Marko Živić: Sam sam tvorac svoje stvarnosti

Marko Živić: Sam sam tvorac svoje stvarnosti

Autor: | 19/05/2013

0


U medijsku žižu Marko Živić dospeo je tumačeći lik menadžera Lepog u seriji „Folk“ koja se emituje na televiziji „Prva“ i s nestrpljenjem iščekuje nastavak snimanja. Osim toga, ponosan je što je bio deo ekipe filma „Montevideo“ koji smatra velikim ostvarenjem naše filmografije. Osim televizijske karijere i filmskog platna četrdesetjednogodišnji glumac jedan je od najzaposlenijih pozorišnih glumaca. Karte za predstave u kojima on igra, „Sviraj to ponovo, Sem“, „Kelerabe su zdrave“ i druge, rasprodate su mesecima unapred. Duhoviti umetnik kaže da posle predstave i napornog snimajućeg dana najviše voli da se osami i da mu najviše prijaju duge šetnje.
Talentovani umetnik bio je u braku sa Natašom Pavlović, voditeljkom šou-programa „Plesom do snova“, od koje se rastao pre osam godina, a posle toga je dovođen u vezu sa brojnim lepoticama sa naše scene, ali nijednu od njih šarmantni Živić nije odveo pred oltar. Dve godine posle rastanka od supruge Marko je poveo najtežu bitku u životu. Pošto mu je dijagnostifikovan rak jednjaka, morao je hitno da bude operisan. Zahvaljujući adekvatnom medicinskom tretmanu i svom optimizmu, iz te teške bitke izašao je kao pobednik. Posle nemile životne epizode i sam se promenio, a glumačka profesija, vodilja koja ga ispunjava i čini srećnim, pomaže mu da lakše korača kroz svakodnevicu.

Šta se dešava sa planovima vezanim za snimanje filma „Ne igraj na Engleze“, čije su karte za pozorišnu predstavu u "Beogradskom dramskom" pozorištu mesecima unapred rasprodate. Gde je zapelo?
- Tu što godinama ni Ministarstvo kulture, ni filmski centar ne zanima priča mladog srpskog autora - komedija koju je u pozorištu videlo više od trideset pet hiljada ljudi. To je priča o kumovskim odnosima i užasu klađenja kao velikoj bolesti naše omladine. Film zahteva podršku države, a njih to ne zanima. On je najjeftinija reklama jedne zemlje, to nikako da neko razume. A ja ne želim da radimo, pa onda ostanem dužan novac ljudima koji žive od toga. Volim da svakog mogu u oči da pogledam.

Neki reditelji za velike pozorišne predstave ili filmove lako dobijaju novac, dok neki drugi, možda kvalitetniji, čekaju godinama. Zašto?

- Tačno, godinama se vrti ista ekipa, i bojim se da se to neće promeniti. Ne samo u kulturi nego uopšte. Sve funkcioniše po principu "ja tebi, ti meni". Niti ima pravila niti morala, u Srbiji se sve improvizuje. Svi kao hoće sistem i poredak a niko suštinski ne radi na njemu. Svuda je negativna selekcija ljudi i kadrova, važno je da su poslušni, a za one koji imaju stav i imaju svoje mišljenje nema mesta, nisu poželjni.

Da li biste prihvatili mesto ministra kulture i koji bi bio vaš prvi korak?
- Ako bi se to i desilo, na prvom sastanku vlade ispričao bih jednu priču. Naime, Vinston Čerčil je, kad se odlučivalo o ulasku Britanije u rat, kad su mu generali rekli da se skida budžet iz kulture i prebacuje na budžet odbrane, pitao: “Gospodo, ako to uradimo, šta ćemo onda da branimo? Moramo da shvatimo da se samo jezikom, kulturom, čuva nacija.

Kažu da u vašoj branši postoje klanovi. Pripadate li vi nekom?
- U svakoj branši postoje klanovi, ja ne pripadam nijednom. Imam kolege u čiji dar i posvećenost verujem. Nikada se sa nekim nisam družio iz bilo kakvog interesa, niti ću. Ako sutra ne budem mogao da živim od glume, voziću taksi. Moje je da radim, da napredujem i razvijam dar. Ako to ne bude više moglo, šta da se radi. Idemo dalje.

Priželjkujete li nastavak snimanja serije „Folk“ i kako se vama lično dopala ta priča?

- Ponovo startujemo u junu, a serija će biti emitovana na jesen. Veoma sam zadovoljan svojom ulogom. Serija se bavi veoma važnom temom, puna je emocija i duhovita, što je meni dovoljno.

Postoji li bilo kakva sličnost između Lepog koga glumite u „Folku“ i vas privatno i da li vas u privatnom životu neko zove „Lepi“?
- Isto smo građeni, na istu stranu se češljamo. Borci smo, preskačemo probleme i pozitivno gledamo na stvari. Razlike su u muzici koju slušamo i načinu na koji radimo. Nažalost, niko me ne zove tako.

