Irfan Mensur: Nikada neću prestati da glumim || Hello Magazin!

Tokom četiri decenije uspešne karijere glumac Irfan Mensur ostvario je veliki broj značajnih uloga koje su obeležile srpsku kinematografiju. Prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa istim žarom i entuzijazmom i danas priprema svaku novu ulogu, što publika ume da prepozna. Rođeni Sarajlija se, još dok je studirao, zaljubio u Beograd, gde se prvi put i oženio sa manekenkom Ljiljanom Perović, sa kojom ima tridesetogodišnjeg sina Filipa. Sa glumicom Srnom Lango, sa kojom ima četrnaestogodišnjeg sina Pavla, u skladnom je braku od 1998. godine, a Srna iz prethodnog braka ima sina Aleksu. Irfan je ponosan na svoje sinove i ističe da u roditeljskom odnosu prema njima ni on ni supruga ne prave ni najmanju razliku. Nimalo se ne libi da javno iskaže svoju ljubav prema supruzi i koleginici Srni, u šta su gledaoci mogli da se uvere tokom rijalitija "Parovi", u kome su učestvovali. Budući da od javnosti nikada nije krio privatnost, često je u situaciji da demantuje glasine o razvodu, a najbolji demanti je što je njegova četrdesetdvogodišnja supruga u teškim situacijama uvek pored njega. Naime, Irfan Mensur je u aprilu doživeo srčani udar, kada mu je ugrađen trostruki bajpas. Slavnom umetniku pozlilo je u Zaječaru, gradu u kome je protekle nedelje nagrađen kao najbolji glumac na pozorišnom festivalu "Dani Zorana Radmilovića". Priznanje je dobio za ulogu Egona Štajnera u predstavi "Sakupljač".
Za magazin "Hello!" šarmantni umetnik prvo govori o priznanju kome se veoma obradovao.

Da li se u Zaječaru poigravaju vašim srcem?

- Upravo sam to rekao kada sam primao nagradu. Mene su polovinom aprila "izneli" iz Zaječara i direktno odvezli u Beograd na operaciju srca. Poslali su me tada u naš glavni grad da mi "poprave" srce, a sada, kada sam primio nagradu, moje srce je ponovo htelo da iskoči iz grudi od uzbuđenja. To je vredno priznanje.

Koliko vam znače nagrade koje ste dobili u Zaječaru?
- Dobio sam nagradu "Zoranov brk" za glumačku bravuru večeri, a onda sam, na kraju Festivala, dobio glavnu nagradu. Kada su se sabrali glumački rezultati čitavog festivala, dodeljena mi je Zoranova nagrada za najboljeg glumca. Naravno, kao svi ljudi koji žive od javnosti, nagrade obožavam, želim da ih dobijam. Zapravo, ja čitav svoj život u stvari radim zbog nagrada, i nešto malo novca, da bih preživljavao. Nagrade su merenje prolaznog vremena jednog velikog maratona, koji sam počeo da trčim pre skoro četrdeset godina. Taj moj maraton nema kraja i ja ću ga završiti onog trenutka kada se budem oprostio sa vama, odnosno vašim časopisom i ostalim medijima, pozorištem i filmom, tada je kraj. I kada odem u penziju i kada se umorim, nikada neću prestati da glumim. Volim da se takmičim i u svemu što sam do sada radio imao sam takmičarski duh. I sa boljima sam se takmičio, nije me sramota da priznam da postoje ljudi kojima se divim i crpim energiju od njih.

Znači li to da niste sujetni?
- Jesam sujetan glumac ukoliko mi bilo koji oblik kritike dolazi od nekompetentnih ljudi. Svaku, pa i negativnu kritiku, prihvatam od merodavnih ljudi. Kritika mi samo pomaže da korigujem svoja razmišljanja, a mislim da sam najveći kritičar sam sebi. Javno sam govorio o svojim promašajima i nisam od onih glumaca koji je zaljubljen u sve svoje poslove, uloge i režije. Tačno znam kada sam uradio dobar, a kada loš posao. Apsolutno me nije sramota neuspeha, to je deo našeg svakodnevnog bivstvovanja i ne možemo biti idealni.

Kome se divite?

