Vesna Dedić: Ne umem da budem prijatelj ni sa bivšim ni sa sadašnjim partnerima || Hello Magazin!

Već dvanaest godina Vesna Dedić sa svojim gostima šeta "Balkanskom ulicom", kojom je nekad davno i sama stigla u centar Beograda kako bi svoje želje pretvorila u stvarnost. U međuvremenu postala je priznata novinarka i spisateljica, a emisija se pretvorila ne samo u njen zaštitni znak već i u svojevrsni televizijski kult koji iz nedelje u nedelju usijava piplmetre. Svako ko nešto znači u našem javnom životu otvorio joj je dušu pričajući o dolasku u glavni grad i snovima o uspehu koji su počeli kada su od železničkih perona s koferom u ruci krenuli ka Terazijama.
- Pre "Balkanske" svi novinari bavili su se događajima, a ja sam prva počela da govorim o emocijama koje su pratile važne stvari u životu ljudi koje sam intervjuisala. Sada je mnogo takvih emisija, ali uspevam da opstanem jer se tajni začin sastoji u umeću da osetiš sagovornika, da ga gledaš pravo u oči, a ne da čitaš pitanja koja ti je neko od saradnika napisao - otkriva voditeljka recept dugog televizijskog trajanja.

Rođeni ste u Osijeku, kao dete ste se često selili. Po čemu pamtite prve dane u Beogradu?

- Za ovih dvadeset osam godina, koliko živim u Beogradu, zaboravila sam milion srećnih i tužnih trenutaka u svom životu, ali tog prvog dana, tog osećaja straha, zebnje i zbunjenosti još se sećam. Mogu i sad da ga osetim. Bez obzira na to što sam najveći deo života provela ovde, i dalje je prisutna bojazan da u velikom gradu neću opstati ni psihički ni fizički. Kada sam došla, nikoga nisam poznavala, niti je iko poznavao mene. Verujem da zbog toga nikada nisam imala osećaj "javne ličnosti" ili "televizijske zvezde" jer sam i danas, dok hodam ulicama, ona koja je došla u ovaj grad i trudi se da opstane u njemu.

Balkanska je za mnoge ulica nade, jer od železničke stanice vodi pravo do centra. Da li je i za vas bila sudbinska?
- Jeste. Balkanskom sam se septembra 1986, sa plavim koferom i pank frizurom, popela do Terazija i potražila Filološki fakultet. U jednoj kafani u Balkanskoj prvi put sam dočekala zoru jer mi je te noći gazdarica dala otkaz, u Balkanskoj sam snimila prve najave za najznačajniju emisiju u karijeri, tu je bila prva Lenkina audicija za hor "Čarolija", klub u kome sam shvatila da zaista postoji poljubac koji je za susret najvažniji na svetu. Svako može da izabere gde će živeti. Ako ima pameti i volje, može da bira i kako će da živi. Beograd nije moja sudbina, već sam ja odlučila da živim u njemu. Uvek je bio prava mera između mojih ambicija i volje da ih ostvarim. Drugi gradovi su zahtevali ili više energije ili više znanja, neki su bili premali. Kako sam starija, sve više shvatam da će me Beograd uskoro nadvisiti i da će doći vreme da se vratim u manju sredinu.

Kćerki Lenki ste verovatno najveći uzor, da li ste i vi od nje nešto naučili?
- Mislim da Lenka mene nikada nije doživljavala kao uzor. Ona je ta koja selektuje dobre i loše stvari u odnosu na svoj ukus i talente. Mislim da sam uspela do njene trinaeste godine da joj predočim, možda i usadim, neke osnovne kodekse časti, da probudim u njoj želju da bude srećna, svoja i voljena, ali u milion dugih stvari me je prevazišla. Dala sam joj slobodu, ljubav i vetar u leđa, pa neka sama bira luku.

Jeste li spremni za izazove koje nosi njeno tinejdžersko doba?

