Mira Sorvino kaže da je srećna što može da pomaže mališanima širom sveta i da ništa ne može da se poredi sa rađanjem dece || Hello Magazin!

Pre izvesnog vremena mlada glumica Mira Sorvino, dobitnica „Oskara“, u Madridu je primila nagradu „Spasimo decu“ za svoj rad za dobrobit dece širom sveta, naročito u borbi protiv trgovine ljudima, što je stavlja na pijedestal zajedno sa Hoseom Karerasom i ostalim dobitnicima ovog priznanja. Za magazin „Hello!“ Mira Sorvino govori o svom humanitarnom radu, o zadovoljstvu što ima sreću da se bavi poslom koji obožava, o fantastičnom osećanju kad je prigrlila prestižnu nagradu „Oskara“, ali ističe da nijedna nagrada nije toliko značajna niti se išta može uporediti sa rođenjem dece.

Kada ste počeli da se angažujete u kampanji „Plavo srce“ koja se bavi ljudskim pravima?
- Pre otprilike godinu dana kao ambasador dobre volje počela sam da radim u Kancelariji za narkotike i kriminal u Ujedinjenim nacijama na problemu trgovine ljudima. Moje interesovanje za ovaj problem je počelo još kad sam radila kao portparol u „Amnesti internešenelu“. U toj organizaciji sam nekoliko godina bila portparol u kampanji protiv nasilja nad ženama, a jedan od problema kome smo posvećivali pažnju bila je trgovina ljudima. „Plavo srce“ je kampanja koju su Ujedinjene nacije pokrenule pre otprilike godinu dana s ciljem da se bore protiv ovog problema. Meksiko je prva zemlja koja je zvanično odobrila ovu kampanju, što je izuzetno pozitivno, jer je njena osnova politička volja jedne zemlje da okupi sve političke snage koje žele da se uhvate u koštac sa problemom trgovine ljudima i da to promeni. Druga zemlja koja je usvojila „Plavo srce“ bila je Španija, prošlog juna.

Veoma ste posvećeni problemu trgovine ljudima.
- Jesam, ali ne zanemarujem ni svoju glumačku karijeru, a pri tom sam i veoma aktivna majka. Teško je uspostaviti ravnotežu između porodičnog i profesionalnog života i zbog toga pokušavam da manje radim. Ove godine se premijerno prikazuju tri filma u kojim sam glumila, a prošlog juna počela sam da snimam još jedan u kome tumačim lik žene koja je zaposlena u Organizaciji ujedinjenih nacija.

Veoma mladi ste osvojili „Oskara“. Kako je to uticalo na vašu karijeru?
- To je bilo lepo iskustvo jer te oslobađa pritiska da osvojiš neko profesionalno priznanje. Ja sam ga brzo dobila i zadovoljila tu potrebu, tako da sada radim samo ono što me uistinu interesuje. Ali, naravno, i dalje dobro obavljam svoj posao. Osvajanje „Oskara“ bilo je nešto fantastično, ali sada imam svoju porodicu, koja je bolja od „Oskara“. Ništa se ne može uporediti sa rođenjem moje dece.

Koja je osoba imala najveći uticaj na vas?

- Marijeta, moja baka sa očeve strane, koja nije postigla mnogo u svojoj karijeri. Dvadesetih godina prošlog veka, ona je kao petnaestogodišnjakinja uspela da se upiše na studije klavira u Muzičkoj školi „Džulijard“, ali majka joj je to zabranila, i njene iluzije su se raspršile. Svoju ljubav prema muzici nadoknadila je tako što je uzimala privatne časove i svirala po kućama. Iako je imala veoma težak život, ona je bila najljubaznija, najprijatnija, najduhovitija i najvelikodušnija osoba koju sam poznavala. Strašne stvari su joj se desile u životu. Divila sam joj se. Umrla je kada sam imala dvadeset dve godine. Ona je moj heroj.

Imate li neku posebnu želju?
- Iskorenjivanje trgovine ljudima u svetu, što je jedna vrsta ropstva. U XIX veku svaka osma osoba u Sjedinjenim Američkim Državama bila je rob. Danas takođe postoji ropstvo, ali u mnogo manjoj meri i u drugom obliku. Ako smo onda bili sposobni da ukinemo ovaj visoki procenat ropstva, zašto to ne bismo uspeli i sada?

Fotografije: RAMON OTON