- Divim se onim ljudima koje mrzim dok ih gledam, bilo u pozorištu ili na filmu, a onda počnem da im se divim. Ta mržnja naravno nije mržnja da im se učini zlo, nego mržnja u smislu kako je moguće da se toga što oni rade u našoj profesiji ja nisam prvi setio. Među tim ljudima mogu da pomenem Aleksandra Berčeka, Mikija Manojlovića, Voju Brajovića i Nebojšu Glogovca, da ne govorim o čitavoj plejadi glumica kojima se divim. To su ljudi koji su obeležili moj život.

Jednoj glumici se najviše divite, zar ne?
- Mojoj supruzi Srni se više divim kao glumici nego kao saputnici, prosto zato što mislim da je ona kao glumačka pojava vrlo retka i ima neku vrstu energije i pameti koje se retko nalaze. Njeno pozorišno vaspitanje i razmišljanje su retki u našoj profesiji. Nas dvoje smo nekoliko puta radili zajedno. I kada sam bio reditelj, i kada sam bio partner, uvek me je iznenađivala svojom energijom, zanatskim rešenjima i talentom. Ženama u našem poslu je teže.

Mislite li da zaslužujete priznanje i za najboljeg oca?
- Ja sam najbolji otac na svetu, ne možete ni da zamislite koliko nagrada imam za tu ulogu.

Kako vas nagrađuju sinovi?

- Nagrađuju me na najneverovatnije načine. Nedavno, dok sam boravio u Zaječaru, njih trojica su seli u autobus i došli da gledaju moju predstavu. Rezervisao sam im hotel, pa smo moju nagradu zajedno slavili čitavu noć, a potom smo se skupa vratili u Beograd. Gde ćete lepše nagrade nego kada tri "beogradska kaldrmaša" sednu u autobus i dođu da vide premijeru svog oca i zajedno sa njim proslave nagradu. Mogao sam tamo da doživim i neuspeh, mogao sam da budem loš, mogla je da bude loša predstava, ali svejedno, moja tri sina bi bila tu i tešili bi me, ali eto dogodilo se da smo imali razlog da slavimo.

Čime se bave vaša deca?
- Na levom uhu imam dve minđuše, kako kog sina izvedem na pravi put, dodam jednu minđušu. Moj najmlađi sin još čeka svoju minđušu, on je osmi razred osnovne škole i uskoro će odabrati svoj put. Aleksa je student druge godine prava, a najstariji Filip, koji ima trideset godina, nedavno je ostao bez posla jer je firma u kojoj je radio bankrotirala. Dok traži novi posao Filip će magistrirati u oblasti marketinga i trgovine. On ne gubi vreme i sigurno će uspeti u životu jer je ambiciozan i zna svoj put, a ako se to ne desi u Srbiji, spreman je da ode i da nešto pokuša u Americi.

Za koju ulogu mislite da je obeležila vaš život?
- Nažalost, uloga koja je mene na neki način plasirala u javnost je uloga koju sam najlošije uradio u čitavoj karijeri. U pitanju je uloga Gavrila Principa u "Sarajevskom atentatu". To je moj prvi film i prva glavna uloga, i velika Jugoslavija je tada saznala za mene. U tom ostvarenju, koje nije doživelo neki poseban uspeh, bio sam grozan, ali sva sreća da sam kasnije igrao u filmovima Gorana Paskaljevića, "Čuvar plaže u zimskom periodu" i "Pas koji je voleo vozove". Tada je počela i moja pozorišna karijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa željom da postanem prvak tog teatra, što je san svakog studenta glume, svakog mladog glumca. To se ne postaje administrativno već radom, priznanjem ostalih kolega. Kada sam shvatio da sam u toj "prvoj grupi", veoma sam bio ponosan na sebe jer sam postigao ono čemu sam težio. A to je da radim i da mi ljudi priznaju taj rad. Ceo život radim ne bi li me nagrađivali.

Da li se najviše družite sa kolegama?

- Imam drage prijatelje koji su kelneri, automehaničari, penzioneri, sa kojima se lepo družim. Od njih saznajem stvari koje ne znam, nisam opredeljen samo na glumce ili ljude iz javnog života, moje okruženje je živopisno.

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Janko Petković
Mesto snimanja: restoran "Jimmy woo", Strahinjića bana 47, tel. 060 / 30 - 77 - 077