- Nisam spremna, volela bih da je ona i dalje petogodišnja devojčica. Lep je i tužan taj trenutak kada bespomoćno dete počinje svesno da se bori i sa tobom i sa celim svetom. Više volim onaj period kada sam joj čitala bajke pred spavanje, ali sam ponosnija na ovaj kada ne razumem sve dok čitam njen tekst na engleskom, kada ne razumem šta priča sa drugaricom na korejskom, ne mogu na klaviru da skinem melodije brzinom kojom ona to radi i kada moram da kažem "u pravu si" dok raspravljamo o nekim kategorijama ljudskog duha. Naravno, i dalje pretim da ću nabaviti prut i primeniti stare metode vaspitanja ako ne popravi ocenu iz fizike. Šalim se. Današnji pubertet je isti kao i naš, samo što smo ga mi nosili sami, a decu smo naučili da ispoljavaju sve emocije.

Mnoge koleginice žale se da im majčinstvo ometa karijeru. Izgleda da vi niste imali tih problema.
- Ne znam kako im ometa karijeru. Meni je sve mnogo smislenije otkako imam dete. Više radiš jer si odgovornija, guraš dalje jer moraš da misliš na egzistenciju, manje se nerviraš jer šta će ti problemi sa posla kada imaš dete čiji zagrljaj potire sve gluposti, kada imaš majčinstvo koje u tebi budi snagu, inteligenciju, intuiciju. Da sam rodila više dece, znam da bih bila uspešnija.

Grešimo li kada tražimo sreću u ljubavi?
- Grešimo. U ljubavi bi trebalo tražiti samo ljubav i to je osećanje koje nas nosi, bila ta veza srećna ili ne. Ako razmišljamo koliko ćemo pored nekog biti srećni, na nivou vojne taktike o greškama i propustima, onda nismo zaljubljeni. Postoje srećni brakovi u kojima nema problema, ali nema ni ljubavi. Postoje i brakovi sa milion problema, ali njih dvoje su srećni. Ljubav je u današnje vreme "selfi" i "belfi" fotografija i vrsta hrabrosti, način da dokažeš sebi da možeš da živiš i po meri tuđih, a ne samo svojih potreba. Sebičnost i ljubav ne idu ruku podruku.

Na kojim ispitima ljubav najčešće pada?

- Dok ljubav postoji, polažu se svi ispiti. Kada ona nestane, a mi se pravimo da to ne primećujemo, dolazi do nepoštovanja, prevare, grubih reči, optužbi. Uvek ispadne kriv onaj ko je prvi povisio ton ili učinio preljubu, a stvarni krivac je onaj ko nije rekao "ovo je kraj" kada je prvi put osetio da mu je svejedno da li u bračnom krevetu spavate odvojeno ili zagrljeni. I u najnovijem romanu kažem da je "ljubav kada ti neko uzme pola duše, pa se bez te polovine osećaš kao da si u raju ili paklu."

U kakvim ste odnosima sa bivšim suprugom? Da li ste danas bolji prijatelji nego što ste bili partneri?
- Ne umem da budem prijatelj ni sa bivšim ni sa sadašnjim partnerom. Prijatelji su jedno, a ljubavi nešto sasvim drugo. Da sam znala da u bračnom zavetu venčavaju bračne drugove, a ne ljubavnike, nikada se ne bih udala. Prezirem licemerne odnose, interesne zajednice i sve što mi je nametnuto kao deo nekog malograđanskog morala i dužnosti. Prošlost uvek ostavljam iza sebe, niti se kajem, niti se svetim. Odem na drugu obalu, i to je to. Čak ni ne mašem kada odlazim. Toliko je divnih ljudi koji mi jesu ili mogu postati prijatelji, da bi bilo glupo da ih tražim u nekom ko me je povredio ili razočarao.

Jednom prilikom rekli ste da ste "žena sa spiskom zahteva". Koje su najskuplje životne stvari kojima jači pol može da vas osvoji?
- One su trenutno najdeficitarnije na tržištu osećanja. Dakle, ogromna ljubav, posvećenost porodici, sloboda, vernost, poštovanje i poljupci zbog kojih zaboravim svaki problem.

