Ana Babić: Oduzmite deci tablete i gedžete i ne treba vam teretana za vitku liniju || Hello Magazin!

Voditeljka Ana Babić otkriva kako izgleda njena svakodnevica van studija, šta uvek ima u torbi kada krene do grada, da li radije nosi cipele sa štiklom ili udobniju obuću.

Kakav je osećaj kada znate da vas svakog vikenda u “Šarenici” prati milion i po ljudi?

- Mi smo kao velik tim dobili loptu i pokazali da smo odlični šuteri. Ali, televizijska utakmica je takva da vas jedna lična greška lako može odvesti na klupu za rezerve. Vodi nas odgovornost, ponos, potreba da budemo još bolji i “šareniji”. Tih milion i po gledalaca, to je naša Srbija, spremna da svakog vikenda bude još lepša kroz objektiv “Šarenice”. Želimo da prikažemo svaki njen kutak, običaje, sve ono što jesmo, a možda smo nepravedno zaboravili, sve ono što bismo mogli da budemo.

Kako biste, u tri reči, opisali kolegu Slobodana Šarenca sa kojim činite voditeljski tandem?

- U tri? Onakvu ljudinu? Neka bude: drug, profesionalac i Boba.

Koji intervju vam je, od svih koje ste uradili, najdraži?

- To je razgovor sa Larisom Sergejevnom, najstarijom živom kustoskinjom „Ermitaža“. Bilo je to u Sankt Peterburgu, u zimu 2014. godine. Ruska bajka.

Kažete li za sebe da ste diplomirani politikolog ili televizijski novinar?

- Voditeljka “Šarenice”.

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Zabavni program RTS (@zabavniprogramrts) дана 2. Авг 2019. у 9:17 PDT

Kako izgleda vaša svakodnevica kada ste izvan studija?

- Redakcija je na okupu od ponedeljka do četvrtka, smišljamo, krojimo, pišemo, brišemo... Iza “Šarenice” stoji veliki tim, i svako je važan: od naše urednice Anete Ivanović, preko Nate, Bate, Tanje i Tanje, Cace, muzičkih urednika... Svi za jednog, jedan za sve. Vikend je rezervisan za kikice i lutkice, za maskenbale i ženski provod.

Za šta vam konstantno nedostaje vremena?

- Trudim se da ukradem po trenutak za sve ono što se nametne kao potreba. Ne verujem u rečenicu “nemam vremena”. Priznajem da umem da je upotrebim, ali dan je dug, pa ako se počne na vreme, sve se stigne.

Jeste li stigli da odete na zimovanje?

- I tih nekoliko dana planiram da ukradem. Kažu da je već sada divno na Kopaoniku. Imali smo prilično naporan kraj godine sa “Šarenicom”, možda odemo svi zajedno.

Šta uvek imate u torbi kad krenete do grada?

- Ja sam ona mama koja uvek mora da ima pri ruci sve za devojčice, čak i kad nisu sa mnom. Dodajte na to neseser, obavezno četku za kosu... Fina kilaža.

Gledaju li Emilija i Magdalena mamu na malom ekranu?

- Više ne. Mama je dosadna, lepše je sa crtaćima i dečjom muzikom. I to je u redu, ne bi trebalo da opterećujemo decu svojim pozivima, čime god da se bavimo. Njihova mama radi jedan lep posao, kao i mnoge druge mame, i to je sve.

Koja ćerka više podseća na vas kada ste bili mali?

- Moja mama kaže da je Emilija moja kopija, mama Emilijinog i Magdaleninog tate kaže da su iste on. Neka budu svoje i likom i delom, to im želim.

Koje slike iz detinjstva su neizbrisive?

- Zumbuli koji izviru na stazi već početkom marta, miris jorgovana, basket sa ekipom iz kraja. Bezbrižno u svakom deliću sećanja, ušuškano, nasmejano.

Negde sam pročitala vašu izjavu da ste rusofil. Odakle ta ljubav?

- Volim taj jezik, mekan je, slušljiv, pevljiv. Mama je usadila tu ljubav kroz neke lepe recitacije. Onda se pojavila jedna Marija i lako nas kupila svojim akcentom, pa sam još u osnovnoj školi ovladala ruskim. Kasnije su došle knjige i filmovi, pa časovi ruskog na fakultetu, sa profesorom koji je Rus.

Po čemu pamtite dane provedene u Kulturno-umetničkom društvu “Abrašević”?

- “Abrašević” je moja velika ljubav. To je moje odrastanje, to su neka neraskidiva prijateljstva i kumstva. Bile su to lude godine. Mnogo smo putovali, ali jedan avgust u Egiptu 2006. nikada neću zaboraviti. Nastupali smo pod otvorenim nebom iznad Kairske opere. Ta druženja, taj osećaj u krugu i držanje za ruke, to je najveći trag moje mladosti.

Da li ste skloni eksperimentisanju frizurom i bojom kose?

- Pristajem na promene samo uz detaljno pojašnjenje. To najbolje zna Ivan Veljić, neću ga nazvati frizerom, on je jedan ozbiljan drug dobrom delu ženskih likova sa „Radio-televiziji Srbije“. Volim promene, ali ne drastične. Recimo, nikada mu neću dozvoliti da budem plava. Obećavam.