Ivan Bosiljčić se ne stidi ni jednog posla: Ustajao sam u pet ujutro, postavljao tezgu i prodavao pečurke

Ivan Bosiljčić važi za jednog od najangažovanijih i najomiljenijih glumaca u svojoj generaciji na ovim prostorima. Ostvario je brojne uloge, kako na filmu i televiziji, tako i u pozorištu.

Između ostalog, tu su i brojne glavne uloge u serijama: "Ranjeni orao", "Greh njene majke", "Nepobedivo srce“ i "Urgentni centar". Dobitnik je brojnih nagrada, pa je jedan od retkih glumaca koji ima priliku da glumi u ruskoj produkciji. I

Tokom detinjstva ste pokazivali interesovanje za muziku, pa ste tako završili dva razreda Osnovne muzičke škole. Šta je presudilo da se okrenete glumi?

- Bio sam impresioniran muzikom, slikarstvom, moj deda je bio slikar amater, ali jedino što mi nikada nije palo na pamet jeste da ću biti glumac. Bio sam ubeđen da ću da budem profesor književnosti, jer sam se bavio pisanjem, iz ljubavi prema poeziji, počeo sam je da govorim, gde sam ispoljio talent govora, scenskog nastupa i nakon treće godine gimnazije, upisao sam glumu, a vanredno završavao srednju školu. Sve to kad se sabere, ispostavi se da je jedino gluma mogla da objedini sva moja interesovanja. Život je nekad pametniji od nas samih. Moji roditelji su to podržali i svaka im čast na tome. Bilo je rizično, da se momak iz malog grada zaputi u prestolnicu. Kad snimam u Moskvi, setim se koliko su moji roditelji bili hrabri da me puste u svet.

Da li žalite za nekim starim vremenima?

- Ne, samo negujem uspomene, prijateljstva. Svako vreme je dobro za sebe. Često kada se govori o prošlosti, setim se kako je to bilo kada sam bio potpuno anoniman, a kako je sada neobično kada me ljudi iz mog grada znaju. I jedno i drugo vreme je obeležila radost. Sada me pitaju je li naporno kada me ljudi pitaju da se slikam s njima. Sve je to na radost.

Svojevremeno ste otvoreno govorili o mladalačkom periodu tokom kojeg ste kažete, često odlazili na pijacu da prodajete gljive, a tokom leta na moru ste radili kao konobar. Na koji način su Vam, sada kad se prisetite tog perioda, bila dragocena ta radna iskustva?

- To je bilo kada sam već upisao akademiju. Moje detinjstvo je bilo pravo detinjstvo. Išao sam na sekcije, bavio se sportovima, završavao školu. Roditelji nisu insistirali na tome da zarađujem, iako smo teško živeli tada. Nekako se znalo da je to detinjstvo. Međutim, moja odluka je bila da već u pubertetu počnem da radim, da se pripremam za život. Ne znam otkud mi taj poriv, ali osećao sam da treba da uzmem neke stvari u svoje ruke.

 

- Bilo je teško. Svi letuju, a ja idem po plaži i prodajem sokove, po najvećoj vrućini. Onda je potrebna koncentracija da ne pogrešite u brojanju novca, da ne uradite nešto pogrešno, jer ljudi su sumnjičavi. Danas kada vidim ljude koji čiste na semaforu staklo na automobilu, do svih drugih koji rade na trafikama i slično, setim se tog perioda i poštujem svačiji napor da radi. S druge strane, u Beogradu sam na pijaci radio za kumove koji su imali neki tunel za proizvodnju gljiva, ustajao sam u pet ujutro, postavljao tezgu i prodavao gljive. To je pijaca gde sada živimo. Niko se sada ne bi setio da sam to bio ja. Za mene je to bilo neverovatno značajno.