Veseli karavan: Vedre skice iz porodičnog života Jelene Helc Vesković

Kada joj je suprug Milan saopštio da je dobio ponudu za posao u Rumuniji, glumica Jelena Helc-Vesković bila je ubeđena da se šali. Ali, čim je shvatila da je on sasvim ozbiljan, misli su krenule svojim tokom: “Neće biti jednostavno zbog jezika i Vukove škole, Mateja je beba, ali - živela avantura!” Ono što, kaže, nije znala, jeste da će u avionu, nekoliko meseci kasnije, pored njih četvoro i psa sa njima putovati i dve “loptice” u stomaku. “Loptice” su u međuvremenu stasale u jednoipogodišnje bliznakinje, Janu i Mašu, a skice iz života porodice Vesković, koje Jelena povremeno podeli sa prijateljima na „Fejsbuku“ kao da su pisane za neku sitkom komediju.

- U početku je bilo teško. U prodavnici sam provela sate dok nisam naučila da je mleko „lapte“, a kupus „varza“. Sa bebisiterkom nije bilo druge nego da engleski jezik prilagodimo mogućnostima, pa je tako kuhinja zauvek ostala „ćiken“, kiša „ring“, a čarape „šoks“. Na sve to bila sam pod ozbiljnom dozom hormona. Zamislite scenu: otvaram vrata majstoru koji odmah počinje da vergla na rumunskom, Dora ulra na neznanca, obe bebe su se probudile od laveža i urlaju i one u isto vreme, a ja osećam kako mi je nadošlo mleko dok pokušavam da shvatim otkud majstor na mojim vratima, iako sam ga lično pozvala zbog zapušenog slivnika. Čovek verovatno u startu mora da bude nenormalan, kako bi izbegao da poludi u takvim okolnostima - šali se Jelena, koja već dve godine živi na relaciji Beograd-Bukurešt.

Često se mogu čuti roditelji koji se žale: “Ne znate vi šta znači imati dete na pragu puberteta”, “Sa trogodišnjacima je najteže”, “Blizanci nam ne daju da spavamo”... Naša sagovornica ima sve to, još u paketu. Konstatujemo da njene porodične obaveze zvuče kao “misija nemoguće”.

- Nije nemoguće, ali najsličnije je vožnji na vrtoglavom rolerkosteru, kada ste već seli, možda je ipak bolje da pokušate da uživate, umesto da sve vreme vrištite, žmurite i molite se da što brže prođe. Ovaj poduhvat zahteva mnogo energije, ali čini mi se da se desetostruko više vrati kroz svaki njihov osmeh, zagrljaj, poljubac... Trenuci kada me dete gleda očima punim ljubavi i vere su trenuci kada znam da osoba koju vidim u njihovim zenicama ne zna za kategoriju nemoguće - kaže Jelena.

“Meni je postalo potpuno normalno da odem u WC, a da za mnom uđu kuče, dve bebe, Vuk koji pokušava da ih izvuče napolje i bebisiterka koja ih ubeđuje u isto, na rumunskom,” jedan je od statusa kojim je neumorna mama nedavno nasmejala brojne prijatelje na „Fejsbuku“. Na pitanje uspeva li, ipak, u toku dana da odvoji pet minuta za sebe, daje nam neočekivani odgovor.

- Ne znam da li ćete mi verovati ako kažem da. Ustajemo oko pola sedam, a prepodne, u kratkim tezama, izgleda ovako: doručak, sudovi, čajevi, Mateja se penje na radijator, vitamini, usisaj mrve, čisti krompir, Jana se ukakila, Vuk viče na Mateju da mu vrati mobilni, Milan zove sa posla da pita gde nam je rešenje za porez, Maša pala sa stolice i pravi dramu - inače je na mene, hoće jabuku, ipak bi keks, Jana neće ni jabuku ni keks nego voćni jogurt i spremna je da zbog toga urla dok ne popucaju tanjiri, čorba dvaput uvrila - dosipam vodu u poslednjoj stotinki, Maša se ukakila, miksam povrće u čorbi da ne vide šta sam sve natrpala, čujem da su se posvađali oko Vatrogasca Sema, svi plaču, svi hoće da ih uzmem u ruke, što je pouzdan signal da je vreme za spavanje... Tada nastupa božanstvena tišina koja traje maksimalno sat i po. To je moje vreme. I večeri sa Milanom, kada ih stavimo u krevet. Čaša vina, grickalice i serija. Ponekad izađemo. Vikendom nam dolaze prijatelji sa decom pa i to bude “moje vreme”. Družimo se, smejemo, pevamo, međusobno podržavamo.

Najstariji sin Vuk pohađa internacionalnu školu za koju Jelena ima samo reči hvale, baš kao i za njegov odnos prema učenju i obavezama. O Mateji priča kao o dečaku koji se ponaša kao da ga je neko, po rođenju, umočio u izvor nepresušne životne energije. Za bliznakinje kaže:

- Njih dve kao da su rodile dve majke sa dva različita oca, na različitim krajevima planete, možda čak u različitim epohama.

Priču o svojoj porodici privodi kraju idiličnim zaključkom.

- Maštam da za moj devedeset deveti rođendan sedimo za velikim stolom Milan, ja, njih četvoro sa svojim ženama, muževima i decom. Taj sto će biti velik, prekriven šarenim stolnjakom i smešten na nekom zelenom brdu koji preko vinograda gleda na more. Belim vinom iz naše proizvodnje nazdravićemo  životu i ljubavi.