Milica Milša i Žarko Jokanović otvaraju vrata svog doma koji odiše pozitivnom energijom!

U najlepšem delu beogradskog naselja Banjica, preko puta guste šume koja je zbog retkih vrsta biljaka i životinja stavljena pod zaštitu države, svoje životno utočište pronašli su poznata glumica Milica Milša i scenarista Žarko Jokanović. Prostor nešto manji od sto kvadrata poznati par uredio je tako da se u svakom delu udobnog doma komforno i prijatno osećaju. Iako ima elemenata različitih stilova, oni su do tančina uklopljeni u harmoničnu celinu.

Kad se zakorači u dom uspešnih supružnika, na prvi pogled čini vam se kao da je reč o nekoj galerijskoj postavci - zidovi su prepuni slika, police ispunjene raznim antikvitetima i skupocenim predmetima sa putovanja. Međutim, ubrzo vas ljubaznost domaćina potpuno razoruža i preplavljuje vas dominantno osećanje tople atmosfere. Razdraganoj atmosferi svakako doprinose i tri psa koji, kada čuju zvono na vratima, trče da dočekaju goste.

Da li ste zadovoljni lokacijom koju ste odabrali za svoj dom?
Milica: Sve sam zadovoljnija. U centru Beograda provela sam ceo svoj život do udaje. Mislila sam da će mi više nedostajati. Međutim, sada se ne bih mrdnula odavde. Posebno mi se dopada Banjička šuma koja nam je preko puta i kojom volim da se šetam sa svojim ljubimcima. Veoma mi se sviđa i ova zgrada jer se u okviru nje nalaze samo četiri stana na četiri sprata.

Sami ste uredili svoj dom.

Milica: Da. Moja majka je arhitekta i imali smo popriličnu tremu kada smo renovirali stan. Međutim, kada je pogledala, nije mogla da prestane da priča o našem stanu. Jako joj se dopao. Rekla je da ne bi ništa ni oduzela ni dodala.

U domu ste lepo uklopili različite stilove?
Žarko: Trudili smo se da sebi ugodimo pošto ovde provodimo dosta vremena, to je naša lična oaza. Čak sam sam lepio tapete, uz pomoć Antonija. Ne uređuje se kuća arhitekturom nego dušom.
Milica: Stan nam je pun sitnica s putovanja. Svako je sebi zadržao ono što ga privlači.
Žarko: Pogledajte ove dve Miličine statuete, to su nagrade za najbolju manekenku cele bivše Jugoslavije po odluci čitalaca “Praktične žene”. Dve godine uzastopno je dobila to priznanje. Tu su, naravno, i knjige, a najvažnije mesto je rezervisano za Miličinog oca, poznatog pisca Antonija Isakovića.

Imate li u stanu dovoljno mesta za sve knjige?
Žarko: Postavili smo police gde god je moglo. Milica zna da ja najviše od svega volim knjige, zato mi ih često kupuje na poklon.

Milice, veoma ste vezani za vašu majku Lepu. Koliko vam znače njeni saveti?

Milica: Veoma. Iako sada ne živimo zajedno, moram priznati da sam bila i ostala mamino dete. I tek sada vidim koliko je bila u pravu kada mi je upućivala brojne savete, tako da je više slušam nego kada sam bila mlađa.

Kakav odnos imate sa sinom?
Milica: Antonije je sada u uzrastu kada me ne sluša. Iako je pametan momak, naravno da je buntovno dete koje misli da sve zna bolje od roditelja. To je normalan period njegovog odrastanja, koji je, nadam se, prolazan.
Žarko: On je već toliko veliki da ne treba ni da sluša.
Milica: Ne treba da sluša kao malo dete, već da sluša mudrosti nas starijih.

Sa kim više priča o ljubavnim problemima?
Milica: Sa Žarkom. Najčešće zove njega, čak i kad negde putuje.
Žarko: Ja sam Antonijev, ako ne odličan, onda bar dobar šef kabineta.

Da li još putujete i izlazite zajedno sa Antonijem?

Žarko: Antonije ima svoje društvo, ali desi se da odemo negde i zajedno. Mi živimo za te trenutke kada se on umilostivi da izađe sa nama, i o tome posle danima pričamo.

Je l' još kao roditelji strepite budni dok se ne vrati iz grada?
Žarko: Antonije je opravdao svako naše poverenje i nema potrebe za tim. On često prespava kod drugara sa kojima izlazi. Mada je normalno da brinemo, jer naše majke i danas, kada idemo samo do Novog Sada, insistiraju da se javimo, kao da putujemo na Mars.
Milica: I mi smo takvi. Kada on negde putuje, obavezno mu kažem da mi se javi odmah čim sleti, što uvek i učini.

Vidimo u vašoj kući i čuvenu filmsku “klaparicu”. Ima li ona  skrivenu simboliku?
Žarko: Ja sam je kupio jer ta sprava mi je duboko urezana u sećanje još iz vremena kada sam glumio u “Užičkoj republici”. Tada mi je delovala kao čudo neviđeno. Mesec dana pošto sam je kupio, Antonije nam je saopštio da želi da studira filmsku i televizijsku produkciju, za šta se već sprema, tako da ništa nije uzalud.

Dvanaest godina ste u braku i još negujete romantiku?

Žarko: U ovo vreme nam je samo romantika ostala. Ona jedino ne zavisi od spoljnih faktora, ona nam je jedino utočište.
Milica: Eto, zato sam se udala za njega, jer je toliko duhovit.
Žarko: Bez šale, mi volimo da iznenadimo i ugodimo jedno drugom, često i bez povoda. Moram da priznam da je u tome Milica šampion i da ja nikada neću uspeti da joj vratim onolikom merom koliko je ona mene prijatno iznenađivala.
Milica: Tačno tako. Danima mogu da smišljam kako ću mu prirediti iznenađenje, kome se ni najmanje neće nadati. Mada, moram priznati da se jedva suzdržim da mu ne kažem o čemu je reč, ali uspevam.

Šta je poslednje čime ste ga iznenadili?
Milica: To je bilo za njegov poslednji rođendan. Danima se žalio da je “slomljen”, da ne može više i da mu treba rehabilitacija. Uz pomoć sina Antonija organizovala sam celodnevni kraljevski tretman u spa-centru. Naravno, nisam mu rekla gde idemo.
Žarko: Kada smo ušli u tu zgradu, čekala me je prostorija sa stotinak upaljenih mirišljavih sveća, i sve je izgledalo kao bajka.

Kako izgleda vaš dan?
Žarko: Mi smo idealna simbioza truta i pčelice Maje. Samo mirujemo, a Milica obleće oko mene, Antonija i tri kučeta.
Milica: Žarka često zovem “ležeći čika”, jer stalno leži, a povremeno i sedne. Šalu na stranu, Žarko je vezan za laptop, mnogo piše i zato je često u tom položaju. Onda mu se sve donosi i odnosi.
Žarko: Teže mi je da ustanem iz kreveta nego da napišem sto stranica nekog romana.
Milica: Jednom sam ga pitala kako je preživeo pre nego što se oženio sa mnom, jer sam sigurna da ranije ni vodu nije pio.

Čija je želja i ideja bila da imate kućne ljubimce?

Milica: Kada je Antonije imao tri godine, poželeo je da ima psa, ali sam mu tada rekla da može da ga dobije tek kada napuni deset godina. Kada je došao njegov deseti rođendan, naravno da je tražio psa, ali smo mu objasnili da ne može jer se Žarko patološki plaši kučića.
Žarko: Međutim, ja sam rekao da ne dolazi u obzir da odbijemo njegovu želju jer dete već sedam godina živi za to. Rešio sam da savladam taj strah zbog njega. Počeli smo da tražimo pse po oglasima i izbor je pao na zlatnog retrivera, jer sam čuo da on nikad nije ujeo čoveka, što mi je bilo najvažnije. Jedan čovek nas je ubedio da je najbolje da uzmemo koker-španijela.
Milica: Najviše volim kokere i mešance. Kupili smo ga i poklonili Antoniju koji mu je dao ime Oki.
Žarko: Drugi pas Žujka, seoska lutalica, bio je na placu kod Miličine majke gde smo je čuvali, pa smo poželeli da se više brinemo o njoj i  doveli smo je u naš stan. Posle nekog vremena se oštenila i od nje nam je još ostala i ova mala Lea.
Milica: Ona mi je odjednom postala ljubimac. Vodila sam je svuda, i na probe u pozorište i u restorane. Mnogo je razmažena.

Osim ove na Banjici, imate još jednu porodičnu oazu van grada.
Milica: Da, imamo plac sa kućom u Babama koju je u starom srpskom stilu projektovala moja majka. Kuća ima veliku terasu, a napolju je i manji bazen.

Milice, izenadi li vas Žarko nekim kulinarskim specijalitetom?
Milica: Žarko odlično kuva. Svojevremeno dok me je “osvajao" fascinirao me je sa petnaest različitih jela koje je sam smislio. Međutim, odavno nije bio u kuhinji, a i ja sada spremam samo jela koja mogu da budu gotova za dvadesetak minuta.

Kakvi su vam profesionalni planovi?
Milica: Nedavno sam imala premijeru predstave “Radi mi svašta” u Pozorištu “Slavija”, a nastavljeno je i snimanje serije “Bela lađa”. Prezadovoljna sam informacijom da je italijanska serija “Strah od ljubavi”, koju sam snimala prošle godine i u kojoj igram sekretaricu glavnog junaka, postala najgledanija u Italiji. Sada nastavljam saradnju s njima i snimam jednu novu seriju. Gledaoci će ovih dana moći da me gledaju i u tri epizode serije “Miris kiše na Balkanu”.

Vaša knjiga «Krugovi moći» izazvala je veliku pažnju čitalaca i političke scene?
Žarko: Ovo knjiga nastala je iz scenarija za televizijsku seriju, ali pošto je kod nas autocenzura jača od cenzure, televizija je odustala od namere da je snimi. Da mi taj tekst ne bi propao, pretočio sam ga u roman, u jedno dinamično satirično štivo sa elementima trilera. Oni koji su je  pročitali do sada kažu da su to učinili u jednom dahu, a javili su mi se i neki producenti sa idejom da se od ove knjige napravi pozorišni komad.

Talentovani ste scenarista, a ipak vaša scenarija retko bivaju ekranizovana ili izvedena u pozorištu?
Žarko: Smatram da naši upravnici i reditelji nemaju viziju, pogotovo nemaju smisao za komediju. U kulturi vladaju klanovi koje sam opisao u  romanu. Do sada su realizovana dva moja komada. Jug Radivojević je režirao “Zgazi me” u Pozorištu “Slavija”, dok je moja Milica režirala “Kokoške” u zaječarskom pozorištu, a predstava je uspešno izvođena i u „Pozorištu na Terazijama”. U fioci imam desetak sjajnih komada, kako komedija, tako i drama, i one čekaju svoje vreme. Izgleda da aktuelni upravnici više vole mrtve pisce od nas živih koji bi im zvocali.

Koliko vam znači mišljenje vaše supruge?
Žarko: Veoma. Ume da bude blagonaklona, ali i veoma kritična. Od nje nikada ne biste čuli da joj se dopada ono što joj se ne dopada, što kod nje neizmerno cenim. Pročitam joj sve što napišem i ako se ona nasmeje, znam da sam pogodio suštinu. Ona je sve vreme u mom životu vodič i putokaz. Milica me je i motivisala da počnem da pišem.

Oboje veoma volite putovanja.
Milica: Zato i imamo ovoliko suvenira iz Tunisa, Egipta, Tajlanda, Kube, Meksika, Grčke, Francuske, Amerike, Turske. Voleli bismo da u budućnosti posetimo Indiju i Latinsku Ameriku.

Piše: Jelena Popović

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +