Milan Marić priz­na­je da se pla­ši eu­fo­ri­je po­vo­dom ovog pra­zni­ka i ot­kri­va da bez pozorišta ne može da zamisli svoju glumačku karijeru

Mi­la­n Ma­ri­ć odav­no je pre­va­zi­šao gra­ni­ce Sr­bi­je.

Uloga u ruskom filmu “Dovlatov” donela mu je niz prestižnih priznanja i sjajne kritike koje su mu “trasirale” put do novih poslovnih uspeha, ali i ogromne popularnosti.

Tako je 2019. godinu u nje­go­voj ka­ri­je­ri obe­le­ži­la na­gra­da u Be­r­li­nu, kao i sni­ma­nje se­ri­je "Dr­žav­ni slu­žbe­nik“, ko­ju će­mo gle­da­ti tokom ove godine.

- U dru­goj se­zo­ni se ba­vi­mo La­za­re­vom rea­k­ci­jom na stva­ri ko­je su se izde­ša­va­le na sa­mom kra­ju pr­ve se­zo­ne. To je od­nos sa že­nom, za ko­ju se ispos­ta­vi­lo da je agen­t­ki­nja. Ona je za­po­če­la od­nos s njim za­to što joj je do­de­ljen kao za­da­tak, a na kra­ju okre­nu­la pro­tiv nje­ga. Za­pra­vo se ba­vi­mo rea­k­ci­jom čo­ve­ka ko­me su glav­na dva pos­tu­la­ta u ži­vo­tu do­bra­no uzdr­ma­na - navodi Milan u novogodišnjem intervjuu za Kurir.

Evropska zvezda u usponu: Milan Marić među 10 najboljih mladih glumaca Evrope

On priznaje i da li je ulo­ga La­za­ra ko­na­č­no po njegovoj meri.

- Još uvek ne znam šta je mo­ja šo­lji­ca ča­ja u po­slu. Imam ose­ćaj da ima mno­go pros­to­ra za ra­zvi­ja­nje i upo­zna­va­nje se­be da bih mo­gao da ka­žem - to je to, po mo­joj me­ri.

Milan Marić priznaje da bez pozorišta ne može

Zbog televizije i snimanja serija, Milan nije zapostavio ulo­ge u po­zo­ri­štu. Tre­nu­t­no igra­te u dva po­zo­ri­šna hi­ta - "Lo­re­n­ca­čo“ i "Ko se bo­ji Vi­r­dži­ni­je Vu­lf“.

- Po­zo­ri­šte mi je po­tre­b­no. Po­zo­ri­šte je moj idea­lan beg od sve­ga. A s dru­ge stra­ne, si­gu­ran sam da je mla­dom glu­m­cu po­zo­ri­šte neo­p­hod­no na pu­tu glu­ma­č­kog sa­zre­va­nja.

Koliko je Milanu teško da sačuva svoju privatnost pročitajte OVDE

Uz glu­mu, Milanu su na­j­va­žni­ji lju­bav i slo­bo­da. Glumac otkriva da li uspe­va­ da ih ostva­ri­, kao i koje su prepreke za njihovo ostvarivanje.

- Ne znam. Na to pi­ta­nje lju­di po­ku­ša­va­ju već hi­lja­da­ma go­di­na da da­ju od­go­vor i još uvek ni­smo ni bli­zu. Po mom isku­stvu, pre­pre­ke smo uglav­nom mi sa­mi. Sa­mo što to ne priz­na­je­mo. Ne­go na to ka­le­mi­mo ra­zno­ra­zne ra­zlo­ge i pre­pre­ke. U ko­je se vre­me­nom sve vi­še upe­tlja­va­mo, do tre­nu­t­ka u ko­jem je taj čvor to­li­ko ve­li­ki da i sa­mi di­že­mo ru­ke od po­ku­ša­ja da ga ot­pe­tlja­mo.

Novogodišnja euforija nije ono u čemu uživa

Milan Marić priznaje da mu 31. de­ce­m­bar i nije više toliko važan važan.

- S go­di­na­ma mi je sve ma­nje va­žan, a po­či­nje sve vi­še da me pla­ši ta eu­fo­ri­ja u ko­ju svi za­pa­d­ne­mo. Za­pra­vo, uzne­mi­ra­va me to što lju­di ima­ju po­tre­bu za no­vim po­če­t­kom i na tu po­tre­bu se osvr­nu sa­mo pet-še­st da­na uo­či No­ve go­di­ne.

Ko­ji do­ček po­se­b­no pa­m­ti­te?

- Tru­dim se da ži­vim i ra­dim ta­ko da mi sva­ka go­di­na bu­de bo­lja od pret­hod­ne, pa je sva­ki sle­de­ći do­ček bo­lji od onog pro­šlog. Ta­ko će, na­dam se, bi­ti i ove go­di­ne.