Jelisaveta Seka Sablić: Godine zrelosti i detinja čistota duha || Hello Magazin!

Neprikosnovena kraljica komedije, glumica Jelisaveta Seka Sablić više od četrdeset godina svojim briljantnim rolama dotiče srca publike koja je decenijama iskreno voli. Gromoglasni aplauz je razlog zbog koga Seka istim žarom traje i predaje se svakoj novoj ulozi kao na početku karijere. Otvaranje vrtića na Čuburi odredilo je njen životni put i probudilo ljubav prema glumi. Tim povodom desetogodišnja Jelisaveta prvi put stala je pred ljude čija je pažnja bila usmerena na njeno recitovanje stihova Jovana Jovanovića Zmaja, kada je osetila moć scene kojom i danas suvereno vlada. Paralelno sa „Četrnaestom gimnazijom“ u Beogradu Seka je završila i Srednju muzičku školu. Klasična muzika i klavir bili su njena strast, ali kada je na javnim resitalima primetila da, uprkos njenom napornom radu, postoje deca koja bolje sviraju od nje, okrenula se glumi. Sa šesnaest godina prvi put je zaigrala na daskama koje život znače i jedan je od osnivača amaterskog pozorišta "Dadov" koje je iznedrilo mnoge poznate glumce i postalo kultno mesto glavnog grada. Profesionalnu karijeru započela je u pozorištu „Boško Buha“, s puno žara igravši za najzahtevniju publiku - decu. Na filmu je debitovala u crnohumornom filmu Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare „Vrane“, a najveći glumački domet ostvarila je u delima Slobodana Šijana „Kako sam sistematski uništen od idiota“, „Davitelj protiv davitelja“, te „Maratonci trče počasni krug“. Lik pijanistkinje Kristine nije bio prvobitno namenjen Seki, tek posle odustajanja njene koleginice usledio je poziv reditelja Šijana koji joj je dao veliku slobodu interpretacije, što je ona vešto iskoristila. Za lik u „Maratoncima“ nagrađena je „Zlatnom arenom“ za glavnu ulogu na Festivalu u Puli. Posvećena je majka tridesetčetvorogodišnjeg Stefana, pozorišnog reditelja. Kolege je opisuju kao spoj nespojivog, mangupa i damu. Rediteljka Alisa Stojanović rekla je „Ako postoji harizma, zamišljam je kao Seku Sablić“. Prvakinja glumišta, nepresušni izvor smeha i anegdota, dobitnica je brojnih nagrada za doprinos u umetnosti. Četvrti po redu „Zlatni ćuran“, koji je ove godine osvojila za životno delo, odličan je povod za razgovor magazina "Hello!" sa Sekom Sablić.
Do sada ste dobili četiri "Zlatna ćurana", od toga vam je jedan uručen na prvom festivalu komedije 1972. godine. Ako uporedite osećaj kada ste primili prvo priznanje, za ulogu Goce u predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera“, i ovo sada, koliko se emocije razlikuju?
- Iskreno da kažem, svaka od tih uloga je zaslužila "Ćurana". To znači da su na umetničkom nivou i da ih publika prima sa radošću. Uvek sam bila u velikom poslu, žurila na probe, snimanja, tako da često nisam ni stigla da se radujem. U ovim godinama primam to s mirom i zahvalnošću.
Postoji li uloga koju priželjkujete?
- Ulogu želite kada se pojavi i kada je dobijete. Dešavalo se da neku za koju mislim da meni pripada dobije druga glumica. U životu je trebalo naučiti kako to savladati. Onda sam usvojila stav da i ne vredi biti u tom projektu ako nisu videli da je za mene. Često je to bilo tačno, a često je bila uteha “grožđe je kiselo”.
Glumačka profesija je jedna od najzahtevnijih, s jedne strane, nosi iskustvo, a s druge, ograničava?
- Godine smanjuju mogućnost dobijanja glavnih uloga. Starija osoba je tu bez lične priče, jer one pripadaju špicu života. Naravno, ima izuzetaka.
Da li vam je pozorište najdraži umetnički izraz?
- Mislim da su najveća lepota, radost i osećanje moći u pozorištu, ali nema pravila. Naš film nikada nije dosegao nivo koji je imao teatar, time su ograničene mogućnosti da se realizuješ u velikim glumačkim zadacima na filmskom platnu.
Kako vam izgleda situacija u kojoj se nalazi srpsko pozorište danas?
- Mlako, bez strasti i koncepcije. Ne čini se ništa da se bori za publiku, pogotovo za mlade, da se od njih naprave strasni gledaoci. Publika retko nailazi na predstavu sa koje izlazi uzbuđena, dirnuta, dodirnuta sa željom da odmah sutra gleda sledeću. Naša publika često ćuti i trpi, a nju često predstavljaju samo ljudi iz staleža koji imaju malo posla, tu su, muvaju se i gledaju i prate jedni druge.
S kim od kolega se družite van posla?
- Imam prijatelje iz profesije, srećna sam što postoje, što mislimo isto. Prijatno je osećanje da imaš istomišljenika, saveznika.