Rade Šerbedžija kaže da se potajno nada da će njegovi unuci Sergej i Ivan biti fudbaleri, što je bila njegova najveća strast || Hello Magazin!

Vest da naš najpoznatiji glumac u svetskoj kinematografiji Rade Šerbedžija dolazi u Srbiju da održi koncerte oduševila je one koji su imali priliku da osete pomalo nostalgičnu atmosferu njegovih prelepih i retkih muzičkih nastupa. U organizaciji „Sky Musica“ glumac će sa saradnikom Miroslavom Tadićem i bendom „New Cinema“ nastupiti u novosadskom „Spensu“ 29. decembra, a sledećeg dana u beogradskom Centru „Sava“. Biće to prilika da poznati umetnik publici predstavi pesme sa novog albuma „Ponekad dolazim, ponekad odlazim“. Renomirani glumac poznat po radu sa najvećim holivudskim imenima, koji je nedavno igrao u rediteljskom prvencu Anđeline Džoli, vrlo je posvećen porodici. Sa suprugom, rediteljkom Lenkom Udovički ove godine je obeležio dvadest godina zajedničkog života, a letos je ovaj bračni par kreativnu energiju uložio u novi projekat - pokrenuli su teatar „Ullysses“ u Puli. Za magazin „Hello!“ govori o poslu, životnim radostima, prijateljima i porodici.

Na novom albumu “Ponekad dolazim, ponekad odlazim" autor ste većine pesama. Da li inspiraciju za pesme crpite iz života ili iz mašte?
- Pesme nastaju na različite načine. Najbolje su one koje nas pohode iznenada. Kao božji dar, pa se nekako same od sebe ostvare. I ne znaš zapravo iz kojeg to mraka iz tebe dolaze. Bilo je vremena kada su pesme u meni presahle, a sada kao da me opet posećuju.

Poznati ste po dobrom kontaktu s publikom. Znate li unapred šta ćete pričati između numera ili improvizujete?

- Uglavnom improvizujem, nikada nemam plan šta ću govoriti na koncertu. Uostalom, ja i nisam neki veliki brbljivac. Moj prijatelj Miroslav Tadić voli da budemo na koncertu „škrti”, precizni i tačni, i da ne trajemo predugo.

Imate li možda tremu pred koncerte i pred pozorišne predstave?
- Tremu nikada nisam imao. Uvek sam mislio da sam samo ja tog časa na pozornici i da je glupo da ne iskoristim šansu. I da nikog drugog osim mene nema tu, i da, ako nešto uprskam, nema popravke. Što se muzike tiče, jedino imam tremu pred tim savršenim Miroslavom Tadićem, čije gitare tako tačno i nepogrešivo zvuče. Tako da se tu ne sme ništa „zeznuti”.

Ove godine ste sa suprugom pokrenuli teatar "Ullysses" u Puli i igrali u filmu „72 dana“ koji je režirao vaš sin Danilo. Koliko su vaše ideje i saveti utkani u njihov rad?
- Moja Lenka i ja smo uigrani par. Razumemo se i slažemo u mnogim stvarima. Ponekad, samo ponekad, desi se da imamo različite ideje i tada, zna se, ona obično pobeđuje, jer ona je režiser, a ja glumac. Osim toga, ja sam i Ličanin, a mi Ličani volimo da žena bude zadovoljna u svakom pogledu. A što se tiče Danila, njemu odavno ne dajem nikakve savete ni kao otac, a kamoli kao glumac. Uostalom, on bi uvek pre poslušao ono što mu kaže Bogdan Diklić.

Radujete li se dolasku u Beograd kako biste videli prijatelje i oca Danila čije zdravlje narušeno?

- Radujem se svakom mom dolasku u Beograd. Imam tu mnogo prijatelja sa kojima se družim. Ne idem u pozorište. Uglavnom igram tenis na „Gemaksovim“ terenima sa svojim prijateljima Goranom Bubnjem, Đorđem Anteljom i Radetom Markovićem, koji je bivši pilot i misli da je najbolji teniski veteran u Beogradu. Onda obiđem moje drugare u „Maderi” koji svakog dana sede za stolom doktora Ace Obradovića, gde me je moj „drugić“ Ljuba Tadić doveo 1990. godine. Da, pusto mi je i tužno u Beogradu bez mog velikoga prijatelja Ljube Tadića. Bili smo braća i teško mi je da prolazim ovim njegovim gradom bez njega. Obiđem u Beogradu, zajedno sa svojim prijateljem Andrejom Popovićem moga staroga oca Daneta, koji ima devedeset sedam godina i pravi je šampion. Doktor Goran Milašinović, naš prijatelj pesnik, kaže da će Dane živeti onoliko koliko odluči, kao svaki pravi samuraj. Da, moj otac je šampion, od one generacije nesalomivih, nepotkupljivih, pravednih. Moj stari je u reprezentaciji onih šampiona u kojoj je bio i moj tast, španski borac Lazar Udovički i u kojoj kapetansku traku još drži drug-gospodin Mirko Tepavac. Volim ih i ponosim se njima.

Kakav je na vas utisak ostavila Anđelina Džoli, a kakav Bred Pit na nedavnom snimanju?
- Anđelina je fantastična. Blaga. Divlja. Lepa. Posebna. Divna glumica i žena čija se kristalna duša ogleda na njenom belom licu. Breda sam znao odranije. Snimali smo zajedno film "Sneč". Odličan je glumac i super dasa, i čini mi se kao da je postao još bolji uz nju. Moj drugar Boža Nikolić, naš veliki kamerman i režiser, izabrao ga je između sto mladih američkih glumaca za glavnu ulogu u njegovom filmu pre dvadeset pet godina. Nedavno, dok smo u Budimpešti snimali Anđelinin film, rekao sam Bredu da je samo trista kilometara od njega njegov prvi režiser - Boža. Uzbudio se i zamolio me da ga dovedem u Budimpeštu. Doveo sam mu Božu, ali i Čitu, odnosno Rastodora Rasa koji je sa njim igrao u Božinom filmu. Čita je naš prijatelj koji je igrao u svakom uspešnom filmu u Jugoslaviji i koji još i dan-danas na remiju „sređuje“ Dragana Nikolića i Boru Todorovića. Bili su svi sretni da se vide. Božo i Čita još ne govore engleski jezik, ali tu je bio Goran, njihov i Bredov prijatelj iz tih dana, koji im je pomogao da se ponovo razumeju. Čita je dobio i malu ulogu u Anđelininom filmu. Rekao je i jednu rečenicu na engleskom, zvučalo je sasvim pristojno.

Kada se završi snimanje, kako provodite vreme u hotelskoj sobi?
- Napokon gledam televiziju, jer je moja supruga Lenka ukinula televiziju u našoj kuci. Sada, naravno, „ganjam” samo sportske kanale.

Lenka i vaše kćerke su boravile sa vama u Budimpešti tokom snimanja. Prati li vas često porodica kad radite?

- Moja porodica je uvek sa mnom. Nekada, dok su deca bila mala, išla su sa mnom na sva snimanja, od Novog Zelanda, Australije, Amerike do Afrike. Sada, kada su u školama, samo moja Lenka leti da me s vremena na vreme poseti u nekim egzotičnim gradovima i državama. Tada budemo ponovo deca.

Da li je vaša kćerka Nina izabrala šta će studirati na „Svartmor” koledžu?
- Ne znam šta će Nina upisati i šta će biti. Znam da je rođena glumica. Nadam se da neće pročitati ovaj intervju.

Milica piše pesme. Je li talentovana i imaju li sva vaša deca muzičku umetničku crtu?
- Sva moja deca imaju izvrstan sluh i osećaj za muziku. Danilo je pravi rokenrol muzičar. Svirao je ritam gitaru u “Grizbolsima“. Lucija peva na njen poseban, šarmantan način koji je oduševio Halida Bešlića. Nina takođe super peva. Vanja pleše flamenko i odlično peva. A Milica izgleda ima svoju posebnu misiju. Piše pesme, svira čelo i gitaru i peva. Biće moja i Miroslavljeva gošća na našim koncertima. Sad je njen trenutak.

Pokazuju li možda vaši unuci sklonost ka igri i muzici?

- Ja se, ipak, potajno nadam da će moji unuci Sergej i Ivan biti fudbaleri. To je bila moja najveća strast. A Anastasja neka bude kneginjica. Tako i izgleda.

U čemu pronalazite najveće zadovoljstvo u životu?
- U svojoj porodici i u prijateljstvu.

Planirate li da se posvetite isključivo sebi i porodici i prestanete da snimate filmove?
- Nikada neću prestati da radim. Ja, Dragan Nikolić i Bogdan Diklić još ćemo, i za, recimo, deset godina, igrati mlađu braću Mire Banjac.

Intervju: Nadežda Jokić