Suzana Mančić: Ja sam kao čelična lejdi || Hello Magazin!

Prošlog petka, u bolnici na Banjici, posle tročasovnog i poprilično komplikovanog hirurškog zahvata, voditeljki Suzani Mančić ugrađen je joj još jedan veštački kuk. Ona i dalje leži na odeljenju ove bolnice, a kući bi trebalo da bude puštena za desetak dana.
A do nje nije bilo lako doći. Treći sprat, odeljenje za plastičnu i rekonstruktivnu medicinu. Vreme pauze. Hodnici prazni, atmosfera sablasna. Pokušavamo da je pronađemo, ali niko ne zna gde je. Prvi sprat, drugi sprat, jedan blok, drugi blok...
Šalju nas sa sprata na sprat, sležu ramenima. A onda stižemo na treći. Svi pacijenti znaju gde je ona. Pokazuju nam gde je njena soba, ljubazni, srećni što je ona njihov cimer. Ona je ipak zvezda.
Za razliku od njih, koji sobu dele s nekim, Suzana je u malom apartmanu potpuno sama. S preplašenim izrazom lica dok sedi na krevetu i prima infuziju, tihim glasom nam kaže:
- Meni je zaista loše. Nije mi ni do poseta, a ni do društva. Gorim od temperature, juče sam primila terapiju i spavala dugo posle toga. Čeka me jako dug oporavak. Znate, za godinu dana, operisala sam oba kuka - priča nam ozbiljno, tiho.
A onda, kao da želi da oraspoloži i nas, i unese vedrinu, šaleći se na svoj račun kaže:
- Sada sam i ja čelična lejdi, sa dva metalna kuka - i počinje da se smeje, a njeno lice opet ima prepoznatljiv izraz i sjaj.
U posetu joj stiže starija ćerka Teodora. Nosi buket crvenih ruža i bombonjeru, a mamino lice pokriva veliki osmeh.
- Ovo što se meni desilo nasledna je bolest. Zove se koksartroza. To je degenerativno oboljenje perifernih zglobova. Najverovatnije sam to nasledila od majke. Nisam bila ni na kakvim štiklama kada sam pala. Naprotiv. U pola noći sam ustala iz kreveta i otišla da popijem vodu. Ne mogu da vam opišem koliko boli kuk. Kosti uopšte. Verujem da od tog bola ne postoji veći - priča nam.
Osvrće se i na prošlu godinu, kada je prvi put operisala kuk.
- Kada mi se desio prvi pad, doktor mi je objasnio da ću morati i drugi kuk da operišem. Kada bolujete od te bolesti, neminovno je da se operišu oba kuka, i to do 60. godine. Ja sam znala šta me čeka. Ovaj drugi pad samo je ubrzao stvari. Operacija je bila jako teška, dugo je trajala. Izgubila sam dosta krvi. Kada sam prvi put stala na svoje noge nakon operacije, kako sam bila srećna. Pre toga sam bila vezana za krevet, nisam mogla da ustanem, a to je najgore što može da vam se desi.
Ostavljamo je sa ćerkom. Želimo joj brz oporavak, kažemo joj da ćemo joj se javiti.
- Hvala, ali isključila sam telefon. Svi me samo zovu i pitaju za "Farmu", te da li ulazim ili ne ulazim. Morala sam da se isključim.