Nikola Đuričko je unuk poznate srpske glumice: Voleli smo je svi, a doživela je tešku sudbinu

Unuk Tomanije Jeremić je Nikola Đuričko

Nikola Đuričko, koji poslednjih godina u Americi niže uspehe, od svoje bake Tomanije nasledio je glumački gen i kosmopolitski duh.

Luka Šarac

Tomanija Jeremić rođena je 1914. godine u Šapcu, a kao jednoipogodišnja devojčica je, zajedno sa vojskom koja je napustila otadžbinu, stigla do Francuske. Prve scenske korake napravila je u Mentonu i Nici, gde je kao trogodišnjakinja sa svojim vršnjacima igrala kolo i pevala srpske pesme.

- Teško smo živeli, nije bilo novca, a lišavali smo se gotovo svega. Ali, beskrajno smo voleli pozorište, ispunjavalo nas je najzdravije drugarstvo i osećali smo da smo srećni - ispričala je Tomanija.

Pročitajte: Napustio je zemlju i nije se osvrnuo - Kuća Nikole Đurička u Los Anđelesu je prava luksuzna oaza FOTO

Kada je počeo rat, ona je prešla u Pančevo, a četiri godine je igrala u ondašnjem Beogradskom dramskom. Doživela je opšta priznanja, ali sačekao ju je otkaz koji je ona, bez pitanja, potpisala. Umesto da zatraži penziju, put ju je odveo u Narodno pozorište gde je često bila zapostavljena uprkos velikim dostignućima.

Youtube printscreen

- Uvek kad bih dobila ulogu, obuzimao me je strah. Događalo mi se i da zaplačem čitajući prvi put tekst uloge. Duboko sam preživela sudbinu svake žene koju sam tumačila na sceni - ispričala je Tomanija.

Baka Nikole Đurička igrala je u nezaboravnim domaćim serijama

Posle Drugog svetskog rata igrala je u pozorištima širom Jugoslavije, a u penziju je otišla kao član Narodnog pozorišta u Beogradu. Gledali smo je u brojnim popularnim televizijskim serijama, kao što su: „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Povratak otpisanih“...

Žiri Filmskog festivala u Rimu dodelio joj je 1966. godine prvu nagradu za žensku ulogu u filmu „Čovek sa fotografije“. Slavi, ipak, nije pridavala važnost.

Youtube printscreen

‒ To je u mom poslu slučajnost. A i kad dođe, ne traje dugo. Slava je za mene ona koju ima, na primer, Desanka Maksimović, čije pesme čitam već decenijama, uvek s radošću u duši. Slikari ostavljaju svoje delo da trajno živi, kompozitori takođe. Mi, glumci, kad odemo, pokopavamo sve za sobom. Mi umetnost stvaramo u trenutku i ona ne traje duže od trenutka.

- Tako vam je to, ali ne žalim. Nikad nisam zažalila ‒ ostale su zabeležene reči Tomanije Đuričko iz intervjua koji je dala davne 1975. godine.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +