Jelica Sretenović: Umeće glume, ljubavi i kuvanja

Jelica Sretenović: Umeće glume, ljubavi i kuvanja

20/10/2012

0

Glumica Jelica Sretenović sledila je svoje srce i sve je radila onda kada je mislila da je pravo vreme za to. Fakultet dramskih umetnosti upisala je sa samo šesnaest godina, a sa devetnaest se već udala. Kćerku Anu dobila je sa dvadeset, a samo mesec dana posle porođaja položila je ispit na fakultetu bez obzira na najvažniju ulogu majke koju je tako mlada počela da igra. Za razliku od kolega sa klase, koji su se ubrzo po završetku studija zaposlili u beogradskim pozorištima, Jelica se baš zbog uloge majke odlučila da karijeru gradi kao slobodni umetnik kako bi se što više posvetila porodici. Mlađa kćerka Olja na svet je došla jedanaest godina posle starije sestre Ane. Obe su bile uspešni studenti, Ana je završila televizijsku režiju , dok je Olja svršeni student bankarstva i uskoro odlazi na usavršavanje u inostranstvo. Glumica, koju milioni pamte po ulozi Koke iz „Boljeg života“, ponosna je baka šesnaestogodišnjeg Miloša, koji sa majkom Anom živi u Stokholmu.
Upravo su kćerke i unuk Jelici bili najveća uteha i podrška kada je 1999, posle dvadeset pet godina srećnog braka, ostala bez supruga, uglednog pravnika Miloša Sretenovića.
U dugoj i bogatoj karijeri imala je puno uspešnih rola, ponosna je na sva svoja ostvarenja i zato ne želi posebno da izdvaja nijednu ulogu. Donedavno smo imali priliku da je gledamo u emisiji „Prvi kuvar Srbije“ gde je pokazala svoje kulinarsko umeće.
Kako vam se dopalo da kuvate za žiri u emisiji „Prvi kuvar Srbije“?
- Emisija „Prvi kuvar Srbije” za mene je novo iskustvo. Mislila sam da će to ići lako jer ja znam da kuvam, ali to je ozbiljan psihofizički napor i sve je drugačije pod svetlima reflektora. Mnogi gledaoci verovatno misle da mi baš i ne spremamo sva ta jela, da je mnogo toga izrežirano, ali tamo se zaista sprema hrana u napetoj takmičarskoj atmosferi, u uslovima na koje domaćice poput mene nisu navikle. U svojoj kuhinji se bolje snalazim i više uživam. Tokom serijala svi se jako trude i to se vidi, a ovu kuhinju ću pamtiti po druženju sa ostalim takmičarima, među kojima ima nadarenih ljudi. Moji favoriti su Dragica Radosavljević Cakana, Bojana Stojković, Nemanja Pajić i Marko Kon, nadam se da će neko od njih pobediti.
Iako ste iskusna domaćica, da li ste se pripremali za emisiju?
- Razmišljala sam i nagađala kod kuće šta bi to mogao da bude naš naredni zadatak, ali pošto nikada nismo znali šta ćemo sledeće kuvati, nisam mogla i praktično da se pripremim. Pre ovog rijalitija bila sam ubeđena da znam da napravim mnogo različitih jela i lepo ugostim prijatelje kod svoje kuće, ali pred kamerama sam bila izbezumljena, nisam ničega mogla da se setim. Sada mi je sve to simpatično.
Vaša želja je bila da otvorite restoran?
- Nekada sam maštala da otvorim restoran, sada shvatam da je to zahtevan posao, a da ni zemlja ni vreme u kome živimo nisu pogodni za taj biznis. Ipak, zadovoljiću se samo odlascima u restorane koje volim.
U pozorišnim bifeima, restoranima i ostalim mestima na kojima se glumci druže uvek su nastajali najbolja saradnja i ideje. Kako pamtite ta druženja?
- Bez obzira na profesiju, ljudi u Srbiji vole kafanu. U njoj se rešavaju mnogi problemi i u njoj je sve nekako lakše. Glumci vole pozorišne bifee, naročito posle predstave kada je nemoguće odmah napustiti pozorište i otići kući. Neophodan je taj trenutak opuštanja, tu se mogu čuti fantastične priče i doživeti nezaboravni trenuci, bar moje kolege znaju dobro da se provode.
Kako pamtite vaš prvi profesionalni angažman, davne 1968. godine, u drami „Baksuz“?
- Sa četrnaest godina snimila sam svoju prvu televizijsku ulogu. Bila je to televizijska drama “Baksuz” u režiji Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Moja prva uloga nije bila baksuzna za mene, naprotiv, u osnovnoj školi sam bila glavna, za taj trenutak u mom životu me vežu vrlo lepe uspomene. Kao devojčica bila sam u dramskoj grupi „Radio Beograda“ i sve je ukazivalo na to da će gluma buti moj životni poziv.
Zbog čega je televizija vaš omiljeni medij?
- Od svih medija najviše volim televiziju, možda sam zato najviše na televiziji i radila. Snimanje za taj medij je brži proces nego na filmu, odmah možete da pogledate snimljeni materijal, a i auditorijum je najširi. Takođe, glumačka konkurencija je velika, pa je stvarno uspeh naći se u vrhu televizijskih lica koje narod voli da gleda. Najbolji primer moći televizije je serija „Bolji život”. Bilo je pravo uživanje raditi u lepoj staroj Jugoslaviji koja je tada brojala dvadeset miliona stanovnika i nije bilo čoveka koji nije pogledao makar jednu epizodu. Svake večeri bili smo u domovima ljudi, mene su prepoznavali u vrletima Lovćena, po bačijama gde čak nije ni bilo televizora.

Intervju: Jelena Vlahović
Foto: Janko Petković

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin