Rođendan sina Elene Karaman || Hello Magazin!

Rođendan sina Elene Karaman, najteži dan

Dizajnerka Elena Karaman i njen bivši suprug fudbaler Peđa Mijatović, pre četrnaest godina ostali su bez trinaestogodišnjeg sina Andreja koji je rođen s cerebralnom paralizom, a usled pogoršanja stanja, životnu bitku izgubio je u bolnici u Valensiji 2009. godine.

Danas je najtužniji dan Elene Karaman.

Dizajnerka je danas obeležila rođendan preminulog sina, a to je podelila na društvenim mrežama.

- Srećan rođendan našem anđelu, neka te krila dobrote nose uvis, da igraš sa zvezdama - napisala je ona uz fotografiju dečaka.

Kako smo mogli da vidimo na pretužnoj fotografiji preminulog sina, Elena je pored njegovog lika stavila poklon, pamuk kao i snimak vatre koju je upalila, i svojim ritualima obeležila tužan momenat.

Pročitajte: Elena Karaman objavila fotografiju preminulog sina Andreja, pa ispisala tužne reči - Pre 14 godina, ona i Peđa su ostali bez njega

Podsetimo, Elena i Peđa venčali su se početkom devedesetih, ćerka Verice Rakočević tada je imala svega 19 godina.

Zajednički život započeli su u Valensiji, gde su ostali do kraja braka iz kog su dobili dvojicu sinova, Luku i Andreja.

Oboje su se teško suočili sa onim što im se dešava, pa su odlučili da se raziđu.

Peđa je nastavio svoju karijeru u drugoj zemlji, Elena se vratila u Beograd, a brigu o Andreju preuzeli su njihovi bliski prijatelji, porodica Servera, koji su ga gajili kao svoje dete u španskom gradiću Turija.

- Peđa je, očito, imao svoju unutrašnju bitku, ali nije voleo da se o našem problemu govori. Kao da ćutanje donosi olakšanje. On je ipak imao posao, karijeru, ljude oko njega koji su mu se divili.

- Postajao je mega zvezda. Kada se nešto slično ljudima desi, oni se ili još više zbliže i sjedine, ili se raziđu. Mi smo se razišli, bez ružnih reči, suza, prebacivanja - pričala je Elena svojevremeno za "Divu", pa dodala:

Pročitajte: Potresna ispovest Peđe Mijatovića - Šta sam skrivio da me Bog tako kazni - Sve bih dao da mi je sin rođen kako treba

- Lekari su primetili da je moje stanje prilično ozbiljno i da se moja bolest ne može nazvati depresijom. Luka me je stalno pitao zašto plačem. Bilo je momenata kada sam mislila da ću umreti od tuge.

- Tuga, sati i sati ništavila i praznine, depresija, patnja...

- Ništa nije moglo da promeni tok bolesti mog deteta. Međutim, Svevišnji nas očito ne stavlja na iskušenja veća od onih koje možemo podneti, pa sam se nekako, uz pomoć lekara i Luleta, moju zvezdu vodilju, uhvatila u koštac sa definisanjem problema. Zapravo prihvatanjem činjeničnog stanja.