Vera Vuksanović otkriva da je najveći introvertni ekstrovert, i čemu ju je naučio Istok, a čemu Zapad

Umetnost je za Veru Vuksanović stalni dijalog sa sobom, vremenom, svetom koji je okružuje. Beogradska umetnica preispituje granice vidljivog i nevidljivog, odnos tela i prostora, tišine i zvuka. 

– Marina Abramović je rekla da, kada postaneš suviše vešt u korišćenju dominantne ruke, treba odmah preći na onu drugu da bi se poremetila rutina, probudila svest. Tako i ja u umetnosti: stalno biram levu ruku da bih ostala budna, da bih “rasplela” sopstvene obrasce i navike – kaže na početku Vera.

Promo

Da li su vaše instalacije poruka ili reakcija na ono što vas okružuje? Bavite li se više sobom ili svetom oko sebe?

– Granica između mene i spoljašnjeg sveta ne postoji. Sve što me okružuje postaje deo mene, a ja deo njega. Moje instalacije nisu samo poruka već i reakcija, ritual prevođenja stvarnosti u simbolički jezik. Kao što su Ćirilo i Metodije, stvorivši glagoljicu i staroslovenski književni jezik, omogućili da se Sveto pismo i filozofija prenesu svim Slovenima na jeziku koji razumeju, tako i ja pokušavam da prepišem sopstvenu emociju u vizuelni znak i formu.

Da li ste ekstrovert ili introvert i koliko vam znači vreme koje provodite nasamo?

– Smatram da sam najveći introvertni ekstrovert, što je potpuni oksimoron. Na sceni, ispred zida ili instalacije, govorim jasno i slobodno, bez premišljanja, gotovo kao eksplozija reči, oslobođena od stida. Ali u svojim trenucima punjenja baterija – iza spuštene tamnoplave zavese svoje spavaće sobe, isključena od sveta, sa utišanim telefonom, uz poeziju i/ili omiljenu plejlistu – povlačim se u introspektivni svet. Kao što je Žak Lakan definisao, istina subjekta otkriva se u pukotini između govora i ćutanja. Ili, da budem još preciznija: “La vérité a structure de fiction”. Što u prevodu znači: “Istina ima strukturu fikcije”. A meni su ti trenuci ćutanja jednako važni kao i trenutak javnog nastupa i predstavljanja, bilo među ljudima, na sceni, u šumi ili u virtuelnom prostoru društvenih mreža. Jedno bez drugog ne postoji: tišina daje smisao glasu, a glas osvetljava tišinu.

Niste izlagali nekoliko godina – zašto?

– Nisam izlagala, ali neprestano stvaram. Kod mene je proces umetnosti uvek oscilacija između haosa i reda, otpora i discipline. To je isto kao kada detetu kažete da mora da sredi svoju sobu: ja zaista volim čistoću, ali svaki spoljašnji pritisak u meni budi otpor i stvara kontraenergiju. Tako je i sa umetnošću. Ako me institucije ili očekivanja primoraju da „moram“ da izlažem jednom ili dva puta godišnje, samo da bih zadržala titulu umetnice, tada se gubi suptilna ravnoteža i delo ostaje bez svoje dubine. Verujem da je bolje stvoriti nešto ređe, ali istinski snažno, nego proizvoditi kvantitet radi forme. Radim u sopstvenom ritmu, kao u antičkoj tragediji, gde katarza dolazi tek kada je sazrelo vreme. Potrebno je da se svi delovi slože u celinu, da trenutak sazri. Zato moje izlaganje nikada nije samo formalni čin, već katarzični trenutak u kojem se unutrašnji proces pretače u javni oblik.

Promo

Da li ste put umetnosti odabrali još kao dete? Kada ste znali da ćete se time baviti?

– Da, oduvek. Balet, klavir, crtanje i slikanje bili su moji prvi jezici. Sećam se da sam na kontrolnim zadacima iz matematike, umesto rešavanja zadataka (jer su mi prirodne nauke bile slabija strana, iako sam pohađala matematički smer), crtala karikature nastavnika ili stripove sa učenicima iz razreda, kad nisam znala rezultat. U oba slučaja bih dobila, pretpostavićete, istu ocenu: jedinicu. Za mene je to bio način da dam smisao onome što sam doživljavala kao suvoparnu formu, umetnost je ulazila svuda gde sam ja osećala prazninu.

Vaša modna osvešćenost donela vam je status influenserke. Koliko vam je moda važna?

