Ambasador Švajcarske Žan-Danijel Ruh otvara vrata rezidencije u Beogradu || Hello Magazin!

Pošto je početkom avgusta obeležen „Dan državnosti Švajcarske“, prvo u Beogradu, a potom i u Tivtu, ambasador ove republike u Srbiji, koji istu funkciju obavlja i u Crnoj Gori, gospodin Žan-Danijel Ruh, magazinu „Hello!“ otvorio je vrata svoje rezidencije u Beogradu. Na poziciju ambasadora došao je u novembru 2012. godine, a prvi diplomatski mandat u Srbiji imao je od 2000. do 2003. godine, kada je upoznao i zavoleo život na ovom delu Balkana.

Iza masivne metalne kapije na ulazu krije se prostrana vila, ispred čijih se ulaznih vrata prostire dvorište sa uskom baštom. U njoj su posađene maline, što na prvi pogled odaje domaćinsku atmosferu koja vlada u svakom kutku ovog švajcarskog doma u Srbiji. Ulazni hol, kao i dve susedne prostorije, poslednjih nedelja gotovo su u potpunosti ispražnjeni i preuređeni u galerijski prostor, u kome su izložene slike dvojice talentovanih srpskih umetnika, Dragana Bibina i Borisa Lukića. Upečatljiva dela dominiraju u prostorijama koje vode ka predivnom vrtu i zelenoj oazi, u kome švajcarski ambasador uživa sa suprugom i njihovim sinom.

Na početku razgovora gospodin Ruh ukratko govori o istoriji zdanja u kome živi tri godine.

- Vilu je kupila Švajcarska konfederacija 1962. godine. Od tada je rađena jedna manja rekonstrukcija kuhinje devedesetih godina, a ostale prostorije su ostale nepromenjene. Njen najlepši deo je ova bašta u kojoj sedimo, koja bi, po mom mišljenju, trebalo da bude zaštićena kao deo kulturne baštine Srbije i Švajcarske. Kreirao ju je jedan od mojih prethodnika koji je živeo ovde tokom rata devedesetih godina, gospodin Žino. Mnogi ga se sećaju, jer je organizovao najbolje prijeme upravo na ovom mestu.

Koliko često ih vi organizujete?

- Ovo mesto je na raspolaganju ne samo meni nego i mojim saradnicima, pa se ovde često organizuju druženje uz roštilj i koktel pored bazena. Jednom do dva puta nedeljno.

Ovo nije vaš prvi susret sa Beogradom. Kako vam se dopada život ovde?

- Ovo je moja šesta godina života u Beogradu, što je duže od bilo kog drugog grada tokom zrele faze mog života. Beograd je prava evropska prestonica, koja pruža sve mogućnosti kao i bilo koji drugi glavni grad u Evropi. Ljudi su izuzetni, kao i kultura, tradicija i hrana.

Vi ne govorite srpski. Da li je nekom članu vaše porodice pošlo za rukom da ga savlada?

- Moja supruga Mari živela je sa mnom u Beorgadu tokom mog prethodnog boravka ovde i ona je naučila srpski. Mnogo je talentovanija od mene. Ja sam pokušavao, ali nije išlo. Ona i sin ponovo su došli 2014. godine, kada je on zbog povrede napustio školu fudbala. Upisao je školu u Beogradu i uživao u životu ovde. Stekao je mnogo novih prijatelja i zaista mu je lepo.

Organizuje li i on ponekad žurke za svoje društvo?

- Da, i to radi češće od mene, a njegovi provodi uglavnom traju duže od mojih prijema. Inače, on sjajno promoviše Srbiju, priča najlepše o životu ovde i često dovodi prijatelje. Uskoro dolazi sa četvoricom drugara da neko vreme provedu u Beogradu. Trudimo se da gradimo pozitivan imidž Srbije gde god i kad god je to moguće.

Šta vam se najviše dopada u Beogradu?

- Mnogo toga volim u ovom gradu, a najviše moje dvorište. Šalu na stranu, ima zaista mnogo lepih mesta za druženje, restorana sa fantastičnom hranom, mesta u prirodi koja su izuzetna. Dopada mi se i kulturna ponuda grada, mnogo je festivala, veoma kvalitetnih. «Beogradski festival plesa», «Fest» i Bitef» tri su kulturne manifestacije svetske klase. Ono što je neophodno da se učini što pre jeste oživljavanje muzeja. Kada se to dogodi, otkriće se fantastične kolekcije. „Beton hala“ i Ada Ciganlija izuzetno su lepe gradske oaze, ali i Savamala, kulturni centar grada, u kojoj se održava i «Mikser festival» koji smo podržali ove, kao i prethodne godine. Tu se nalazi i mural plavog kita koji su naslikala dva švajcarska slikara iz Tičina, italijanskog mesta u Švajcarskoj. Na to sam veoma ponosan.

