Ivana Zarić: U mom poslu nikad nije dosadno || Hello Magazin!

Zbog dve i po decenije karijere, "krive" za to što je poznata još od srednjoškolskih dana, mnogi joj daju više godina nego što ima. Ili joj kažu kako se uopšte ne menja. Voditeljka Ivana Zarić (42) i na to se nasmeje, ne krijući godine, kao ni činjenicu da je imala sreću da rano prepozna čime želi da se bavi u životu. Danas, posle Trećeg kanala i Pinka, gledamo je na TV Prva, kao jednu od pet voditeljki emisije "Žene", koje damski, ali vrlo direktno, svake subote upiru prstom u mnoge akutne bolesti našeg društva. Rad na ovoj emisiji, za Ivanu je, kaže, stiglo kao priznanje za dugogodišnju posvećenost profesiji, zaokret i šansu za izlazak iz žanra u kojem je boravila dugi niz godina.
- A tu je i saradnja sa ovim zanimljivim i duhovitim ženama. Ne može bolje od toga - kaže voditeljka.
Sa slobodnim, glasnim i kritički nastrojenim koleginicama, Ivana nastavlja svoju misiju. I najavljuje da će se u narednim emisijama, ove žene boriti protiv stresa, depresije, prostitucije, fobija i drugih aktuelnih pojava.

Možete li da kažete da ste ponosni na ono što radite u ovom timu?

- Kako da ne! Imamo slobodu kakvu retko ko ima, a to je da nismo novinarke u emisiji već baš žene - različite, s pravom na lični stav i komentar. To je bila hrabra ideja produkcije TV Prva, a ni nama nije bilo lako dok publika nije prihvatila da je to sasvim drugačiji koncept od onih na koje su navikli. Sada je mnogo lakše.

Kada ste postajali deo "Žena", jeste li se plašili da li ćete moći da se iskažete?
- Svakako. Mi i danas muku mučimo sa željom da kažemo "još nešto" i nedostatkom vremena da to uradimo. Sve smo pričalice, a znamo da moramo da damo prostora jedna drugoj. Zvučaće čudno, ali mnogo je lakše raditi sam.

Koliko ste inače timski igrač?
- Jesam timski tip, jer volim da radim u velikoj ekipi, ali odabranih a ne nametnutih ljudi. Ovu ekipu je sastavila produkcija naše televizije. Nismo se mi međusobno birale, ali mislim da smo sve imale sreće, jer vrlo dobro sarađujemo. Bilo bi mnogo teško da nije tako.

A kako to uspevate da dođete do reči u društvu mnogo žena, pa još velikih (i slobodoumnih) pričalica?
- Naučile smo da se slušamo. Uvek imamo plan i precizno postavljen tok emisije, priča mora da ima logičan početak i kraj i da bude jasna ljudima koji nas gledaju. Ali naravno, kada nas ima toliko, plus još bar dva gosta, stvari ponekad krenu drugim tokom. U tome je lepota i draž našeg posla. Nikad nije dosadno, a improvizacije u živoj emisiji nemaju cenu.

Kako izgledaju vaši razgovori iza kamera?

- Tako što se kolege s kojima radimo stalno žale jer to što pričamo ne može da se pusti u program. Dakle - prilično burno, mnogo temperamentnije nego u studiju, jer uglavnom pričamo uglas, a televizija to ne trpi. Šteta (smeh).

Bili ste članica "Kolibrija", dramskog studija Mike Aleksića, išli ste u muzičku školu...Potvrđuje li to da ste još u detinjstvu bili znatiželjni i da ste (bez treme) voleli "scenu"?
- Izgleda da je tako, samo što kod dece to nije odmah osvešćeno. Imala sam sreću da mi roditelji omoguće da probam sve što želim. To je važno, jer onda dete nesvesno filtrira svoje afinitete i kada odraste ima svest o tome šta ga zanima, za šta je talentovano.

Prepoznajete li to i u vašim ćerkama? Šta vam je važno da ih naučite?
- Suprug i ja prepoznajemo njihove sklonosti, diskretno ih usmeravamo, ali bez forsiranja. Deca treba da uživaju u detinjstvu, a roditeljska dužnost je da im bez pritiska prošire vidike. Jedino tako će, kada odrastu, ona moći da donose ispravne odluke, da budu slobodni i svoji. Uvek me rastuži kada vidim isforsiranu decu ambicioznih roditelja.

Spadate li u one koji prave "prolećno čišćenje" kuće, duše, tela... ?

- Trudim se da to radim onda kada počne da trepće "crvena lampica". Kod mene nema "sezonskih poslova".

Izvor: Novosti