Smatrate li da žene danas očekuju previše i da su upravo zbog toga mnoge usamljene i nesrećne?

- Ne, žene očekuju premalo. Zadovolje se jednim komplimentom, sa dve čaše vina i završe u krevetu koristeći savete o seksu iz časopisa, a onda su presrećne ako on ostane pored njih. Kada prođe strast, dosete se da je sve trebalo da bude drugačije i od švalera pokušavaju da naprave dobrog muža. Ne ide to tako. Od početka bi trebalo podrazumevati sve. Najgluplja stvar je uzeti muškarca kao stari kaput i pomisliti da će biti divan i nosiv ako ga s vremenom prekrojite. Žene su danas tužne i nesrećne upravo zbog toga što na početku veze ne traže ništa. Kada se probudi, prosečan srpski muškarac vidi polugolu voditeljku jutarnjih vesti, potom gleda gole starlete u dnevnim novinama dok pije kafu, polugole sugrađanke koje čekaju autobus i iste takve gošće kafića... Žena je izgubila svaku draž u oku muškarca.

Kad već pominjemo polove, koji je u stvarnosti jači?
- Žene su jače da se nose sa svakodnevicom, jače su u želji da se odreknu čak i samopoštovaja kako bi ispoštovale one koje vole. Muškarci su jači u doslednosti, koja je ponekad sebična. Ali, kako vreme prolazi, sve više verujem da je moć stvar vaspitanja, obrazovanja i karaktera, i da nema veze sa polnom pripadnošću.

Šta su vam donele četrdesete i čemu se nadate od narednih godina?
- Ništa mi nisu donele, sve sam sama uzela. Smisao godina je samo u iskustvu, jer možeš da imaš i pedeset, a da ne znaš ništa. Nikada se ničemu ne nadam, već se trudim da pružim sve od sebe kako bi ljudi koje volim bili zdravi i srećni, a ja mirna i u skladu sa svojim željama, savešću i snagom.

Da li biste, "da su vam one godine, a ova pamet", češće povlačili ručnu ili biste išli istim putem i istom brzinom?

- Kakva ručna! Kada bih imala one godine, ubacila bih u petu brzinu. Jedina moja greška u životu je što sam zbog vaspitanja i morala često povlačila kočnicu, smanjivala gas i puštala druge da mi uleću u makazice i grabe ispred. Radim ja to i sad, ali nije stvar godina već karaktera.

Jedan od vaših romana nosi naziv "Ti si meni sve". Šta je danas potrebno da bismo imali sve?
- Svako ima svoju meru sreće. Ja ću vam reći da imam sve, a kada bi neko čuo moj spisak, možda bi rekao da nemam ništa što sa njegove tačke gledišta vredi. Najvažnije je imati sebe i ne prodavati se. Moje najveće blago u životu je što prodajem knjige i televizijsko vreme, a sebe sam sačuvala za one kojima sam potrebna cela.

Žena, pa još novinar, u Srbiji danas, da li to zvuči gordo ili teško?
- Meni lako. Snimam emisiju, pišem scenario za seriju i novi roman, kuvam, perem, peglam, smejem se, izlazim, putujem. Najveća sreća u životu je da radiš posao za koji si talentovan i da ti Bog da snagu i radne navike da taj talenat ispoljiš. Uvek su svakoj profesiji došli glave oni koji ne znaju ništa, pa su tako izdajnici u našim redovima devalvirali i ovaj predivan zanat. Još malo će biti ko u onom vicu za lake žene: "Nije je stigao samo ko je žurio na autobus". Trenutno se ovom profesijom ne bave samo oni koji još nisu čuli da postoji.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović
Šminka: Dušan Rajković
Frizura: Bojan Nastasić
Mesto snimanja: "Crystal Hotel Belgrade", Internacionalnih brigada 9, Beograd, tel: 011 / 715 - 10 - 00, [email protected]