Spomenuli ste svoje dvorište u kome i vodimo ovaj razgovor. Imate li neki omiljeni kutak u njemu?

- Volim da ovde provodim vreme, da se šetam kroz cvetni vrt, pravim roštilj i uzgajam povrće, pa bih teško izdvojio samo jedan njegov deo. Možda mi je ipak najdraži deo povrtnjak, o kome sam vodim računa. Rođen sam na selu i to sam radio kod kuće, pa sada radim i ovde. Lepo je imati svoju hranu na stolu. Pored toga, u vrtu ima mnogo detalja, a čovek koji je projektovao izgled dvorišta pobrinuo se da u njemu biljke cvetaju čitave godine. U dvorištu ima dosta poruka uklesanih u kamenje i na pločniku, a tu je i skulptura Viljema Tela, švajcarskog nacionalnog junaka, koja zauzima posebno mesto u bašti. Inače, kada sam se doselio, nije postojao roštilj, pa smo ga u međuvremenu napravili i volim kada se tu okupljamo.

Odlično poznajete Beograd. Koliko ste za ovo vreme imali prilike da upoznate druge krajeve Srbije?

- Rođen sam na selu, pa mnogo volim da tamo provodim vreme. Nedavno sam posetio jednog švajcarskog preduzetnika, koji je kupio imanje u blizini Zaječara. To je pravi raj na zemlji. Kada sedite na njegovoj terasi, gledate voćnjak koji se prostire na jedanaest hektara, a na horizontu se izdiže planina Rtanj. Srbija je predivna zemlja, prirodna je fantastična, ali sam tužan kada vidim da na selima vlada depopulizacija, jer mladi odlaze u grad. Bilo je predela kroz koje sam putovao, a tokom višečasovne vožnje prolazio sam kroz sela u kojima sam video samo stare ljude. Nema škola, nema marketa, sportskog centra, ni restorana. Život napušta ta mesta. Često se zapitam može li se nekako život vratiti u njih. Znam da je ekonomija glavni problem, ali Srbija ima plodnu zemlju, na kojoj može da se uzgaja mnogo kultura. Tačno je da to podrazuma težak fizički rad, ali zar je to toliko gore od života u malom stanu, za malu platu, koju možda nećete ni dobiti, na periferiji Beograda, Niša ili Novog Sada?

Šta vam nedostaje u Srbiji?

- Nedostaje mi malo bolja organizacija. Mi u Švajcarskoj volimo da provodimo vikende pešačeći kroz prirodu. Tamo je to lako, jer imate precizne mape, mesta za odmor i ne možete da se izgubite. Međutim, u Srbiji je to prva avantura, jer tačne mape gotovo da ne postoje, kao ni mesta za odmor.

Kako nadoknađujete nedostatak tog načina relaksacije?

- Preko puta rezidencije nalazi se sportska akademija u koju odlazim dva puta nedeljno. Treniram tekvondo, imaju fantastičnog trenera iz Koreje. Dugo sam trenirao ovaj sport, a on je najbolji trener s kojim sam do sada imao prilike da radim.

Čime se u vašem dosadašnjem angažmanu najviše ponosite?

- To su dve stvari. Jedna je saradnja privrednih komora Švajcarske i Srbije. To je umnogome doprinelo dovođenju Srbije u fokus potencijalnih švajcarskih investitora. Drugo je organizovanje brojnih događaja u oblasti kulture i zaista bih voleo da se tu učini još više, kako bi mladi bili podržani u svojoj kreativnosti. Ova izložba u rezidenciji je samo jedan primer. Naglasio bih i da se kreativnost mladih ljudi ne ogleda samo u umetnosti, nego i u razvoju sopstvenog biznisa, osmišljavanju projekata i proizvoda, koji bi se predstavili na tržištu. To je ono u čemu pokušavamo da pomognemo.

Šta vidite kao najveću pretnju tome?

- Mislim da ovde među mladim ljudima vlada atmosfera u kojoj oni unapred odustaju, jer smatraju da je nemoguće učiniti nešto dobro u poslu u Srbiji. Dakle, ima mnogo dobrih ideja, ali i ako nešto ovde osmisle, usredsređeni su na to da ga plasiraju na inostrano tržište. Znam mnogo takvih primera. To je povezano sa atmosferom u društvu, ali mislim da će stvari i na tom polju poboljšati. Na kraju, radi se o poverenju. Voleo bih da ohrabrim mlade ljude da ovde razvijaju svoj biznis i da ne misle da će negde drugde biti lakše. Verujte u ono što radite i naći ćete način da to realizujete i naplatite.