Anja Mandić: Milorad mi je ostavio ljubav i dobrotu

Anja Mandić: Milorad mi je ostavio ljubav i dobrotu

31/12/2016

0

Glumica i supruga preminulog velikana Milorada Mandića Mande posle šest meseci tišine prvi put za ‘Gloriju’ govori o njihovom jedinstvenom odnosu ispunjenom emocijama i poverenjem, lekcijama koje je naučila od njega i zašto je nedelju dana nakon njegovog odlaska skinula crninu

- Idem korak po korak, ne gledam daleko u budućnost jer me je život naučio da ništa ne mogu da planiram - kaže glumica Anastasia Anja Mandić (43) nekoliko dana pošto je dala šestomesečni pomen suprugu, velikom srpskom dramskom umetniku Miloradu Mandiću Mandi, koji je iznenada preminuo na sceni 15. juna. Odlasci na probe i predstave u njeno matično Narodno pozorište služe joj kao radna terapija protiv tuge. Posao je na trenutke odvlači od teških misli, čineći da joj svakodnevica bude podnošljiva.

- Milorad mi je ostavio ljubav i dobrotu. On je ljubav davao u velikim količinama, svi su je dobili koji su bili u njegovoj blizini. A gde ima ljubavi, nema straha. Mnogo je lakše povući se iz života, zatvoriti se u četiri zida. Ja taj luksuz nisam mogla sebi da dopustim zbog Andrije. U mom izboru nema ničeg herojskog i nervira me kad me nazivaju herojem ili heroinom. Za mene su to oni roditelji koji sede pored kreveta bolesnog deteta. Uvek je lakše pribeći bolu, tuzi, strahu. Strah i briga te nađu samo ako im otvoriš vrata. Ja to nisam učinila, niti ću. Živela sam ljubav i imala privilegiju da budem s velikim čovekom, prijateljem, suprugom, kolegom.

Postoje životni lomovi posle kojih nismo isti. Bez obzira na to koliko se trudili da ponovo nađemo smisao, da krenemo dalje, oni nas zauvek obeleže, usele se u našu svakodnevicu.

- Nekada mi se čini da je brzo prošlo pola godine, svašta se izdešavalo u tom zapravo kratkom vremenskom periodu. A onda, s druge strane, ima dana kada mislim da mi tih šest meseci traje kao večnost. To su dani kada je najteže. Tuga je pokvarena, menja pojavne oblike. Tokom 13 godina našeg braka Milorad me je formirao. Tek sada kad ga nema, vidim koliko je uticao na mene. Naučio me je, pored ostalog, da ništa ne radim napola, da budem spremna na sve, da ne prepuštam stvari slučaju. Dopustio mi je da se samostalno profesionalno razvijam, podržavao je moje izbore, iako se nekada nije slagao s njima, što je karakteristika stabilnog, zrelog i velikog muškarca.

POZDRAV S PROŠLOŠĆU

Ako je istinita izreka da čovek živi onoliko dugo koliko ga se sećamo, onda je velikan srpskog glumišta besmrtan.

- Tuga je duboko intiman čin i svako je doživljava na svoj način. Posle Miloradove smrti razmišljala sam da nije meni najteže, već njegovoj deci. Trudila sam se da Marku, Mariji, Filipu i Andriji budem pri ruci, da pričamo kako bi oni sa što manje posledica izašli iz tako stresnog perioda. Prvih dana nisam ni znala šta se zaista dogodilo, ponašala sam se mehanički, što je normalna reakcija u takvim situacijama, kako mi je kasnije objasnila psihoterapeutkinja kod koje sam išla tri meseca posle Miloradovog odlaska. “Dve nedelje je prošlo, a dišem. To je uspeh”, rekla sam sebi. Setila sam se da mi je Milorad govorio kako mu je rad mnogo pomogao kad je iznenada ostao bez oca. Njegov profesor Vlada Jevtović ga je zatrpavao poslom. Krenula sam tim putem. Otišla sam u Tivat da igram komad “39 stepenika” desetak dana posle njegove smrti. Znala sam da moram, da je to način da krenem dalje. Uoči početka predstave prilazile su mi kolege Viktor Savić, Goran Jevtić i Andrija Milošević i pogledima me pitali mogu li da izdržim. Pre toga sam dobila dve infuzije rešena da izađem na scenu. Onda mi je stigla poruka od Ljilje i Nikole Đurička da su stigli i da će me gledati. Pomislila sam da ja to mogu i moram. Tako je i bilo.

A photo posted by Anastasia Anja Mandic (@anjuta_mandic) on Aug 17, 2013 at 1:08am PDT

Novi ispit izdržljivosti imala je u septembru kad je prvi put od suprugove smrti trebalo da izađe na scenu Ustanove kulture “Vuk Karadžić” na kojoj je on preminuo za vreme izvođenja predstave “Petar Pan”, i na kojoj poslednje dve godine gostuje Pozorište “Boško Buha” zbog radova u njihovoj matičnoj zgradi na Trgu republike.

