Anđela Abarmović otvorila prvu samostalnu izložbu || Hello Magazin!

Umetnica Anđela Abramović nije novo ime na umetničkoj sceni, a njeno prezime jako intrigira. Svoj profesionalni razvoj umetnica je započela studijama modnog dizajna na IED fakultetu u Milanu. Anđela je alumnista prve privatne opšte gimnazije u Beogradu – Antoni M. P. Barilli – koja sa ponosom stoji iza svakog njenog koraka i bezrezervno podržava njen umetnički razvoj.

- Izuzetno mi je značajno što me i danas podržavaju bivši profesori i sadašnji đaci škole Antoni M. P. Barilli. Volela bih da svojim primerom dam nešto dobro deci koja se tek školuju, možda se još traže, i da im poručim – ništa nije nemoguće. Samo treba iskreno da isprate ono što nose u sebi, ono zbog čega su se rodili - poručila je Anđela.

U Hangaru Luke Beograd 20. maja u 18 sati otvorila je svoju prvu samostalnu izložbu pod nazivom"Promena okvira". Radovi i instalacije su nastali u saradnji s Julijom Kasteluči. Izložba „Change the Frame“ je otvorena do 22. maja u Hangaru, svakog dana od 18h. Ne propustite priliku da umetnost ne samo gledate – već doživite, a mi vam donosimo intervju sa talentovanom umetnicom.

Anđela, „Change the Frame“ je, slobodno možemo reći, jedna od najhrabrijih izložbi u poslednje vreme. Kako je sve počelo?

- Počelo je iz potrebe. Nisam želela još jednu izložbu na belim zidovima, sa hladnim svetlom i sigurnom distancom. Osećala sam da umetnost mora da ima telo – da moraš da je zaista proživiš. Ideja da slike stavim na pod, da ih osvetlim minimalno, da publiku nateram da se popne na skelu da bi ih doživela – to nije provokacija, to je istina mog procesa. Slika nije samo vizuelna – ona je fizička, emotivna, i traži tvoje prisustvo.

Publika je doslovno morala da promeni poziciju kako bi videla tvoje radove. Šta se dešava u tom trenutku promene?

- Rasveta je postavljena tako da slike ne vidiš dok stojiš na zemlji. Tek kad se popneš, slika se „otkriva“. Ali ono što se zapravo događa jeste – ti menjaš svoj okvir. Menjaš odnos prema umetnosti. Postaješ deo nje, izdignut, osvetljen. To više nije prostor kontemplacije, to je prostor akcije. Publika mi je najvažniji deo rada. Ja stvaram zbog njih – ne zbog tržišta, ni kritike, ni institucija. Publika je moj centar.

Zajedno s tobom, u ovom projektu učestvuje i Julija Kasteluči. Njeni tekstovi su doslovno u svetlu – kako izgleda ta saradnja?

- Julijine rečenice nisu slogani, nisu poezija – one su misaoni tokovi. One osvetljavaju prostor, ali i um. To su svetlosne kontemplacije. One se ne tumače, već se osećaju. Njene reči lebde po zidovima, ritmišu prostor, menjaju njegovu vibraciju. Njeno prisustvo u instalaciji je poput disanja. Bez nje, prostor bi bio tiši, ali i prazniji.

Ko je osmislio kako izgleda sama izložbena postavka?

- Idejno rešenje potpisuje umetnica Ivana Plavec. Njen doprinos je ogroman jer je razumela da postavka ne sme da “služi” radovima – već da mora da bude deo njih. Ona je osmislila način na koji se telo kreće kroz prostor, kako svetlo funkcioniše, kako pod i zid postaju mesto susreta slike i teksta. Sve je precizno, a deluje kao da je spontano. To je umetnost u svom najfinijem obliku. Za dizjan svetla je bio zadužen Boris Butorac, a kompletnu produkciju potpisuju Sanja Beštić i Vuk Miletić.

Kako publika reaguje? Čuli smo da je neko rekao da “deluje kao da smo u sred L.A.-a”…

- Da, čula sam to. To mi je jako drago. Jer to znači da smo uspeli da ih izvučemo iz svakodnevice. Ljudi su mi prilazili sa suzama u očima, sa osmehom, sa pitanjima. To je najlepši mogući rezultat. Ne očekujem da svi „razumeju“. Očekujem da osete. Moja umetnost nije da je gledaš, već da u njoj budeš.

Profesor Feti Dautović je na otvaranju rekao da si „muški zasenila sve muškarce“ i da si “dete države koje ide ozbiljnim profesionalnim stazama.” Kako ti to zvuči?

- Iskreno – dirnuta sam. Profesor Dautović me prati dugo, i njegove reči mi znače jer dolaze iz dubine njegovog uvida. To je neko ko razume kontekst, jezik umetnosti, ali i generacijsku promenu. Ako sam uspela da ga nadahnem – to je već mnogo. A ako sam nadahnula i samo jednog posetioca, sve ima smisla.

Šta je sledeće za tebe?

- Biće toga još. Sledeće što planiram biće možda još radikalnije. Obećavam samo jedno – nikada neću ponavljati formulu. Svaka moja izložba mora da vas izmakne iz svakodnevice. Moja umetnost vas ne vodi u galeriju – već izvan realnosti.