Katarina Žutić: Za uspeh u glumi potrebno je daleko više od dara || Hello Magazin!

Energičnost i prodornost kojima pleni na sceni i pred kamerama, glumica Katarina Žutić crpi iz talenta koji joj je genetski predodređen. Kćerka glumačkih legendi Svetlane Bojković i Miloša Žutića fantastično oslikava životne likove, pa joj za nesporan glumački talenat publika duže od dve decenije odaje priznanje aplauzima, a pre dve godine "Sterijinom nagradom" to je učinila i kritika. Time je definitivno "teret" roditeljske slave otresla s leđa i potvrdila autonomiju ličnih zasluga. Zadovoljstvo na profesionalnom planu podudarno je onom na privatnom. Sa emotivnim partnerom, muzičarem Nemanjom Aćimovićem, uživa u dugogodišnjoj vezi koju su zahvaljujući njegovoj odlučnosti i upornosti otpočeli pre šest godina. Ljubav prema muzici Katarina je usmerila na bend "Kamikaze", u kojem svira zajedno sa Nemanjom i njihovim prijateljem Ninoslav Filipovićem. Dok pokušava da uskladi obaveze u gustom rasporedu koji je ove jeseni očekuje na profesionalnom planu, dramska umetnica za “Hello!” govori o glumačkim privilegijama, borbi sa sopstvenim vetrenjačama, kao i odnosu sa dugogodišnjim izabranikom sa kojim deli život pod istim krovom.

Na početku razgovora osvrnula se na poslednji filmski projekat "Jesen samuraja", u kojem je sa zadovoljstvom prihvatila učešće i otkrila ko su za nju savremeni samuraji, njeni heroji današnjice.

- Samuraji su bili elitni ratnici, u službi šoguna, koji su sledili i čuvali svog gospodara, a kada im to nije polazilo za rukom, izvršavali su harakiri, ritualno samoubistvo, kao čin najveće časti i za njih i za njihove gospodare. Ako bismo tu analogiju prebacili u naše vreme, mislim da su umetnici neka vrsta samuraja u službi kulture jednog naroda. U današnje vreme, kada su kultura i duhovnost na veoma niskoj društvenoj lestvici u borbi protiv suprotnih kategorija, mnogi samuraji bili su prinuđeni na svojevrsni harakiri, dok su oni koji istrajavaju zaista heroji današnjice.

Snimate novu seriju sa Zdravkom Šotrom "Santa Maria della Salute" o pesniku Lazi Kostiću. Šta vam se dopalo u ovom scenariju i ulozi glumice Vesne Milojević?

- Velika je odgovornost i velika čast igrati ovu ulogu. Imala sam sreće da sa Šotrom sarađujem u mnogim serijama i na filmu, jako volim da radim sa njim, on je iskusan reditelj koji voli glumce i zaista je uživanje sarađivati sa takvim bardom. U ovoj seriji direktni partner mi je Vojin Ćetković koji tumači Lazu Kostića. U njemu su se spojili glumačko iskustvo, zrelost i dar, i drago mi je da mu je poverena ova značajna uloga. U ovako lepom "samurajskom" društvu nije mi teško da uživam u svom poslu.

Imaju li glumci danas privilegiju da budu izbirljivi sa ulogama?

- Koliko god to čudno zvučalo, glumci retko imaju tu privilegiju. Svi mi pre svega volimo ovaj posao, ali je takođe veoma bitno da znaš šta možeš, a šta ne, jer će taj izbor odrediti dalji tok tvoje karijere. Ima jedna izreka da se karijera gradi na odbijenim ulogama, dakle, na prepoznavanju svoje šanse u datom trenutku, ali i za prepoznavanje pogrešne podele, samo ne znam nijednog glumca koji je odbijao sve uloge a ostao glumac, tako da je zapravo najvažnije da znaš gde ti je mesto i da nađeš pravu meru.

Kakvu ulogu u karijeri najviše priželjkujete?

- Godinama sam na ovo pitanje odgovarala da se ja ni ne pitam, da uloge ne biram ja, nego će one naći mene. Ali vreme se promenilo, ili sam ja sazrela, ili i jedno i drugo, kako god, volela bih da odigram neku važnu, "vučnu" ulogu u komadu nekog velikog pisca. Mislim da sam sada spremna za tako nešto, da mogu dublje da istražujem i suštinski se razvijam, jer osećam da sam u punom potencijalu svog dara.

Jedna ste od retkih glumica kojoj je uspelo da sa pleća skinu "teret" imena slavnih roditelja. Mislite li da se to postiže isključivo talentom ili je potrebno i nešto više?

- Taj "teret" nije nešto što ostavljate za sobom, roditelji vas u detinjstvu i mladosti umnogome definišu kao ličnost, prirodno je da sazrevanjem prevazilazite svoje roditelje, ali oni uvek ostaju sastavni deo vaše ličnosti. Međutim, ja se nadam da je u sadašnjem trenutku medijima ipak jasno da nisam preko veze upisala glumu, pa to tretiram kao lični uspeh na ovom polju. Mislim da je za uspeh u ovom poslu potrebno daleko više od dara. Koliki god on bio, u igri je i socijalna inteligencija. Glumci su, na neki način, roba koja umnogome zavisi od izbora reditelja, raspoloženja uprave i slično, a tu je i sreća, a to je zaista potpuno neuhvatljiva kategorija. Kad pogledam moj način borbe za svoj prostor, mislim da sam možda i lakše mogla da dođem do nekih stvari, ali to nije bio moj način, tako da ne žalim ni za čim.

