Razgovarajte, saslušajte, reagujte: Kako ukazati detetu na opasnost i da je izloženo zlostavljanju

Razgovarajte, saslušajte, reagujte: Kako ukazati detetu na opasnost i da je izloženo zlostavljanju

06/03/2021

0

Razgovarajte, saslušajte, reagujte - kako ukazati detetu na opasnosti koje vrebaju od predatora iz spoljnog sveta i na vreme prepoznati da je izloženo zlostavljanju

Otkako smo saznali šta se dešavalo u školi glume Mike Aleksića, mnogi roditelji pitaju se da li su njihova deca bila suočena ili su i sada izložena nekim neprijatnostima, ali ne znaju kako da započnu razgovor o tome. Traže način da im ukažu na opasnosti koje vrebaju, međutim, ne žele da im u isto vreme stvore utisak da je spoljni svet sličan minskom polju. Gordana Mijalković-Stojiljković, specijalista medicinske psihologije, dečji psiholog i psihoterapeut, objasniće kako da rešimo neke od brojnih dilema sa kojima se suočavamo.

Šta bi roditeljima mogao da bude signal da nešto nije u redu u detetovom okruženju izvan kuće?

‒ Roditelji najčešće primete da je dete neraspoloženo, da je izgubilo pojedine navike, čak i veštine, da nosi neku nelagodnost. To ne mora da bude povezano sa dramatičnom situacijom jer, dečjim očima gledane, i sitnice mogu da izgledaju velike. Govorimo o formativnom periodu, kada se postavljaju temelji razvoja. Za roditelje je važno da saslušaju odgovor na pitanja ili spontanu priču deteta kako je bilo u vrtiću, s kim su se igrali, šta su jeli… Nije bitno samo šta mi njima imamo da kažemo, već da pre svega budemo spremni da ih čujemo, čak i kad smo u gužvi na poslu ili radimo od kuće, pa moramo da budemo na video-sastanku. Sada je to naročito važno jer se stalno prepliću uloge profesionalca i roditelja.

Kod predškolaca bi trebalo obratiti pažnju ukoliko se vratilo noćno mokrenje, ako se raspoloženje deteta znatno promenilo, ako je postalo nepoverljivo, ako primećujemo erotizovano ponašanje za koje je jasno da nije prirodno za taj uzrast već je reakcija na nešto... Noćne more uvek su znak da se treba zapitati šta ga uznemirava. Kod starije dece javljaju se razdražljivost i popuštanje u školi. Vidite da je dete ispalo iz prirodnog ritma, osetite da postoji nešto što ga muči, ali se ne usuđuje da to podeli s vama.

Pročitajte: Oglasio se advokatski tim glumice - Iva je imala težak dan, detaljno je opisala sve kroz šta je prolazila

Photo by Juan Pablo Serrano Arenas from Pexels

 

 

Kako roditelji od deteta mogu da saznaju kako mu je u vrtiću ili na časovima, a da ga ne uplaše direktnim pitanjem da li je neko grub prema njemu?

‒ Mislim da direktno pitanje nije zastrašujuće, ali ga možete pitati i kako vaspitačice reaguju kad neko dete ne sluša, kako se spremaju za spavanje, da li im neko pomaže, kako to izgleda... Važno je da pitanja ne budu sugestibilna, na primer “da li te je neko dirao na taj način”, već da detetu ostavljaju mogućnost da opiše situacije u kojima se nalazi. Naravno, pitanja zavise od uzrasta. Kod predškolaca su važni deskriptivni odgovori, kako bi našli svoj način da opišu nešto što ih iritira ili što se tog dana desilo. Bitno je da roditelji mogu da shvate da li je to o čemu dete priča uobičajeno, prepoznatljivo ili se nešto desilo na neobičan način, da li su druga deca prisutna kada se to događa, kako ona reaguju... Važno je da pratimo nit onoga o čemu najmlađi govore. Ovo su opšte karakteristike komunikacije, te ih ne treba vezivati samo za potencijalno rizične situacije. Tako dete postepeno uči da obraća pažnju na određene stvari. Govorim na nivou prevencije, a ne identifikovanja određenog događaja, i o tipičnoj deci, ali postoje i ona koja su povučena, stidljiva, koja se lako uznemire, burno reaguju na osujećivanja... Treba pronaći odgovarajući pristup za svako dete i uvek imati strpljenja.

Mogli smo čuti i komentare: “Kad mi se nešto desilo, bio sam toliko mali da nisam shvatio da je to zlostavljanje.” Kako detetu na pravi način objasniti šta neko ne sme da mu radi?

