Četiri decenije kultnog filma: Kako se "Taksista" odvezao u legendu (video)

Naizgled obično pitanje, ali puno upozorenja, koje Trevis Bikl uvežbava pred ogledalom, „You talkin' to me?“, ušlo je u anale kinematografije i jedan je od najpopularnijih filmskih monologa otkako postoje pokretne slike. No, čuvena scena nije bila predviđena čak ni dan pred snimanje i u stvari predstavlja improvizaciju Roberta de Nira, budući da je u scenariju pisalo samo: „Trevis gleda u ogledalo“.

Svi znamo o kom ostvarenju je reč. O još jednom koje kritičari u trenutku kada je nastalo nisu shvatili previše ozbiljno, pa je izgubilo čak i u trci za Oskara. A postalo je klasik.
Od premijere “Taksiste”, reditelja Martina Skorsezea, prošlo je tačno četrdeset godina.

Film je u zvezde vinuo glavnog protagonistu De Nira koji glumi vijetnamskog veterana, običnog malog čoveka i antiheroja koji ne uspeva da kanališe svoje frustracije. Izopšten iz društva, za hleb zarađuje noću za volanom taksija. Kako je neko lepo objasnio, urbani egzistencijalni usamljenik na rubu nervnog i mentalnog raspada, pati od nesanice i postaje noćni taksista koji prihvata da vozi i u najgore kvartove.

Svet iz njegove perspektive – Njujork, simbol svih megalopolisa, i to u svojoj najnižoj tački, jedno je veliko đubrište, zbog čega Bikl fantazira o “velikoj, pravoj kiši koja će doći i oprati sav šljam s ulica”. Svakojaki likovi koji ulaze u njegovo vozilo ne uznemiravaju ga previše, ali ga zato opterećuje besciljna egzistencija.

Kada je dodao gas i krenuo na dugo putovanje u noć, još ne shvatajući da će ta kiša postati upravo on, upoznaje dve dame sa društvene margine. Atraktivna Betsi, pomoćnica predsedničkog kandidata koju je igrala Sibil Šepard, i dvanaestogodišnja prostitutka Ajris, jedna od prvih uloga buduće oskarovke Džodi Foster.

Biklovu čašu punu frustracija prelio je upravo susret s njom.

Slomljen i razočaran zlim i pokvarenim svetom, Trevis se okreće oružju koje postaje njegova opsesija isto kao i potreba za spašavanjem Iris i osveta onima za koje smatra da su zaslužni za nesnosno stanje u kakvom se našao. Ostatak verovatno znate.

Malo koji film je imao takvu ikoničnost i takve vizuelne metafore koje su ga obeležile već od prvog kadra – žuti taksi koji se probija kroz noć i paru što kulja iz uličnih šahtova, likovi koji se ogledaju u retrovizoru, neonske reklame preko cele slike, dim, crvena magla – kao da se sve odvijalo u paklu.

Treba pomenuti i Biklov stajling, pre svega čuvenu vijetnamku, ali i izlizani džins, kaubojske čizme, pilotske naočare i, naravno, irokez frizuru.

Imidž austajdera koji je sedamdesetih prkosio sistemu krojio je modne trendove cele te decenije, a i kasnije.
“Taksista” je te godine u trci s “Rokijem” za dlaku izgubio Oskara, što bi mogao da bude još jedan dokaz da najveće filmsko priznanje nije pravo merilo vrednosti ili bar uspeha. Svet je dobio Roberta de Nira, Skorseze se ustoličio u svetoj ligi najvećih reditelja današnjice, njegovo ostvarenje steklo je, a i dalje stiče, brojne poštovaoce, dok su mnoge scene postale važni simboli popularne kulture.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +