Sandra Perović: Najbolje godine su mi "pojeli skakavci" || Hello Magazin!

Više od jedne decenije stalni je gost na tri najznačajnija svetska filmska festivala, u Kanu, Veneciji i Berlinu, sa kojih izveštava gledaoce u Srbiji i radi intervjue sa najvećim zvezdama sedme umetnosti. Novinarka i filmska kritičarka Sandra Perović obeležava dvadeset godina rada na "Radio-televiziji Srbije", ali još oseća početnički entuzijazam i neopisivi osećaj sreće posle svakog dobro obavljenog posla. Poznata Beograđanka odrastala je sedamdesetih godina uz oca Slavka Perovića, koji je u to vreme bio velika muzička zvezda, a osamdesetih je uživala u najboljim žurkama. Devedesete su joj, kaže, pojeli skakavci. Zbog toga sada, kao i veći deo njene generacije, živi produženu mladost. Ugledna novinarka kaže da je o braku i osnivanju porodice oduvek imala nekonvencionalna shvatanja, a porodici je jako zahvalna što nikada nije vršila pritisak na nju da izgovori sudbonosno "da".

Odrastali ste uz oca koji je bio velika muzička zvezda i često je nastupao na televiziji. Jeste li već u detinjstvu poželeli da se bavite novinarstvom?

- Moj otac Slavko je pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih bio zaista velika zvezda na prostoru bivše Jugoslavije i prodavao je ploče u milionskim tiražima. Stalno se pojavljivao na televiziji, što je meni bilo potpuno fascinantno. Kod mene se razvila ljubav prema tom mediju do te mere da sam ispred ogledala stajala sa figarom u ruci i čitala najave iz lista "Politika" ili sam intervjuisala ukućane i drugare. Kako sam odrastala moja interesovanja su se menjala, a pošto sam pohađala muzičku školu, u jednom trenutku mislila sam da ću biti pijanista. Dok sam išla u "Prvu beogradsku gimnaziju" želela sam da se bavim mikrobiologijom, a kada je došlo vreme da upišem fakultet, odlučila sam se za pravo jer sam, pod uticajem serija i filmova iz tog vremena, poželela da budem javni tužilac. Već na trećoj godini studija shvatila sam da se neću time baviti, ali sam diplomirala u roku i posle toga počela da radim na "Javnom servisu". Ljubav iz detinjstva ipak je prevagnula.

Ove godine obeležavate dvadeset godina rada, da li je bilo teško postići uspeh koji danas imate?
- Prvih deset godina mukotrpno sam radila i kalila se, a tek poslednjih deset osećam rezultate svog truda. "Radio-televizija Srbije" je veliki sistem u kome je teško preko noći postati zvezda pa sam se penjala stepenik po stepenik. Bilo je lepih, ali i ružnih trenutaka, kao što je, recimo, bombardovanje, kada sam po radnom zadatku morala da budem na Zlatiboru, odvojena od porodice. Ipak trudim se da pamtim samo lepe stvari.

Jeste li imali podršku roditelja kada ste se odlučili za rad na televiziji koja ne pruža izvesnu budućnost?
- Apsolutno su podržavali moju odluku. Jedino što sam znala kada sam počela da radim je da me političko novinarstvo ne interesuje i da ću se baviti kulturom, jer sam odrasla u umetničkoj porodici, svirala sam klavir i bila sam veliki zaljubljenik u film, koji je zapravo sublimacija svih umetnosti.

Da li vam je otac davao korisne savete?
- Uvek, on je moj najveći kritičar, ali takođe ume i da pohvali moj rad. Mnogo me je usmeravao i naročito mi je skretao pažnju da, kada radim najave, budem opuštenija i da se osmehujem, jer svako voli da na televiziji vidi milo lice umesto strogog, iako sam ja po prirodi ozbiljna osoba.

Delujete kao veliki štreber, jeste li to nasledili?
- Jesam štreber i bez obzira na radni staž, na posao odlazim uvek potpuno spremna, kao đak u školu. To je stvar genetike, ali i odrastanja uz deku koji je bio oficir kraljevine Jugoslavije, a posle pukovnik "Jugoslovenske narodne armije". On je bio vrlo odgovoran i strog čovek.

Danas su deca poznatih ličnosti često u medijima, kako je to bilo sedamdesetih godina kada ste vi odrastali uz poznatog oca?

- To je bilo drugo vreme i javnost nije zadirala u privatnost javnih ličnosti. Ono što nam se sada dešava je trend koji je došao sa Zapada. Odrastanje u socijalističkoj Jugoslaviji nam je omogućavalo da svi budemo jednaki i nije bilo socijalnog raslojavanja. Niko nije gledao da li nosite džemper koji vam je štrikala baka ili imate neki po poslednjoj modi koji vam je poslala tetka iz Amerike. Moja generacija je privilegovana zbog toga što je rasla u takvo vreme, a danas me često pogodi kada vidim da se deca takmiče u tome ko ima bolji telefon.

Čega se najradije sećate iz mladosti? Kakve su bile žurke osamdesetih o kojima se često priča?
- Dobro se sećam druge polovine osamdesetih kada sam bila tinejdžerka. Mi smo tada izlaske započinjali u kultnom kafiću "Cvetić" u Njegoševoj ulici, a potom bismo odlazili u "SM", koji se nalazio u blizini. Kraj večeri bio je rezervisan za diskoteke "Akademiju" i "Zvezdu" u Rajićevoj. "Akademija" je bila nešto alternativnija, dok je u "Zvezdu" odlazila takozvana šminkerska ekipa. Ja sam češće odlazila u "Zvezdu", ali sam izlazila i u "Akademiju". Tokom studentskih dana kultno mesto je bilo "Bonafides", gde su nas zabavljali didžej Ica i didžej Caki, a bilo je mnogo i privatnih žurki po beogradskim stanovima i kućama. Sve su to bila nezaboravna druženja uz odličnu muziku, a omiljeni su mi bili bendovi "Duran Duran" i "Spandau Ballet".

Kasnije ste imali priliku da intervjuišete članove tih bendova. Kakvo je to bilo iskustvo?
- Kod nas tako veliki bendovi obično dolaze kada im je karijera na zalasku, ali se dogodilo da je "Spandau Ballet" gostovao u Beogradu 1986. godine, u vreme njihove najveće popularnosti. "Duran Duran" je došao tek 2007. i ja sam zamolila koleginicu koja prati muziku da me pusti da uradim intervju sa Sajmonom le Bonom i Nikom Roudsom. Kasnije, 2011, imala sam priliku da ih iz prvog reda slušam i u Kanu. Ove godine u Kanu sam radila intervjue sa Tonijem Hedlijem i Martinom Kempom koji su promovisali dokumentarac o bendu "Spandau Ballet", a kasnije je usledio nastup na kome sam takođe bila u prvom redu. Stvarno je nezamenljiv osećaj kada svoje idole iz detinjstva i mladosti upoznaš i imaš priliku da ih intervjuišeš.

Kada ste počeli da odlazite na svetske filmske festivale?

- Pre mene je to za "Javni servis" radio cenjeni kolega, filmski kritičar Nebojša Đukelić, koji je prokrčio put, a ja sam prvi put 2003. godine izveštavala iz Kana. Odmah posle toga bila sam i u Veneciji i Berlinu. I odlasci na te velike filmske festivale su veliko iskustvo i škola u kojoj mnogo može da se nauči u mom poslu.

Ko su bile prve zvezde koje ste intervjuisali?
- Ne sećam se ko je bio baš prvi, ali među prvima su bili Šeron Stoun, Hale Beri, Monika Beluči, Ričard Gir, Klajv Oven, Antonio Banderas, Dejvid Linč, Entoni Hopkins, Met Dejmon, Rasel Krou, Rene Zelveger.

Ko vam je bio najveće razočaranje?
- Katrin Denev, to često pričam i nisam promenila mišljenje jer je posmatram na festivalima.

A ko vas je najviše nadahnuo?