‒ U parkiću, kad se nađe među vršnjacima, pa ga neko dete gurne ili udari, reći ćemo mu: kada ti se tako nešto desi, dođi i ispričaj mami ili onome ko se tako ponaša kaži: “Nemoj da me diraš”. Dete treba da reaguje svaki put kad neko uđe u njegov lični prostor, počev od svakodnevnih situacija, kao što je ova pomenuta, do iznimnih kad se u toj zoni nađu odrasli kojima tu nikako nije mesto. Lični prostor je dvadesetak centimetara oko bilo koje osobe. Deca bi trebalo da nauče da reaguju čim osete nelagodnost što im je neko tako blizu, a to može da se uči već sa tri-četiri godine. Primer je i „pravilo donjeg veša“, niko ne sme dodirivati telo deteta u zoni gaćica na način koji ga uznemirava. Većina roditelja vrlo jasno vaspitava dete u smislu “pazi, ovo je opasno, obrati se ovome, nemoj da pričaš s onom osobom”, ali ponekad zaborave da te stvari treba ponavljati. Ne treba podrazumevati da će dete to zapamtiti ako smo mu rekli jednom. Ne, te rečenice se vrte kao “operi ruke, sredi sobu, presvuci se”. Roditelji su neka vrsta tumača koji prevode značenje raznih stvari u okolini.

Pročitajte: Goca Tržan Mileni ogromna podrška - Čuvajte svoje devojčice, neka ne ćute

Photo by Kat Jayne from Pexels

 

 

Kako odrediti granicu između potrebe da se dete osamostaljuje i uvida u njegov život?

‒ Granica su znaci koje nam dete šalje. Ne treba se mešati u svaku sferu, ali kad nam dete veselo ili uznemireno priča o nečemu što mu se desilo, trebalo bi da budemo prisutni, a ne da mama pere sudove, tata gleda u kompjuter i ponavlja “aha, aha”. Kada se žali zbog nečega, ne sme da naiđe na minimiziranje i nedovoljno interesovanje. Ne treba mu reći “ma, samo ignoriši” ili “nema veze, ko ga šiša”. Najkraće rečeno, dete ne treba uhoditi, već pažljivo slušati kad mu je bitno, kad želi da nam nešto kaže. Postoji i zakonska odrednica da deca ne mogu da imaju samostalan profil na internetu pre nego što napune 13 godina. Neke stvari određene su uzrastom, druge zrelošću, treće procenom rizika situacije od strane roditelja. Zainteresovanost, provera, povezanost sa ostalim roditeljima i podaci iz okruženja mogu pomoći u tome.

Dok čitaju tekstove o zlostavljanju,roditelji tinejdžera su uplašeni, ali ne znaju kako da reaguju. Šta bi trebalo da urade?

‒ Vrlo je važno da zbog straha ne počnu da deci zabranjuju izlaske i uključivanje u vanškolske aktivnosti. Bitno je da sa njima razgovaraju o tome što se desilo, da čuju šta je na njih ostavilo najjači utisak, s kim su pričali o toj temi, šta su sve pročitali na društvenim mrežama. Nisu uplašeni samo roditelji već i devojčice, pa i dečaci koji su bili u situaciji da nešto vide i čuju, čijim prijateljima se tako nešto dogodilo. Taj strah i strepnju s njima treba podeliti. U ovom trenutku važno je i da deca znaju da na takve pojave treba da reaguju, da o tome treba da razgovaraju sa roditeljima i nastavnicima u koje imaju poverenje. Daću vam vrlo jednostavnu preporuku programa koji bismo mogli nazvati “kako ne upasti u nevolju”, a on je NE – VIČI – IDI ‒ PRIČAJ.

 

NE ‒ Ne prihvataj ponudu koja ti ne prija, čak i ako misliš da će se zbog toga neko naljutiti na tebe. Budi spreman ili spremna da kažeš “to mi ne odgovara, to ne želim, ne mogu”.

VIČI ‒ Ako se nađeš u neposrednoj opasnosti, nemoj da se “zamrzneš”, već pusti glas, viči, zovi upomoć.

IDI ‒ Ukoliko proceniš da se ne osećaš dovoljno bezbedno, da su tu osobe koje su ti neprijatne, ako osećaš strepnju, odmah se skloni iz tog prostora.

PRIČAJ ‒ Ako si se našao ili našla u opasnosti, nemoj da kriješ, poveri se najbližima, reci nekome u koga imaš poverenje, nemoj da ostaješ sa ružnom tajnom koja tebe opterećuje, a počinioca štiti.

Autor: Brankica Treskavica

 

Komentari (0)

Loading
hellomagazin.rs Photo by Gustavo Fring from Pexels

Pročitajte još

Najnovije vesti