– Moda za mene nikada nije bila kompulsivno i slepo praćenje trendova, već sloboda da se oblikuje sopstveni izraz – stil. Volim da posmatram kako se trendovi pojavljuju i nestaju, a često shvatim da sam nešto nosila mnogo pre nego što je postalo popularno. U tom smislu, moda mi je dokaz da se osećaj i intuicija mogu pretvoriti u auru vašeg stila. Živim u Le Mareu, u Parizu, gde se na svakom koraku nalaze “vintage” butici, i volim da se izgubim u njima. Svaki komad odeće koji pronađem tamo doživljavam kao mali „treasure hunt“ – potragu za blagom koje ima svoju prošlost i energiju i pre svega vrednost. Ponekad je to kao da dobijem bingo na lotou: stvar košta malo, a nosi u sebi ogromnu vrednost i potencijal. To je za mene oblik modnog kapitala – investicija koja nije samo materijalna već i estetska i simbolička.

Zašto ste odabrali Pariz za mesto života, posle svih gradova u kojima ste živeli?

– Pre svega zbog školovanja moje ćerke Zoe, usavršavale smo njen francuski jezik, a i njen otac tamo živi. Za mene bi možda London bio lakši izbor zbog jezika, ali uvek sam volela da zakoračim u novo i nepoznato. Ili sam bar navikla da živim i osećam se kao vanzemaljac svuda.

Promo

Koji gradovi i iskustva su najviše uticali na vaš profesionalni i životni rast?

– Azija mi je donela duhovni rast, a Zapad profesionalni, mada su mi svako putovanje, svaki grad i susret, nosili u sebi obe dimenzije. Nije moguće povući jasnu granicu: ono što je delovalo kao poslovno iskustvo otvaralo je vrata unutrašnje transformacije, a ono što je počelo kao duhovno traganje oblikovalo je moj rad i karijeru. Zapad mi je doneo profesionalni okvir, ali i duhovne uvide jer upravo u materijalnom svetu često otkrijete prazninu i potrebu za smislom. Iskustva Istoka, Zapada, Severa i Juga stalno se prožimaju, hrane i oblikuju jedno drugo. Svaka dimenzija života me je nečemu učila, samo zavisi iz kog ugla gledam, s koje planete dolazim i ka kojoj želim da idem dalje…

Da li vas vaša ćerka podseća na vas u njenim godinama? Po čemu ste slične, a po čemu različite?

- Zoe i ja smo potpuno različite, a opet iste. Fizički kažu da liči na mene, ali po zrelosti često imam osećaj da je starija od svojih godina. Ona je stara duša, rođena sa posebnom vrstom mudrosti i zrelosti. Svakodnevno me iznenađuje svojom zahvalnošću, skromnošću i principima – osobinama koje ne očekujete od devojčice od skoro šesnaest godina. Radoznala je kao i ja, sa mnoštvom interesovanja, ali često kratkog daha. Uvek navodim primer kada je, sa nepunih jedanaest godina, sama na aplikaciji naučila korejsku azbuku za samo nedelju dana, jer je tada gledala korejske filmove. Kada su joj ti filmovi dosadili, okrenula se novim stvarima. To me podseća na mene: kao dete, pred spavanje ili u ranim jutarnjim satima, uzimala sam knjige iz biblioteke svojih bake i dede i u par minuta pokušavala da savladam novi strani jezik. Razlika je u tome što sam ja bila daleko hiperaktivnija i verovatno teža za roditelje i ‘održavanje’. Zoza je nedavno u jednom danu sa drugaricom naučila osnove jezika gluvonemih – samo da bi mogle da razgovaraju u školi, a da ih vršnjaci ne razumeju. Delimo i muziku: često slušamo slične, gotovo iste pesme. Ona mi pokazuje i stare filmove koje ja nikada nisam pogledala, iako sam mislila da sam obrazovana u toj oblasti. Uvek pronađe način da me iznenadi i da me nauči nečemu novom. Trudim s sam se da je vaspitam suprotno od načina na koji sam ja odgajana. Sa nama jr živela i moja dadilja sve do trinaeste godine – ona me je oblačila, češljala, pravila svaki obrok, dovodila iz škole i pomagala oko domaćih zadataka. Kod Zoe nema takvih ograničenja. Između nje i mene nema tajni: sve rešavamo razgovorom i iskrenošću. Nema zabrana – naravno, uvek u zdravim granicama. Sama odlučuje da radnim danima legne u osam uveče. Pre dve-tri godine prihvatila je dodatne poslove, kao babysitting, ali je nedavno mojoj prijateljici sama rekla da, bez obzira na džeparac, ne može da radi tokom školske nedelje, jer joj je san i odmor važniji za školu. Kada sam ja u tim godinama poželela da radim u kafiću, roditelji mi to nisu dozvolili – jer sam „imala sve“ i jer bi to, po njima, bio nepotreban rizik. Nedavno sam shvatila da je veoma teško odrasti kao princeza, a onda kasnije u životu učiti kako da se boriš i sam stičeš privilegije koje si imao kao dete, i kako da razumeš kako funkcioniše pravi svet. To, naravno, ne važi za one rođene princeze koje su kroz život samo nasledile novu privilegiju. Zoe je potpuno drugačija: svojim izborima svakodnevno gradi sopstvenu samostalnost i ne gleda ljude kroz prizmu statusa i materijalnog.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +