Suzi Ambrouz: Uspešna i bajkovita priča Srpkinje iz Londona || Hello Magazin!

Jedna od najuspešnijih britanskih preduzetnica srpskog porekla Suzi Ambrouz u London je stigla pre dvadeset pet godina sa trideset funti u džepu, nije govorila engleski i nikoga nije poznavala.

Danas njena priča može da posluži kao knjiški primer osobe koja je umela da prepozna i na pravi način protumači “znakove pored puta” koji su joj potpuno promenili život.

Posle susreta sa pacijentom aristokratskog porekla, koji u četrdesetima nije mogao da nađe emotivnu partnerku, ova uspešna psihoterapeutkinja pre petnaest godina došla je na ideju da osnuje agenciju za upoznavanje, čiji su klijenti isključivo milioneri.

Uverena u uspeh, osnovala je firmu pod nazivom “Seventy Thirty” i sa timom psihologa odlučila da se emotivnim životom klijenata pozabavi sa naučnog stanovišta.

Činjenica da se zahvaljujući radu njenog tima rodilo više od pedeset beba dokaz je uspešnosti rada agencije koja uživa veliku popularnost među bogatom klijentelom u Velikoj Britaniji i šire.

Najlepši trenuci opuštanja ove uspešne poslovne dame su oni koje provodi u društvu desetogodišnje kćerke Natalije, sa kojom uživa u putovanjima ili u nekoj od luksuznih vila koje poseduje na Ostrvu

Pored kuće u centru Londona, smeštene u neposrednoj blizini “Holističke klinike”, čija je vlasnica, kao i vikendice na obali Atlantskog okeana, uspešna pedesetogodišnjakinja poseduje i raskošno imanje na periferiji britanske prestonice. Kuća izgrađena po uzoru na britansku arhitekturu 18. veka savršeno je mesto za relaksaciju svih čula.

Dok otvara vrata luksuznog zdanja, rođena Beograđanka za “Hello!” otkriva tajnu svog uspeha i priča zbog čega je devedesetih godina odlučila da napusti domovinu i sreću potraži na nekom drugom mestu, spremna da žrtvuje najbolje godine kako bi ostvarila svoje profesionalne snove.

Kada ste i zbog čega odlučili da napustite Srbiju?

- Ja sam generacija koja je slušala “Azru“, „Bijelo dugme“, „Smak“, „Ekatarinu”, kao i Džimija Hendriksa, “Dorse”, „Stounse”, Boba Dilana i bezbrižno rasla na ulicama bivše Jugoslavije. Beograd je do početka devedesetih bio sve, ali su postojale granice koliko i šta možeš da postigneš. Kada su došla neka tmurna, čudna i teška vremena, nisam imala dilemu da je vreme da se napusti Jugoslavija i da se istraži svet.

Zašto baš London?

- Mene i danas privlači Velika Britanija i sigurnost koju ta zemlja nudi, kao i beskonačno bogatstvo kulture, arhitekture, dizajna, ali i socijalnog programa. London je bio moj san, a ja smatram da snove treba ostvariti. Od 1992. taj grad je moja ljubav, moj dom, moja sigurna baza, moja oaza kulture i umetnosti, moja velika koncertna dvorana, moj veliki zeleni park i moj mir.

Kada se i kako rodila priča o firmi "Seventy Thirty"?

- Da bih odgovorila na to pitanje, moram da se vratim na početak karijere. Naime, kao psihoterapeut po zanimanju, bilo je neminovno da otvorim privatnu praksu. U tim danima upoznala sam pacijenta aristokratske krvi, koji je bio u ranim četrdesetim i nije imao emotivnu partnerku. U jednom trenutku zaintrigirala me je činjenica da takav kalibar muškarca nema partnerku i u dogovoru sa njim izvršila sam istraživanje. Rezultalti su jasno pokazali da je u to vreme postojala ogromna “rupa” na tržištu, da nije postojala nijedna specijalizovana agencija za veoma uspešne i bogate muškarce i žene koji traže životnog partnera. Tada se u meni aktivirala preduzetnička iskra i početkom 2000. godine otvorila sam firmu “Seventy Thirty”.

Na šta se odnosi naziv agencije i zbog čega je ta vrsta usluge toliko popularna u Engleskoj?

- Naziv odražava životni stil uspešne žene i muškarca, koji sedamdeset posto vremena provode na poslu, a preostalih trideset u druženju. Engleska je velika zemlja, London je ogroman grad i veoma su male šanse da sretnete kompatibilnu osobu tek tako. Uspešan i bogat muškarac želi da se oženi obrazovanom ženom, koja priča nekoliko jezika, koja je blaga i ima manire, koja ima socijalne veštine da može da bude divna prema svima i koja će, recimo, kada imaju goste, da bude predusretljiva i gostoljubiva. Ona je njegovo ogledalo i treba da bude uvažavana. S druge strane, uspešne i bogate žene takođe traže uspešnog muškarca, koji je iskusio uspešan život, i koji zna da se snalazi u raznim situacijama. Ona želi da bude ponosna.

Ko su vaši klijenti?

- Naši klijentu su uspešni poslovni ljudi koji imaju multinacionalne kompanije, ljudi koji su naslednici velikog bogatstva kroz familiju, poznati ljudi u umetnosti i sportu, kao i dobro plaćeni bankari, doktori, sudije, političari. Mečmejking je proces koji obavlja tim psihologa koji rade za “Seventy Thirty”, prema usklađenim i uspešnim metodama.

Koji su preduslovi za ulazak u vašu bazu podataka, da li je saldo na bankovnom računu presudan faktor ili imate i klijente koji nisu milioneri? Ima li mesta za priče o prinčevima i pepeljugama, ili su u igri isključivo bogataši?

- Klijent pre svega mora da bude ozbiljan i postojan u svojoj nameri da želi dugoročnog partnera. Mi nismo agencija za ljude koji traže kratkoročne veze. Sledeći faktor je da su klijenti finansijski stabilni, a najniži nivo je vrednost od pet miliona funti. Ovde nema ničeg apsurdnog, to je bio moj poslovni model, a na tržištu ima agencija koje nude servis ljudima koji zarađuju znatno manje i samim tim koštaju manje. Mislim da su svi segmenti društva pokriveni. Kao što možete da kupite „Rolls-Royce Hyperion Pininfarin“ za četiri miliona devedeset dve hiljade funti, tako “Dacia Sandero” možete da kupite za pet hiljada devetsto devedeset pet funti. Naravno, ima i pokoja priča o princu i pepeljugi, kao i obrnutoj verziji, a sve dok je ljubav iskrena, naš posao je ostvaren.

Zbog čega milioneri, i muškarci i žene, teško pronalaze partnere?

- Uspešni ljudi imaju specifičan nagon za radom. Oni rade mnogo, disciplinovano i konstantno. Njihov mozak je u “punom pogonu”, njihove ideje se stvaraju za vreme doručka, večere ili u pola noći. Neprestano se razvijaju i uvek su ispred vremena. Njihov životni stil je ubrzan i stalno su zauzeti. Zbog svih ovih faktora imaju teškoće da pronađu odgovarajućeg partnera koji može da prati njihov ritam i afinitete.

Pratite li statistiku uspešnosti onoga što radite i čime se u dosadašnjem radu najviše ponosite?

- Naravno, naš nivo uspeha stoji na stabilnih osamdeset pet posto, a ono zbog čega smo moji zaposleni i ja naviše ponosni jesu pedeset četiri bebe rođene u vezama koje smo mi omogućili. Svaki dan mi ta pomisao izmami osmeh na lice.

Verujete li u ljubav za ceo život?

- Mi smo rođeni da volimo, te je ta euforija koju zovemo „romantična ljubav“ duboko usađena u naš mozak. Nažalost, statistika pokazuje da se pedeset posto brakova završi razvodom, a dugoročni brakovi pretvore se u “druželjubivost”. Nauka nam je dala brojna istraživanja i rezultate za razmišljanje, pa ipak, mislim da će tema “romantične ljubavi” ostati ljudska misterija.

Imate kćerku Nataliju. Kako se njoj dopada ono što radite?

- Ona više razume rad klinike, pošto tamo dolaze “tužni” ljudi i osobe koje su zavisnici. Tek joj je deset godina i “mečmejking” razume na pojednostavljen način: “Jedan čovek nema ženu, voleo bi da je pronađe i da ima svoju porodicu, a isto tako bi i žena koja nema muža volela da se uda i osnuje porodicu”. Najviše joj se dopada moj angažman u modnoj sferi, čemu sam trenutno posvećena zajedno sa dizajnerkom Meri Radenković. Reč je o luksuznoj kolekciji kupaćih kostima “Lavishly Appointed”. Natalia se u našem studiju oblači i glumi manekenku.

Živite na dve londonske adrese. Gde najradije provodite vreme?

- Poslednjih sedam godina živimo u londonskom naselju “Batersi” u kući viktorijanskog stila. Tamo provodimo radne dane. Uređena je u modernom, minimalističkom stilu, pa podseća na galeriju sa belim zidovima, na kojima se nalaze umetnička dela. Volim ravne linije, čist prostor, vidljivost i prostranost bez ikakvog loma. Ove fotografije nastale su na imanju u Sariju i ovde provodimo skoro svaki vikend, a nekada ostanemo i nekoliko dana duže. Često putujemo van Engleske, što zbog posla, što zbog zabave, ali ova kuća pruža neograničen prostor za zabavu i relaksaciju.

Šta vam je kod uređenja enterijera bilo najvažnije za osećaj komoditeta?

- Ova kuća rađena je u modernom stilu sa uticajem džordžijanske arhitekture, koja se u engleskoj vezuje za stil iz 18. veka. Bilo nam je mnogo bitno da napravimo balans između grada i ruralnog života. Tu su prisutni moderni elementi, ali i stvari koje neguju tradiciju ovog dela Engleske. Ovaj predivan prostor uredila je dizajnerka enterijera Helen Litl, koja je trenutno često kod nas jer osmišljava okućnicu koju želi da pretvori u veliku letnju bajku.

U kojoj prostoriji najradije boravite?

- U sobi sa klavirom, pošto Natalia predivno svira. Najlepši trenuci su nam ti kada se opuštamo i slušamo predivnu muziku. Na drugom mestu je, moram da priznam, vinarija, gde se okuplja moje društvo i organizujemo testiranje vina, igramo bilijar, puštamo rok muziku i uživamo.

Organizujete li u svom domu svečane večere i žurke? Volite li tu vrstu zabave?

- Stalno. Natalia i ja volimo zabave i volimo da se oblačimo u raznim stilovima, a ova kuća to omogućava. Nedavno smo organizovali veliko džez veče sa lokalnim džez bendom. Biti sa prijateljima i uživati u lepoti druženja za mene je neprocenjivo.

Mnogi misle da je život milionera lagodan i bez razmišljanja bi ga prihvatili. Kako biste ga vi opisali?

- Ne poznajem nijednu osobu milionera kojoj je život lak. Možda neko ko je dobio na lotou. Život milionera je komforan, ali i oni imaju brige i stalni fokus na poslove koje vode i investicije. Neki imaju iste probleme sa decom kao ljudi bez miliona, neki imaju bračne probleme, neki hronične bolesti. Dakle, sve što se dešava čoveku bez miliona dešava se i ljudima koji imaju mnogo novca. Ipak, milioner sa tekućim poslovanjem ima veći nivo stresa nego čovek koji ne vodi preduzeće i pod većim je rizikom od kardiovaskularnih bolesti.

Kako se najradije opuštate? Šta je za vas kvalitetno provođenje slobodnog vremena?

- Nije mi poznat taj pojam. Možda kada odem na masažu, pa sam primorana da se opustim tih sat, sat i po. Za mene je opuštanje kada sam sa Natalijom, dok pričamo ili dok ona svira klavir. Opušta me i kada sedim sa prijateljima, pričamo o neformalnim temama i ne opterećujemo jedni druge. Kvalitetno je biti sa duhovitim ljudima, koji imaju interesantan pogled na život i svet oko nas, i koji ne uzimaju baš sve za ozbiljno.

Prošle godine nominovani ste za najbolju preduzetnicu u Velikoj Britaniji, a ove za nagradu “Luxury Service of the Year”, te ste kompetentni da kažete šta je ključno za postizanje poslovnog uspeha?

