Suzana Petričević svedok napada u Barseloni: Posle toga čovek ne može da bude isti

Svedok terorističkog napada u Barseloni, glumica Suzana Petričević izjavila je za "Blic" da nikada neće zaboraviti ono što je doživela kada se sa drugaricama našla u delu grada gde se napad i odigrao.

- Sasvim slučajno sam se našla u ulici Portal del Angel, u jednom trenutku sam ušla u prodavnicu da probam naočare, potpuno jedno lenjo popodne u Barseloni. Iz čista mira izašla sam na ulicu i počela je vriska. Niko nije znao o čemu se radi.  - opisuje scene koje je doživela.

https://www.hellomagazin.rs/domace-vesti/suzana-petricevic-mnogo-je-dobrih-iako-ne-tako-srecnih-ljudi-oko-nas/

Srpska glumica kaže da je i dalje u šoku i da ne može da opiše šta se sve dešavalo.

-Nemoguće je preneti nekome ovo što sam doživela. Ja sam glumica, proputovala sam pola sveta, iza mene je 60 godina raznih senzacija i teških okolnosti životnih, ali ovo je apsolutno najgore. Potpuni osećaj nesigurnosti gde čovek odjednom postaje ništa.

-Čovek posle ovakog stresa i užasa koji sam videla ne može da bude isti, poručila je Petričević.

Inače, glumica je za magazin Hello govorila o životnoj drami i neizvesnosti, koju je proživljavala od septembra do novembra prošle godine, kada je operisana na “Institutu za onkologiju i radiologiju” u Beogradu.

Suzana Petričević o borbi sa rakom: Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam

- Kada je teško, ja se ućutim. Uvek sam bila takva. Ne podnosim kukanje, patetike se užasavam, to je falš emocija. Tek kada sam stigla kući iz bolnice, smogla sam snage da kažem šta mi se se događa. Da sam operisana, da mi je odstranjen karcinom i da čekam terapiju, rekla je tada glumica i dodala da je u tom periodu najviše mučilo osećanje majčinske brige,

- Nikada nisam imala jače osećanje majčinske brige za Teu ako se meni “nešto” desi. Moja ćerka, iako u braku i majka dvoje dece, veoma je mlada. Na pamet su mi padala uputstva koja treba da joj dam, pa se predomislim, da joj ne bih otežavala. Onda pomislim da zetu tajno nešto poručim. Pa se opet predomislim. Noću su misli bile najgore, a danju, pred njima sam se ponašala kao da idem na operaciju krajnika. Za bolnicu sam se spremala čilo, kao da idem na kraći put, pa da nešto ne zaboravim. Nisam pokazivala emocije. Kažu da je to odbrambeni mehanizam. Kasnije su mi Tea i Petar rekli da dugo nisu ni shvatali šta se, u stvari, događa.