Jelisaveta Karađorđević: Mladalački polet, lepota i mudrost || Hello Magazin!

Princeza Jelisaveta Karađorđević, koja je prve dve godine života provela u Beogradu, najmlađe je dete kneza Pavla i kneginje Olge. Bezbrižno odrastanje završeno je za ovu harizmatičnu damu već kada je imala pet godina, jer je njena porodica proterana iz Srbije, a tokom višedecenijskog izgnanstva živela je u Keniji, Južnoafričkoj Republici, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Švajacarskoj i Americi. Zanosna brineta oduvek je bila jedna od najlepših žena svoje generacije, a već sa dvadeset tri godine udala se za Amerikanca Huarda Oksenberga sa kojim ima kćerku Katarinu, poznatu glumicu. Potom je „stala na ludi kamen“ sa Nilom Balfiurom, sa kojim ima sina Nikolu, dok joj je treći suprug Manuel Uljoa Elijas, tadašnji premijer Perua, pomogao da 1987. godine prvi put dođe u Srbiju. Po prirodi pravdoljubiva i uporna, od tada je krenula u borbu za rehabilitaciju njenog oca, a cilj joj se nedavno ostvario kada su mošti članova njene familije iz Švajcarske prebačene u domovinu i pohranjene na Oplencu uz najviše državne počasti.
Koliko je značajno što ste uspeli da se izborite za prebacivanje posmrtnih ostataka članova vaše porodice u našu zemlju?
- To je jako važna stvar, najpre za Srbiju. Mnogo mi znači što su državne institucije, a pre svega predsednik Tomislav Nikolić, podržale celu priču i što su članovi moje porodice sahranjeni uz najviše državne počasti. Kod nas se u školama godinama učila lažna istorija, a došlo je vreme da se to promeni.
Koliko sve to vama lično znači?
- Mnogo, odrasla sam u senci sramote i zbog toga mi je od najranijeg detinjstva bilo mnogo teško. Često su mi govorili da je moj otac izdajnik i da zbog toga ne vredim. Iako sam znala da to nije tačno, bolelo me je. Konačno, sada to niko ne sme više da mi kaže.
Kada je počela vaša borba da se vaš otac oslobodi optužbi da je izdajnik?
- Moj bivši muž počeo je sa tim kada je 1989. napisao knjigu o mom ocu, a deset godina kasnije ja sam to delo prevela na srpski jezik. Tu je sve krenulo, ali sam morala da idem korak po korak da bi moja misija uspela.
Prisustvovali ste ekshumaciji članova vaše porodice, šta vam je bilo najpotresnije?
- Bila sam u šoku kada sam videla telo mog brata Nikole koji je poginuo još 1954. godine. Još je imao kosu na glavi, a ruke su mu izgledale kao da je živ. Mnogo sam bila vezana za njega. On je imao dvanaest godine kada smo proterani i mnogo je patio za Srbijom. Jednom prilikom je bio u Austriji na Alpima i imao je priliku da odatle vidi slovenački deo tih planinskih venaca. Tada se najbliže približio Jugoslaviji od izgnanstva i bio je jako uzbuđen zbog toga.
Po čemu pamtite detinjstvo?
- Imala sam divno detinjstvo, ali sam uvek osećala da nije fer što ne mogu da dođem u svoju zemlju. Odrasla sam u Africi i često sam kao dete pomišljala da ću, ako zatvorim oči i izbrojim do pet, kada ponovo pogledam, biti u svojoj zemlji. Međutim, to se nikada nije dešavalo. Mnogo sam patila i verovatno mi je bila potrebna pomoć psihijatra, ali odrasli često ne shvataju koliko može da bude teška bol jednog deteta, tako da i ne obraćaju pažnju na to. Ja sam sama sebe lečila, ali to je bilo veoma bolno.
Kako je vaš otac podnosio izgnanstvo?
- On je bio kulturan, briljantan čovek i veliki patriota, tako da je za njega bila katastrofa što su ga optužili da je radio protiv svog naroda i da je sarađivao sa nacistima. Svi su bili protiv njega, i Britanci, i komunisti, koji su optužbe jedva dočekali kako bi nam uzeli imovinu. Moj otac je bio javno ponižen, a život nam nimalo nije bio lak. Prve dve i po godine bili smo zatvorenici u Keniji, u kojoj su nas smestili u jednu trošnu kuću, gde nismo imali struju, telefon, medicinsku pomoć, a prvo mesto je bilo udaljeno sto pedeset kilometara. Možete li da zamislite koliki je to bio šok za njega s obzirom na to da smo prethodno živeli u Belom dvoru. On se tamo razboleo i preležao malariju. Bilo nam je više nego strašno.
Da li je vaša majka vladala situacijom?
- Moja majka je bila jaka i sve je održavala, ni sama ne znam kako jer nije bila navikla da živi na taj način. Ali zahvaljujući njoj, mi smo preživeli. Imala sam dadilju, poreklom Britanku, koja je živela sa nama od mojih šest meseci sve do moje jedanaeste godine. Na nju sam uvek mogla da se oslonim. Bila je mala i stroga, a moja majka je uopšte nije volela.