Tarik Filipović: Mnogo toga sam prošao, nisam željan ničega i ni za čim ne žalim

- Zbog teatra, kome sam godinama na neki način robovao, propustio sam puno serija i filmova, ali i putovanja i skijanja. U jednom trenutku osetio sam umor i zasićenje, a predstava 'Ćiro' uspela je da probudi u meni pomalo ugasli plam,  kaže za Hello! Tarik Filipović, Hrvatskog glumca i televizijskog voditelja, koga ovdašnja publika uglavnom vezuje za seriju “Bitange i princeze” i kviz “Tko želi biti milijunaš”, uskoro ćemo gledati i u novoj humorističkoj seriji “Kod Hilmije”, koja će se prikazivati na “TOP kanalu”.

Tarik je jedan dan boravio u Beogradu, kako bi najavio monodramu “Ćiro”, koju će 27. aprila izvesti na sceni Ustanove kulture “Vuk Karadžić”. Intervju sa njim započeli smo pitanjem da li je ovo jedna od retkih prilika kada je u našem glavnom gradu.

- I supruga i ja volimo Beograd, pa dolazimo bar tri-četiri puta godišnje. Prijaju mi šarm i ritam grada, atmosfera u kafićima i restoranima, noćni život, a posebno šetnje i druženja sa prijateljima.

Kako reaguju Beograđani kada vas vide?

- Uvek mi se lepo i gostoljubivo obrate, požele dobrodošlicu ili eventualno upute komentar povodom uloge u seriji “Bitange i princeze” ili voditeljskog angažmana u “Milijunašu”.

Sa kim ne biste propustili da napravite selfi ako biste “naleteli” na tu osobu?

- Sa Milkom Đurovskim, recimo. On mi je bio kul kad sam bio klinac.

Znači, glasine da ste strastveni fudbalski navijač nisu bez osnova.

- Fudbalski klub “Čelik” iz Zenice, koji mi je oduvek u srcu, svojevremeno sam redovno pratio na sva gostovanja. U srednjoškolskim danima znao sam da se zaputim na mečeve “Dinamo”-“Hajduk” ili “Partizan”-“Zvezda”. Danas retko idem na stadione jer se u toj masi, pogotovo kada vas ljudi znaju, uvek nađe pojedinac spreman da bocne nekom provokacijom. Nije više za mene da sa ekipom pratim utakmice sa tribina.

Spremate li se možda za put u Rusiju?

- U to vreme snimaću seriju u Sarajevu, što je odagnalo eventualne nedoumice. Ipak, željno iščekujem početak „Svetskog prvenstva“.

Da li sinovi dele vašu fudbalsku strast?

- Apsolutno, naročito mlađi koji je imao priliku da na utakmici “Dinamo”-“Arsenal” izađe na stadion sa sudijama. Ostvario je tatine snove.

A post shared by Heraldi for men & women (@heraldi_for_men_and_women) on Mar 3, 2017 at 3:01am PST

Ljubav prema fudbalu, ali i dugogodišnje druženje sa Miroslavom - Ćirom Blaževićem inspirisali su vas da uradite monodramu “Ćiro”. Kako su se ukrstili vaši putevi?

- Naše poznanstvo datira od pre dvadeset godina, iz vremena kada je fudbalska reprezentacija Hrvatske bila treća na svetu. Ćiro i momci su pre svake važne utakmice dolazili u pozorište “Kerempuh” da pogledaju predstavu, jer su bili ubeđeni da im to donosi sreću. S obzirom na to da sam sklon imitacijama, brzo sam skinuo Ćirov način govora, a onda sam na televiziji radio mini-skečeve gde sam na njemu svojstven način prognozirao rezultate utakmica. Budući da sam rodom iz Zenice, a on iz Travnika, zbližio nas je i sličan mentalitet. Moju zamisao da uradim predstavu ili film o njegovom izuzetno zanimljivom životu dugo je odbijao: “Kad mene ne bude, radite šta hoćete.” Predomislio se posle sedam godina ubeđivanja.

Kako biste onima koji ne prate fudbal ili pripadaju mlađim naraštajima i ne znaju ko je Ćiro Blažević, a rado bi pogledali predstavu, pojasnili o kakvom čoveku je reč?

- Njegovo detinjstvo obeležilo je siromaštvo i gubitak braće u Drugom svetskom ratu. Zbog ozbiljne povrede kolena rano je završio igračku karijeru. Otišao je u Švajcarsku da radi kao profesor fizičkog, ali pošto nije znao jezik bavio se raznim poslovima dok nije dobio priliku da preuzme fudbalski klub iz četvrte lige, koji je doveo do vrha. Tako je krenuo njegov zvezdani put. “Ćiro” nije priča o fudbalu, već predstava sa puno smeha i pokojom suzom, jer takav je život.