- Prilikom ulaska u pozorište osećala sam tišinu. “Sad ću da se pozdravim s prošlošću i da igram”, rekla sam sebi. Kolege su bile divne. Pažljivo birajući reči pitali su me kako sam i da li mogu to da izguram. Pre ulaska publike u dvoranu izašla sam na scenu i prošetala njome, pipala dekor, rekvizite. Bio je to emotivno snažan događaj, jedan od onih koji ostaju u sentimentalnom prtljagu za ceo život. Mi glumci imamo zadatak da igramo i kad nam nije dobro, kad smo mi ili naši voljeni bolesni. Još na Fakultetu dramskih umetnosti prolazimo kroz dril posle kojeg postajemo vojnici glume.

PREDSTAVA NA TERASI

Kako su bili u braku trinaest godina, Anastasia je dobro upoznala Milorada, muškarca s retkom kombinacijom vrlina.

- Ne volim kad ga zovu Manda, on je za mene uvek bio Milorad, a ja za njega Anestezija. Znam da sam imala privilegiju što sam živela s takvim čovekom. Naša svakodnevica bila je ispunjena zabavom. I danas on živi kroz anegdote. Stalno sam mu prigovarala da vodi računa u kojim pozorištima ima predstave, da zapisuje, jer se dešavalo da zbog preopterećenosti ne zna gde igra to veče. “Što bih zapisivao kad imam tebe, moja Anestezijo”, odgovorio bi mi. Stalno se šalio. Sećam se jedne epizode kad je živeo na Dorćolu. Stigao mu je račun za infostan u kojem je jedna od stavki bila i uređenje priobalja. Bila sam tada kod njega s drugaricom s klase Aleksandrom Janković. Uzeo je telefon i okrenuo infostan. Tada je počela predstava. “Dobar dan, prijatelju. Zovem iz Gospodar Jovanove na Dorćolu. Evo stojim na terasi i pokušavam da vidim obalu. I ne vidim je. Pa te pitam, prijatelju, zašto onda plaćam uređenje priobalja?”, izgovorio je u dahu. Aleksandra i ja smo se tresle od smeha. On je čoveka držao na vezi pun sat. Eto takav je bio Milorad. Pre nego što smo otpočeli emotivnu vezu bili smo kolege, pa zatim prijatelji. Kada se razveo, živeo je sam, a ja sam tada bila u dugogodišnjoj ozbiljnoj vezi. Mnogo i dugo se trudio da me osvoji. Kad sam raskinula vezu, odmah me je zvao da se vidimo, nije me ispuštao. Hvala mu što je bio uporan.

Vecinski vlasnik svog zivota! 55 godinica. Srecan ostao!

A photo posted by Anastasia Anja Mandic (@anjuta_mandic) on May 3, 2016 at 1:56am PDT

U stanu sve podseća na njega. Zajedničke fotografije, fotelja u kojoj je sedeo.

- Svesna sam da ću tugu otplaćivati na rate. I to mi je okej. Ona je samo moja i ne želim da time opterećujem svoju okolinu. Kad putujem po Srbiji s predstavom “Priča se po gradu”, prilaze mi žene koje su prošle kroz isto iskustvo kao ja. Mnogo je takvih sudbina, nažalost. Sedam dana sam nosila crninu. Skinula sam je kad mi je sin Andrija rekao: “Želim da svetliš”. To mi je bio jasan signal. Fokusirana sam na njega, kao i na Miloradovu decu iz prvog braka. Oni su divni. Učim Andriju da mu Marko i Filip nisu polubraća, a Marija polusestra, već braća i sestra. Veoma su vezani. Kad za vikend ode kod njih, vrati se pun utisaka. Miloradov najstariji sin Marko je kopija oca, karakterom i izgledom. On rešava sve Andrijine nedoumice. Sin me je nedavno upitao zašto se ovo desilo, i rekla sam mu da nemam odgovor. Naučila sam da ne moram sve da znam, da imam odgovore na sva pitanja. Puštam da vreme učini svoje i pruži nam neke odgovore ili smernice. Kad imam problem ili dilemu, ne razmišljam šta bi Milorad uradio. To bi mi bilo breme. Koračam bez straha, a kako mi je, to znam samo ja. Ima dana kad je nepodnošljivo, ali onda se setim koliko mi je ljubavi i dobrote poklonio i odmah mi bude lakše.

Komentari (0)

Loading
Gloria magazin/Boris Jakić/Maja Gašić Gloria magazin/Jelena Jovanov, Instagram

Pročitajte još

Najnovije vesti