Pre dve godine dobili ste "Sterijinu nagradu", koja se, na iznenađenje mnogih, još nije našla u rukama vaše majke. Koliko vam godi to priznanje?

- Pre svega mi godi da sam dobila tu veliku i prestižnu nagradu. Veoma se ponosim time, a u vreme kada je moja majka nosila repertoar prosto nije bilo mogućnosti da je dobije, jer su se tadašnje propozicije festivala znatno razlikovale od današnjih. Naime, ranije je bilo obavezno da to bude domaći tekst, pa je i izbor bio sužen. Uglavnom, ona se obradovala mojoj nagradi, čini mi se i više nego da ju je sama dobila. Ipak sam ja njena ćerka.

Krajem prošlog meseca proslavili ste četrdeset četvrti rođendan. Kako vam zvuči taj broj?

- Svi imaju neki odnos prema vremenu koje neumitno prolazi. Kada nam se dešavaju lepe stvari, tužno je što vreme prolazi, a kada nam je teško, protok vremena je jedini spas. Dakle, što se mene tiče, uvek pomislim kako ću sebi za deset godina izgledati mlada, pa se posmatram iz tog ugla. Na taj način sam uvek i starija i mlađa. Probajte, osvežava, a ne goji.

U dugogodišnjoj ste vezi sa Nemanjom Aćimovićem, ali ste tek nedavno javno progovorili o vašem odnosu. Zbog čega ste toliko dugo bili na distanci sa zajedničkim istupanjem u javnost?

- Jednostavno, ranije sam se borila protiv svojim vetrenjačama u smislu da nisam davala puno intervjua i želela sam da privatnost zadržim za sebe, ali vremena se menjau i ja sa njima, pa sam odlučila da istupim iz svoje tvrđave privatnosti. Mislim da je nekako i "Sterijina nagrada" tome pomogla, meni je izgledalo da sam uspela da se izborim sa večitom temom mojih slavnih roditelja.

Već šest godina živite pod istim krovom. Šta radite u trenucima kada taj prostor postane tesan za dvoje i ko je tolerantniji na neslaganje u mišljenju?

- Moram da kažem da se nije dogodilo da nam ovaj naš prostor bude tesan, možda zato što nismo "besni". Što se tolerancije tiče, moglo bi se reći da Nemanja ima čvršće nerve, pa me često smiruje u trenucima kada sam napeta. Mada i to ume da bude obostrano.

Javno ste progovorili koliko vam je teško pao razvod, kao i koliko vam je Nemanjino pojavljivanje u tom trenutku promenilo životnu perspektivu. Jeste li od tada postali hrabriji i odlučniji?

- Ne mislim da sam hrabrija i odlučnija, to su osobine koje čovek ili ima ili nema u sebi. Nemanjino prisustvo sastavni je deo mog života i ja volim što je tako, jer oboje se bavimo sličnim poslovima i razumemo se u tom smislu, pa mi u našem odnosu i nije potrebno da budem odlučna i hrabra. To su kategorije koje su sada rezervisane za neke druge segmente života.

Da li uprkos iskustvu još verujete u instituciju braka?

- Mislim da je taj papir u opštini potpuno nepotrebna gnjavaža. Ako se ljudi slažu i razumeju, reč "da" je česta i na svakodnevnom nivou, a ako je do žurke, nema problema, napravićemo je. Dakle, nemamo nameru da se "registrujemo" u opštini.

Kako se vaš partner slaže sa vašom majkom?

- Lepo se slažu. Moja mama je mirna kada je meni dobro, a pošto vidi da mi je sa Nemanjom lepo, ona podržava naš odnos.

Nedostaje li vam majkino prisustvo u Beogradu, iščekujete li nestrpljivo njen povratak u Srbiju?

- Ona se uskoro vraća u Beograd, ali moram da priznam da mi je nedostajala. Ipak "Skajp" nije isto što i normalan razgovor.

Šta je to što vas ohrabri da zadržite pozitivan pogled na svet čak i kada svi oko vas odmahnu rukom?

- Pretpostavljam da je to neka moja urođena konstruktivnost. Uvek gledam kako stvari mogu da se poprave i dovedu u red, retko kada plačem za prosutim mlekom. I kada je najteže, ja nađem nešto da naslikam, napišem, odsviram, pa tu energiju pretvorim u nešto konstruktivno. Raduje me kad nešto stvaram, volim da vidim da sam nešto napravila, to me ispunjava.

Kom cilju s nestrpljenjem koračate?

- U skoroj budućnosti izaći će novi spot "Kamikaza" za pesmu "Svetski trend". Raduje me kada radim nešto van mog primarnog zanimanja, to mi dođe kao odmor - na moru.