- Mogu da pričam o svom primeru, jer svi različito radimo i gledamo na stvari. Ja sam se pre dvadeset pet godina predala karijeri, budim se i ležem razmišljajući o poslu. U ljubavi sam sa mojim poslovima, imam taj osećaj ushićenja i priliv adrenalina tokom poslovnog dana. Ono što čini moju ličnost su moji poslovi i preduzetništvo. Nema nijednog mogućeg razloga zašto ne bih odgovorila na poslovni poziv u bilo koje doba dana i noći ili u bilo kojoj situaciji. Kako mi ovde kažemo “business comes first”, dakle posao je na prvom mestu. Odana sam poslovima, a time i mojim zaposlenima i misiji koju sledim. Jednom mi je moj jevrejski mentor, veoma bogat gospodin, rekao najvažniju rečenicu: “Uvek vodi računa o najvažnijoj stvari u tvom životu, a to si ti. Kada si ti srećna i uspešna, i tvoja porodica će biti”. Moja filozofija je upravo to, da bi Natalia bila srećna i uspešna kao njena majka, pre svega bi ja trebalo da se tako osećam i postupam.

Uživate veliku popularnost u Velikoj Britaniji. Družite li se sa poznatim ličnostima? Da li je neko od njih bio vaš klijent?

- Neminovno je da sam radeći ovaj posao upoznala neke poznate ličnosti. Ono što je meni interesantno i što mi se jako dopada je njihov opušten pogled na svet. Nema neukusnog eksponiranja i nemilosrdne trke za prvo mesto. Oni rade to šta rade, dobri su u tome i ne moraju nikome da se dokazuju. Uvek imamo pokoju poznatu ličnost koja zbog prevelike zauzetosti nema vremena i mogućnosti da upozna nekog sa kim bi ostvarila romantičnu vezu.

Osim što ste profesionalno uspešni, veliki ste filantrop i donator. Osećate li to kao sopstvenu potrebu ili smatrate da je dužnost bogatih ljudi da pomažu onima kojima je to potrebno?

- Smatram da je to moja dužnost, a volela bih kada bi svi koji mogu bili filantropi i donatori. Jednom je i meni neko pomogao, pa sam zahvaljujući toj pomoći pomogla sebi. Zato danas pomažem i znam da moja pomoć ima pozitivan uticaj na druge.

Vaš brat Aleksandar poznati je umetnik i vođa grupe “Goribor”. Oboje ste na svoj način kreativni. Kakav je vaš odnos, on uspešan umetnik, a vi uspešna poslovna žena?

- Aleksandar ima urođeni talenat za pisanje i za muziku. Uvek sam znala da će doživeti veliku uspeh na našoj alternativnoj sceni i ponosna sam na njega. Ja sam naučila da radim, kako se otvara preduzeće, kako se vode poslovi, naučila sam da budem direktor i kako da pametno investiram i zarađujem. To nije došlo prirodno. Zato, kada gledam Aleksandra na koncertima, vidim čistu umetnost, gledam ga kao nešto najčistije i najiskrenije. On vam pokazuje svoju dušu i nesebično daje sebe. To je umetnost i to su umetnici.

Dolazite li često u Srbiju i kakav odnos imate prema domovini?

- Dolazimo dva puta godišnje, ali ponekad, ako je neki važan događaj, dođem na produženi vikend. Volim svoju zemlju, tu sam odrasla, tu su se desili važni momenti u mojoj ličnoj istoriji: školovanje, prijateljstva, prve ljubavi, prvi koncerti, žurke. Danas smo odrasli ljudi i lepo je kada vidim svoju porodicu i prijatelje. Interesantno je da svaki put kada se vidimo nastavimo priču najnormalnije, kao da smo se videli pre nekoliko dana.

Mnogi bi rekli da vodite život iz bajke o kakvom mnogi maštaju. Postoji li ipak nešto što i vama nedostaje za potpunu sreću?

- Moj put je bio težak. Dala sam svoje najbolje godine radeći osamnaest sati dnevno. U London sam stigla sa trideset funti, nisam govorila engleski i nisam imala kontakte. Velikom upornošću, radom i strateškim razmišljanjem stigla sam dovde gde sam danas. Za mene je ovo moj život koji sam stvorila da bi moje dete i moja porodica komforno živeli. Ne znam da li vodim život iz bajke, ali volim svoj život, volim svoje dete, moju porodicu i prijatelje, i svoje kućne ljubimce. Za potpunu sreću trebalo bi zaustaviti ratove, nahraniti gladne ljude, sprečiti bolesti, zaštititi ugroženu decu i životinje i zaustaviti trovanje planete.