Verica Rakočević i Olja Ivanjicki - prijateljstvo za sva vremena || Hello Magazin!

Verica Rakočević i Olja Ivanjicki - prijateljstvo za sva vremena

Da je živa, Olja Ivanjicki bi ovog proleća proslavila devedeseti rođendan. Omiljena srpska slikarka, čija je slava prelazila granice država i kontinenata, napustila nas je 2009. godine, ubrzo posle operacije srca. Iza nje su ostala bezvremena umetnička dela, biografija vredna filmskog scenarija i sentimentalne priče onih koji su je voleli. Među njima je i Verica Rakočević koja ni pored najbolje volje ne može da se seti okolnosti u kojima su se upoznale, ali zato do detalja pamti svaki zajednički proveden trenutak. Poslednji put su se videle nedelju dana pre nego što je Oljenka, kako ju je od mila oslovljavala, otišla u bolnicu, odakle se preselila u večnost.

Pročitajte: Magični svet Olje Ivanjicki

O divnom prijateljstvu koje su godinama negovale najbolje svedoči poklon koji zauzima počasno mesto u domu naše kreatorke.

‒ Te 1993. godine putovala sam u Los Anđeles, a neposredno pre mog odlaska u Ameriku Olja me je zamolila da joj dam jednu moju fotografiju. Učinila sam to i ne pitajući šta će joj ‒ počinje priču Verica dok joj pogled luta po portretu koji ju je, po povratku u Beograd, sačekao kao dar za 45. rođendan.

‒ Te majske večeri došla sam u njenu kuću na Kosančićevom vencu kao gost, pravila je veliku rođendansku zabavu. Rekla mi je „Maleni“, tako me je zvala, „zažmuri, imam iznenađenje za tebe.“ Povela me je do štafelaja, gde me je čekao predivan portret. Danas mogu da kažem samo jedno: beskrajno sam ponosna na privilegiju da od žene koja je obeležila slikarstvo na ovom podneblju dobijem toliku količinu emocija. Ostavila je neizbrisivi trag na mojoj duši.

Verica Rakočević i Olja Ivanjicki - Baci ta 'đavolja posla', da te nisam videla da to piješ

Na pitanje misli li da je Olja Ivanjicki, budući da joj nije pozirala, uspela da uhvati suštinu njene ličnosti, Verica odgovara:

‒ Ono što ja vidim na ovoj slici videla je još samo Olja. Pogodila je trenutak. Bez izgovorene reči znala je šta proživljavam i to je jednostavno prenela na platno. Pogled, stav i položaj ruke bez greške opisuju kako sam se osećala u tom periodu života.

‒ Bila je naklonjena mističnom, ne znam koliko je javnosti poznat taj podatak. Svojevremeno je društvance od nas nekoliko, među kojima je bila i Nikica Marinović, pokušavalo da ide „iznad linije“ i eksperimentiše spiritualnošću. Ipak, meni je razum uvek bio najjači adut, pa sam se sklonila. Ona je bila hrabrija i istrajnija. Štaviše, sigurna sam da je posedovala neke moći. Imala je svoj krug prijateljica, sa kojima je volela da sedi u restoranu „Vuk“. Mi se nismo družile svaki dan, ali smo imale naše rituale. Godinama smo letovale na Svetom Stefanu. Uvek je odsedala u kući na ulasku u mesto, ja podalje sa decom, ali svako jutro smo se nalazile. Oljenka bi ustala rano, u pola sedam, sela ispod masline, naručila kafu i novine, i čekala da ja odradim jutarnji džoging. Onda bismo zajedno „bistrile“ vesti, ćaskale i uživale u suncu. Kada sam počela da pijem neki preparat za mršavljenje, a večito sam bila na dijetama, bez ustezanja mi je rekla: „Baci ta 'đavolja posla', da te nisam videla da to piješ.“

Pročitajte: Bude nas ptice, uspavljuju zrikavci - Verica i Veljko otvaraju vrata bajkovitog imanja na Avali (foto)

‒ Nisam znala da je bolesna, nikada mi to nije spomenula. Zaprepastila sam se kad sam čula da je u bolnici, tim pre što smo se videle nekoliko dana ranije. “Maleni, dođi do mene, kupila sam ti nešto,” pozvala me je. Čekale su me rukavice bez prstiju, koje je toliko volela. Iako je prošlo 11 godina, kad zatvorim oči, naš poslednji susret još mi je u živom sećanju. Kosa joj je bila poluvlažna i do izražaja su došle njene božanstvene lokne. Ponudila mi je promotivno pakovanje nekog preparata za kosu, koje je našla u novinama: “Evo ti da probaš, ako ti se svidi, kupujemo.” Opčinjena njenim jedinstvenim šarmom, rekla sam joj: “Oljenka, koliko si lepa...” Pogledala me je očima u kojima se ogledala sva ljubav ovog sveta, skupila je dlanove i šapnula: “Maleni, zaljubljena sam”. Bila je na pragu osamdesetog rođendana i volela je, svim srcem.

Identitet misterioznog gospodina Olja Ivanjicki nije otkrila niti ju je Verica, poštujući njenu intimu, dalje zapitkivala. Ipak, naglašava da je ne bi iznenadilo da je ta ljubav bila uzvraćena.

‒ U Olju je svaki muškarac mogao da se zaljubi i kada je imala osamdeset godina, i to smrtno. Krasio ju je neverovatan sklad ženstvenosti, emotivnosti, lepote duše, ali i tela. Imala je savršene noge, koje su dolazile do punog izražaja u pamučnim haljinama do kolena. Bila je očaravajuća. Žao mi je generacija muškaraca koje dolaze jer će imati minimalne šanse da se zaljube u žene kakva je bila Olja. Takve se više ne rađaju. Za nju su godine bile tek broj kome ne treba davati na važnosti. Sa takvim mirom gledati na prolaznost i radovati se godinama koje dolaze, bez obzira što vode kraju, pravo je umeće. Nalazila je smisao u svakom danu...