- Ričard Gir. Njegova harizma i dobroćudna narav su neverovatni. Njegova razmišljanja o životu i pogled na svet su me jako nadahnuli. Radili smo intervju povodom filma "The Hunting Party", ali je želeo da izađe iz okvira teme i da otkrije mnoge svoje stavove.

Da li je za veliki uspeh u poslu potrebno dati celog sebe?
- Jeste, potrebna je velika žrtva i vrlo je teško voditi konvencionalan i konzervativan privatni život i raditi ovaj posao. Ima dosta odricanja i nešto mora da trpi.

Uživate li više u poslu ili privatnom životu?
- Uživam i privatno, ali ludački adrenalin koji osećam kada ostvarim zacrtani cilj u poslu i osećaj zadovoljstva je nezamenljiv. Posao me neverovatno ispunjava.

Razmišljate li o udaji?
- Ne. Ni ranije nisam imala ideju da je brak nešto što mora da mi se dogodi u životu. Smatram da svako treba da živi onako kako hoće i da se ponaša shodno sopstvenim stremljenjima i shvatanjima. Taj papir ne znači ništa osim što stvara problem kada hoćete da se razvedete od nekoga. Nisam konvencionalan tip kada je ta tema u pitanju.

Verujete li u ljubav za ceo život?
- Da. Ne dešavaju se ljubavi često u životu, mislim da čovek može najviše da ima dve.

Jeste li već doživeli vaše dve prave ljubavi?
- Jesam. Bez obzira da li si sa nekim ili ne, ljubav ostaje. Možete da se ne vidite do kraja života, ali ona ostaje kao konstanta koju ništa ne može da uništi. Ljubav je osećanje, a zaljubljenost i strast su nešto drugo. To bude dosta intenzivno, ali posle prođe.

Volite li osećaj zaljubljenosti i doživljavate li ga često?
- Dešavalo mi se mnogo puta da se zaljubim. Kod mene to bude dosta intenzivno, ali brzo prođe. S godinama se sve ređe zaljubljujem, naravno. Toga je više bilo u mojim dvadesetim i tridesetim.

Da li je porodica nekada vršila pritisak na vas da se udate ili rodite dete?
- Ne, mislim da su digli ruke. Ranije su neke tetke i drugi rođaci pričali o tome, ali sada su i oni shvatili da je meni i ovako lepo. Moja porodica nikada nije vršila pritisak na mene i hvala joj na tome.

Želite li da se ostvarite kao majka?
- To se ili desi ili ne desi. Ako je suđeno, desiće se, a samo je jedan arhitekta na ovom svetu.

Verujete li u Boga?
- Apsolutno i oduvek. To je stvar moje intimne spoznaje još od malih nogu, ali je na to verovatno uticao i način vaspitanja. Kod nas u kući se uvek slavila slava, a kao dete nisam propuštala Vrbicu. Zato verujem da je sve u Božijim rukama i da se ništa ne dešava slučajno.

Jeste li uspeli da stvorite život po svojoj meri?
- Imam mikrosvet u kome uživam, ali delim sudbinu građana ove zemlje i ne mogu da kažem da mi je sve po meri. Ipak, treba biti optimista i pozitivnim mislima prizivati lepe događaje. Kada neko padne, samo bistra glava i pozitivne misli mogu da mu pomognu da se kao feniks izdigne iz pepela.

Da li ste vi imali padove u životu?
- Kako da ne, život je nepredvidiv i stalno moramo da budemo na oprezu. Padova je bilo i na ljubavnom planu i na poslu, ali na njih gledam kao na iskušenja iz kojih se uče lekcije.

Kakav je vaš odnos prema starenju?
- Nikada svoje životno iskustvo ne bih menjala za ono koje sam imala sa dvadeset ili trideset godina. Možda bih promenila ljušturu, ali um i znanje ne.

U svetu se sve češće četrdesete smatraju novim dvadesetim, slažete li se sa tim?
- Pripadam generaciji kojoj su "skakavci pojeli godine", jer su nam od dvadesete do tridesete, odnosno tokom devedesetih, bile uskraćene mnoge stvari. Počeli smo da živimo tek posle 2000, tako da imamo "produženu mladost". Zato ja, u stvari, imam tek trideset i kusur godina.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content