Marko Živić: Ako nema emotivnosti, nema ni umetnosti

Marko Živić: Ako nema emotivnosti, nema ni umetnosti

27/04/2016

0


Glumac Marko Živić najveću popularnost stekao je zahvaljujući televizijskim angažmanima u različitim emisijama, ali je svoje najbolje uloge odigrao u Beogradskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član.

Posle skoro dve i po decenije rada na “daskama koje život znače”, poznati Kruševljanin prošle godine prvi put se oprobao kao reditelj predstave “Rulet-ples”, koja je doživela veliki uspeh, a ove sezone režiraće još jedan komad. Uporedo sa pozorišnom zainteresovao se i za filmsku režiju, tako da će se publici uskoro predstaviti i kao autor svog prvog dugometražnog filma.

Pre godinu dana režirali ste predstavu “Rulet-ples”, planirate li da se uskoro ponovo okušate u rediteljskom poslu?

- Veoma sam srećan zbog te prilike, a uskoro planiram da ponovim iskustvo. “Rulet-ples” mi je prvenac, a u njoj uživa i publika, i glumci dok je igraju. O radu sa mnom, dok sedim s druge strane scene, najbolje će vam oni reći, ali ja mogu samo da im zahvalim što su mi verovali, što su bili kreativni i požrtvovani. Skoro sam ih gledao jer ne stižem zbog mojih predstava, i zahvalio im što čuvaju predstavu. Od srca pozivam publiku da dođe na predstavu u Beogradsko dramsko, na kojoj će se zabaviti, zamisliti, a možda pomalo i zaplakati.

Kakva će biti vaša druga predstava?

- Reč je o zanimljivoj priči o dva glumca u našoj Srbiji. Inače, spremam se i za režiju svog prvog filma. Prošle godine uradio sam jedan kratki film, koji se producentima dopao, pa su me pozvali da radim dugometražni. Ako se kocke poklope, to će se uskoro i desiti.

Koje vas teme najviše inspirišu?

- Na tekstu na kome radim otvaram jednu zanimljivu temu koja me muči. Koliko svi mi zapravo znamo i poštujemo našu Srbiju. Od onih koji nisu izašli iz Beograda, pa je i ne poznaju niti ih zanima, do onih koji žive negde dole, koji je kao vole, a bacaju u reke svašta i zagađuju je, pa do onih koji su otišli jer su morali, pa je vole odnekud, iz belog sveta, preterano jer su puni nostalgije. Koliko su nam političari velikim nacionalnim govorima zapravo poslednjih decenija zamutili svest šta je istinska, prava i dovoljna ljubav prema zemlji u kojoj smo se rodili i u kojoj živimo. Strašno me to muči.

Smatrate li da je režija prirodan nastavak u vašoj profesiji?

- Ne mora da znači, ali ima mnogo glumaca koji krenu tim putem. Kada spremam predstavu i kao glumac predlažem rešenja, u neku ruku pomažem reditelju. Drugačije je, a trenutno se tako dešava. Trenutno imam više od dvadeset predstava mesečno, a gluma je prva ljubav koja zaborava nema.

Kakve su vaše profesionalne ambicije?

- Trenutno sam skoncentrisan na dve stvari o kojima sam pričao, a očekujem još jedno snimanje do kraja godine, i to će biti taman. Ako se i ne ostvari, čoveku uvek mora da bude taman. Obožavam da radim, ali to nije najvažnije u životu. Važnije je kako ga iskoristiš i proživiš. Jer, nažalost, nema reprize. Samo premijera.

Poslednjih godina dosta se radili i za televiziju, koliko vam prija taj deo posla?

- Televizija je monstrum koji ljude koji se slikaju i rade, digne do neba, pa pomisle da će to trajati večito, a nije tako. Sve ima uspone i padove. Mnogi se pogube kad više nisu važni, zato imam sreću da imam moju istinu, moje pozorište. Prođu velike visine, vratim se ponovo sebi i svom glumačkom biću.

Nedavno ste proslavili četrdeset četvrti rođendan i to baš 4. aprila, vidite li simboliku u tim brojevima?

- Najviše primećujem da sam mator. Rođendan sam proslavio na ručku, koji je potrajao skoro do doručka. Došli su moji najbliži prijatelji. Muška ekipa. Kad sam pogledao taj sto, video sam uspešne ljude, različitih profesija koje znam od dvadeset do četrdeset godina, i sa kojima sam u stalnom kontaktu. Tada sam primetio i jubilej mojih četvorki. Shvatio sam da, kad smo toliko dugo zajedno, i kad se toliko dugo podržavamo, da nisam vreme do sad protraćio.

Postajete li s godinama sve mudriji?

- Godine donose bol u kostima, manje snage za kafanu i više iskustva u svemu. Ako si pametan da realno posmatraš iskustvo, pa da ga pretvoriš u mudrost, onda nisi daleko od dobrog puta.

Za umetnike važi da su veliki emotivci, kakvi ste vi po prirodi?

- Ako nema emotivnosti, nema ni umetnosti. Problem u glumi i u umetnosti je što, ako je prava, emotivno te mnogo košta. Publika hoće to da vidi, da to oseti. I sad, odigraš predstavu, iskošta te, rastaviš se, publika bude zadovoljna. Odeš kući sa emocijom, energijom koju si im dao, a ti prazan i rastavljen. Posle toga ti je potreba vreme da se “pokupiš”. Ali dobro, to je težina i lepota ove profesije. Svakom ulogom postaješ bolji čovek. Jer, igrajući druge, vidiš šta kod njih nije dobro, a onda to ispravljaš kod sebe.

Volite li druženja u pozorišnim bifeima i smatrate li Beogradsko dramsko pozorište svojom drugom kućom?

- To je pozorište u kome sam više od petnaest godina. Na radu na poslednjoj predstavi probe su trajale od deset ujutru do tri po podne, a uveče ponovo igram predstavu, pa se ne isplati da se ide kući, jer odmah moraš nazad. Onda ostane ekipa u klubu, naruči klopu, pusti film na kompu i odmori do predstave. Svako pozorište čini bife. To je terapijska soba za glumca. Što se on tu bolje oporavi, biće bolji na sceni. Ipak, publika je došla željna emocije i istine u ovim strašnim vremenima. Pa, dođite u pozorište po istinu.

Komentari (0)

Loading
Ivana Nikolić/story.rs/NP Boško Karanović
Tagovi: Marko Živić

Najnovije vesti