Gospodina Blaževića prati glas da je neposredan u komunikaciji, ali važi i za ekscentričnog čoveka. Vi ste, nesumnjivo, zanimljiv i prijatan sagovornik, a koliko se uklapate u kategoriju “ekscentričan”?

- Daleko sam ja od ekscentričnog, a mislim da ni on ne spada u tu kategoriju. Jednostavno je svoj ili što bi rekli kod nas u Bosni: “Nema dvojice takvih”. Na vreme je poslušao savet Čarlija Čaplina, sa kojim se družio: “Ostani kakav jesi, nikoga nemoj da imitiraš.” Kada biste ga upoznali, prvo biste primetili bosanski šarm, slatkorečivost i snalažljivost. Gde god da ga bacite, snaći će se.

Da li bismo pogrešili ako bismo zaključili da su se vama, kroz život, neka vrata lakše otvarala zbog urođenog šarma?

- Pričamo o ženama ili o poslu? (smeh) Naravno da lepa reč i osmeh mogu da budu od pomoći, ali nisam primetio da mi je u životu bilo šta došlo kao poklon,  morao sam da zasučem rukave. Ako jednog dana neki kolega poželi da uradi priču o mom životu, imaće dosta materijala na raspolaganju. U studentskim danima radio sam svašta: prao sam automobile, konobarisao, prodavao novine na ulici...

A post shared by HNK u Šibeniku (@sibenskokazaliste) on Nov 16, 2017 at 11:29am PST

Fascinantan je podatak da ste pred pozorišnu publiku izašli više od četiri hiljade puta.

- Izračunao sam da sam dvanaest godina svako veče bio na sceni.

Pamtite li sve tekstove?

- Da, i nije mi lako zbog toga. Na akademiji sam profesorima išao na živce jer sam uvek znao napamet ne samo svoj tekst već i tuđe replike. U školi sam mnogo toga bubao napamet, dok ono što volim radim s puno razumevanja.

Da li je za glumca lakše ili teže kada je sam na sceni?

- Teže je. Imati partnera na koga možeš da se osloniš je neprocenjivo. Nije svaki dan isti, nekad te nešto boli, nekad imaš probleme kod kuće, ali publiku to ne zanima, ona je došla da gleda predstavu. Opet, monodrama je u meni probudila pomalo ugasli plam i želju za teatrom, koji me je proteklih godina donekle izmorio .

Na televiziji ste počeli da radite slučajno i - ostali. Da li ste mogli da pretpostavite da će vaša voditeljska karijera biti tako duga i uspešna?

- Kada sam počeo da vodim prvi kviz, imao sam dvadeset devet godina i dosta uloga iza sebe da mogu opušteno da uđem u tu avanturu, za koju sam verovao da će trajati godinu-dve. Već šesnaest godina sam na televiziji i nije mi dosadilo.

Uplaši li vas ponekad pomisao “kako godine lete”?

- Kako da ne, s tim što moram da kažem da sam zbog toga više setan, nego tužan. Svaka seda ima neku svoju priču, a mudrost koja dolazi s godinama učini da ni ne pomisliš “da mi je da se vratim u dvadeset petu”. Bar je tako kod mene. Mnogo toga sam prošao, mnogo zora dočekao... Nisam željan ničega i nemam za čim da žalim.

Iza vas je jedanaest godina skladnog bračnog života. Imate li recept kako opstati?

- Ljubav, poštovanje, razumevanje i kompromis. Te četiri reči su ključ svega.

Povodom desetogodišnjice braka, mediji su se prisetili kako ste Lejla i vi dugo krili da se zabavljate, ali i da ste se prvi put zajedno pojavili na koncertu Halida Bešlića. Kako vi pamtite te dane, jesu li novinari bili previše znatiželjni?

- Bilo je svega, ali s vremenom sve splasne na podnošljivu meru. U starom stanu imali smo dva ulaza u zgradu, što novinari nisu znali, a nama je olakšavalo život, pogotovo kada smo dobili bebu. Razumem znatiželju, ali sve ima svoje granice. Neki su znali i da je pređu, čak i tako što su svadbu pokušavali da isprate viseći sa drveća.

Šta mislite o našoj verziji “Potere”?

- “Potera” je licencni kviz. Voditelj i tragači daju razliku. Uroš Đurić mi je simpatičan, kao i moja zemljakinja Milica. Veoma je pametna, ali - takvi smo vam mi iz Zenice. (smeh)