Dragan Vujić Vujke: Glumački posao je kao i svaki drugi || Hello Magazin!

Nikog ne vuče za rukav, nikome se ne dodvorava, nijednom klanu se ne priklanja. Ne voli to, kaže. Ne želi tako, pojašnjava. I u sumraku srpske kulture, Dragan Vujić Vujke ostaje sam svoj majstor. Glumac koji ne čeka, već trči, radi, daje se. I neblagonaklono gleda na kolege koje je zadesila "zvezdana bolest".
- Snimiš jednu seriju, odigraš dve predstave i misliš - zvezda si. Nisi. Glumac mora da traje. Ali u tom trajanju ne sme da zaboravi da radi posao kao i svaki drugi. Jeste da nemaš radno vreme i da si izložen očima javnosti, da si često pod vremenskim pritiscima, ali ne treba da apostrofiraš da je tvoj posao važniji od onog čoveka koji, recimo, prodaje nameštaj. Jer, nije. Mnogi se pitaju zašto se Vujke vozi gradskim prevozom. Zato što je čovek, kao i svaki drugi - kaže glumac u intervjuu za Novosti, priznajući da sebe smatra jednim od retkih srećnika, jer 26 godina radi u kontinuitetu.
Svestan da je imati posla danas jednako sedmici na lotu, Vujke kaže da ne može da bude nezadovoljan. Makar se neke stvari u kojima igra, poput serija "Pevaj brate" i "Drug Crni u NOB-u" emitovale sa kašnjenjem.
- Raskorak između snimanja i prikazivanja je odraz prilika u Srbiji, ali važno je da u trenutku dok radiš znaš da daješ sve od sebe. Kada sam video da se, skoro pet godina nakon snimanja, emituje "Drug Crni u NOB-u", prijatno sam se iznenadio i shvatio da sam neke delove u međuvremenu zaboravio. Pamtim zato osećaj kada sam saznao da ću igrati majora Krigera - priča glumac, koji je kao klinac maštao da će se snimati novi "Otpisani" i da će on naslediti Stevu Žigona upravo u toj ulozi.

Da li ste zbog toga osećali dodatnu odgovornost pred ulogom?

- Kada me je Rade Marković pozvao da igram, rekao sam mu da, uprkos žanru serije, Krigera želim da odigram sa dramskom potkom. Dobio sam dozvolu za to. Insistirao sam da ovaj Nemac, vrlo bitan za celu priču, zaista bude eksplicitan, da se, kada ga vide, svi zalede od straha. Tako je on "ispao" protivteža ostalim junacima.

A vi ste viđeni u jednom drugačijem svetlu. Da li ste se brzo privikli na to?
- Da, ovo mi je bila dobra pokazna vežba - kako vladati pred kamerama u nečem potpuno drugačijem do sada. Svidelo mi se. Moram da kažem da mi je ovo jedna od najdražih uloga u karijeri, a da to verovatno dugujem i sjajnoj atmosferi koja je vladala na setu. Mi smo se igrajući i partizane i četnike odlično zabavljali, i u priču, koja negde jeste verzija serije "Alo, alo", uneli srpski miris.

Ovih dana ste zauzeti i promovisanjem animiranog 3D filma "Kruds". Šta je primarno za uspeh u sinhronizaciji crtaća, u čemu imate zavidan staž i status?
- "Kruds" je fenomenalna priča, koja podseća na "Porodicu Kremenko" i "Pozorište u kući". Taj generacijski jaz na preistorijskom nivou je vrlo uzbudljivo oslikan, a Amerikanci su našu sinhronizaciju proglasili za jednu od deset najboljih na svetu, što je svakako pohvala. A nama koji smo u ovom zanatu, ostaje samo da pokušamo da budemo upola dobri kao što su bili Nikola Simić, Đuza Stoiljković i ostali velemajstori. Ja zaista uživam u sinhronizaciji, iako to uopšte nije lako. Ali, onda, kada vas sretne neki roditelj i kaže vam: "Svaki dan ste mi u kući" ili kada sretnete nekoga ko je odrastao na crtanim junacima kojima ste pozajmili glas, ne možete da sakrijete osmeh.

Kabare je vaša dugogodišnja ljubav, u kojoj, rekli ste, nema laži, nema prevare. Kako se osećate nakon što ga izvedete, a šta vam je važno da oseti publika?

- Trenutno radim dva kabarea - "Beograd u jednom pravcu" i "Poslednji BG romantik" (promocija moje prve knjige ljubavne poezije). U prvom, gde pričam pikanterije o našoj prestonici, kako je, recimo, Brankov most dobio ime, ili anegdote o rimskom bunaru, pokušavam da budem kustos novoj generaciji. U drugom kabareu, uz pomoć grupe "Seksi mame", koje sviraju pesme "Abe", Ejmi Vajnhaus, "Kvina", obraćam se svima koji vole, sanjare, maštaju, tuguju... Posle tih sat vremena, vidim da ljudi odlaze zadovoljni. A to i jeste moja misija - da ih dovedem u situaciju da sve što čuju bude kreativno i s merom. Da ih ispuni. Nasmeje. Utopli.

Ko su zapravo ti ljudi? Da li ste uspeli da odredite njihov profil?
- U početku je najviše bilo pripadnika srednje generacije, a onda su počeli da dolaze i mlađi. I to me raduje. Očigledno je da se romantici kao jedno vreme prevaziđena kategorija vraćaju. Sada ih ima i u generaciji koja živi bez hemijske olovke i razglednica, bez plastičnog odlaska u pozorište i bioskop, koja živi u virtuelnom i od virtuelnog.

Izvor: Novosti