?
Anastasia: Ne daj Bože da se izmeni, jer tad ne bismo bili zajedno. Mislim da smo se nas dvoje dobro uvezali i posle sedam godina braka ima i ljubavi, poštovanja i zanosa. Sve dok je tako ništa ne menjamo.
Je li Anastasia stroga supruga?
Milorad: Nije , samo nekada neke stvari kaže oštrije. Pošto često razmišljam o pedeset stvari istovremeno, ona mi pomaže da nađem rešenje. Pored ljubavi to je i najveći dar zajedničkog života.
Budući da već dugo igrate u seriji „Selo gori, a baba se češlja“ odlazite li sada češće na seoske vikende?
Anastasia: Uvek sam volela prirodu, šumu, reke, travu. Što sam starija sve mi više prija zelenilo. Kad bi me pitali da biram Ibicu ili selo, ja bih na selo. Volim da pobegnem u prirodu makar i na tri sata.
Milorad: Selo u blizini Šapca sam posećivao dok mi je baka bila živa. Voleo sam da se tamo družim sa mojim sestrama i braćom koji su bili nešto stariji od mene. Iako sam odrastao u Beogradu, od malih nogu sam znao šta je to krava, ovca ,za razliku od današnje dece. Ovo moje vraćanje u selo preko serije veoma mi je leglo zbog želje za mirom i tišinom. Upoznao sma divne ljudu sa kojima sam ostao u kontaktu.
Možete li da zamislite da jednom napustite grad i preselite se u selo?
Anastasia: Ne znam, nekada mi se desi, kada me iznervira gradski život, sirene, trube, pseći izmet na ulici, da se povučem i napustim grad. Imamo prijatelje koji žive na Fruškoj gori, neverovatan je taj mir koji poseduju u sebi i oko sebe. A opet Milorad i ja smo navikli da idemo na predstave, koncerte, bioskope, da se družimo sa ljudima i slično. Ne znam da li izdržala.
Milorad: Ne bih mogao. Meni je Beograd sve, jer ja nemam rezervni grad bez obzira na sva moja oduševljavanja Rimom i Parizom. U selu pronalazim mir, ali Beograd je moj grad gde sam rođen i odrastao. Znam da nije savršen, ali neopisiv je osećaj kada se vraćaš sa nekog putovanja i u daljini vidiš avalski toranj ili beogradski aerodrom. Znam da dolazim tamo gde pripadam.

Piše: Jelena Popović

 

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin

Pročitajte još

Najnovije vesti