Nik Kejv o tragično nastradalom sinu: Mnogo je stvari koje bih rekao o Arturu, ali previše se plašim da ih izgovorim

Muzičar Nik Kejv i danas teško govori o tragediji koja ga je zadesila jula 2015. godine kada je njegov 15-godišnji sin Artur nakon eksperimentisanja sa drogama pao sa litice u Brajtonu i poginuo na licu mesta.

Šok i bol pretočio je, kao i uvek, u pesme, a tek odnedavno počeo je da govori o tragediji koja ga je zadesila.

- Ima mnogo stvari koje želim da kažem o Arturu, ali previše se plašim da ih izgovorim - prva je stvar koju poverava novinaru časopisa "TheGuardian".

Kako mu dalje govori, nakon te vesti, dva meseca je proveo u krevetu, potpuno nesposoban čak i da ustane. Ipak, Nik Kejv je već u januaru ponovo bio na turneji, ovog puta posvećenoj njegovom sinu.

- Nakon što je Artur poginuo napisao sam gomilu pesama. Ali kada sam ih opet pogledao, sve su mi izgledale kao izdaja osećanja kroz koja smo kao porodica prolazili. Sve mi je bilo mlako, nijedna pesma nije oslikavala emociju koju smo zaista osećali. Sve sam ih odbacio, ali sada, sa druge vremenske distance, među njima sam našao par vrednih objavljivanja. Međutim, i dalje pišem pesme, i to mnogo njih.

Stil pisanja i muziciranja mu se, to se vidi, mnogo promenio nakon tragedije. Nema više narativnih pesama po kojima je poznat.

- Ideja da je život ravna linija je što se mene tiče totalna neistina. Smatram da su događaji u našim životima serija udara zvona i vibracija koje ta zvona šire. I te vibracije utiču na sve - našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Sve se menja i vibrira, vreme i univerzum jure i sudaraju se u velikom prasku očaja - kaže Kejv.

- Teško je utešiti roditelja u takvoj situaciji. Ljudi obično kažu da ne mogu ni da zamisle kakav je osećaj izgubiti dete, ali mogu. Mogu to da zamisle. I veliki deo toga je tuga, ali ne morate da je odbolujete sami. Mnogo mi je značila uteha meni sasvim nepoznatih ljudi koji su mi se javljali putem društvenih mreža. Na neki način, to što sam bio primoran da bolujem pred očima javnosti, umesto sam, spasilo me je. Da, više je herojski kada patite sami, zaključani u svom svetu uspomena, ali to je istovremeno i jako opasno za vas same. To smo shvatili moja supruga i ja, i zato sada pazimo da se ne zatvorimo za svet - zaključuje na kraju Kejv.