Volite li da po završetku napornog snimajućeg dana ili pozorišne predstave ostanete sa glumcima u bifeu ili da se osamite?
- Kako kad. Svakako ne odlazim iz garderobe kući, ali volim da budem i u svom svetu. Mnogo šetam, odlutam i desi se da prođem pored poznanika a da ih i ne primetim. Pored svih aplauza, reflektora i ljudi, glumac često bude usamljen. To je jedan od tereta tog posla.

Sa kim od kolega privatno volite da se družite?

- Volim glumce, tako da volim sa njima i da provodim vreme. Recimo da su mi bliži od bliskih Milica Zarić i Dušan Tomić.

Mnogi ističu da obožavaju vašu pozitivnu energiju kojom zračite i optimizam. Stalno ste nasmejani, kako uspevate da se sačuvate od spoljašnjeg sveta?
- Na optimizmu se radi svaki dan. Naravno da i ja imam loše dane, slomi me sve što se dešava, ali se ne dam. Moj život je ono što mislim, sam sam tvorac svoje stvarnosti. Setim se reči: “Čovek ne sme da pristane da puzi kada ima potrebu da poleti”. Iako sam rođen u šupi, odlučio sam da putujem sa vetrom i zvezdama.

Stalno ističete da najviše volite rad u pozorištu iako najveću popularnost donose televizija i film?
- Verovatno je tako, ali šta na kraju imaš od popularnosti? Koliko mi je dala toliko mi je i uzela. Na kraju balade se vidi šta znaš ili ne. Talenat je nemoguće sakriti, sputati, skloniti, kao što ga je nemoguće naučiti. Samo je pitanje da li možeš da izdržiš i sačekaš trenutak kad će se iskazati u punom sjaju. Svako dobije svojih pet minuta.

Vaša publika kaže da na predstavama nikada ne “zabušavate“ i da uvek dajete maksimum kao da igrate prvi put. Nije li to pomalo naporno?

- To je moja obaveza prema mom daru, kolegama, publici. Mislim da nemam pravo da kalkulišem darom koji sam dobio, a dobio sam ga da bih ga nesebično i beskompromisno delio. To je moj zadatak, a jeste naporno. Jednostavno, ne znam drugačije. Trenutno u pozorištu igram dvadeset večeri mesečno.

Glumite u filmu „Monetevideo Bog te video“. Da li vam se više sviđa prvi ili drugi deo?
- Ne pravim razliku. Veoma je važna stvar što je snimljen film kao što je „Montevideo“.

Je'l vam krivo što je vaš „Marko Živić šou", koji je prikazivan na televiziji "Fox", ugašen, budući da je ubrzo posle toga počeo da se prikazuje šou "Veče sa Ivanom Ivanovićem" koji ima visoku gledanost?
- Nije mi krivo. Naprotiv. Kad god sam u mogućnosti, rado gledam „naslednike“. Takva vrsta emisije prvenstveno nosi lični pečat voditelja, što je super. Svako unosi svoju estetiku i ličnost. Važno je imati takve emisije. Mogu samo da kažem "napred, majstori", a ja se sigurno toj formi neću vraćati, imam nekih drugih ideja.

Izgleda da ste brza osoba i da vas je teško pratiti. Kada zaćutite i koliko možete da izdržite u jednom mestu?

- Ćutim kada spavam, tako mi bar kažu. Citiraću sebe iz jedne predstave za sve one koje misle da sam brz: ”Ja uzmem bensedin, a ti spid, i nađemo se na sredini“.

Pre nekoliko godina suočili ste se sa teškom bolešću, sa kojom ste se, srećom, izborili. Kako je to uticalo na vaš stav prema životu?
- Ne može čovek baš da pobegne od sebe, ali sam se promenio. Jasnije vidim neke stvari i ljude. Uvek sam se hranio zdravo, isto spavam, hoću reći ne spavam.

Imate li devojku i da li ste zaljubljeni?
- Što bi rekli Crnogorci: “Tu nemam primjedbe”.

Da li biste otišli na sastanak naslepo, kao što se dešava u predstavi "Ludi od terapije" u kojoj glumite?
- Ko zna? Možda bi to bilo zanimljivo iskustvo.

Poslovno ste hiperaktivni.
- Radi se, priprema se sledeća pozorišna sezona, a očekuju me i neka snimanja. Ima posla, a para nigde. Nikako ne mogu da naplatim dugovanja. Voleo bih da mi neko da predlog kako to da rešim.

Tekst: Jelena Popović, Life Content

Komentari (0)

Loading
Tamara Roksandić hellomagazin