Tihomir Stanić: Umreću 2037. godine, tako sam odlučio

Za razgovor sa umetnikom kao što je Tihomir Stanić poseban povod nije potreban, a ako bi se na njemu insistiralo, to bi mogla da bude bilo koja od njegovih perfektno odigranih uloga, što u pozorištu, što pred kamerama. U poslednje vreme šira javnost identifikuje ga sa inspektorom Marjanovićem iz serije “Ubice mog oca”, često ga tako oslovljavaju i kada ga sretnu na ulici, a on sam kaže da iza sebe ostavlja i likove koje je igrao i dobijena priznanja, jer jedino tako može da gleda napred.

Iako je ovih dana u centru pažnje zbog glavne uloge u filmu Gorana Markovića “Delirijum tremens”, za koju je na 54. „Niškom filmskom festivalu“ dobio najznačajniju nagradu, misli su mu usmerene ka Ivi Andriću, koga će glumiti u novom ostvarenju. Dvadeset četiri časa, koliko je prošlo od trijumfa u Nišu do našeg susreta, sveo je na nekoliko rečenica u kojima nije bilo ni traga od glamura i fešte.

– Davno sam se dogovorio da ću 29. avgusta gostovati na „Antika festu“ u Zaječaru. Namera mi je bila da odatle odem u Niš, ali sticajem okolnosti prethodno sam stigao do Pirota. Čim sam primio gran-pri, zaputio sam se u Beograd, malo odspavao i ujutru otišao na snimanje. Pravo iz studija došao sam na intervju. Nije bilo vremena ni za odmor, ni za slavlje. U godinama sam kada znam da su radost i slavlje ako imate posla, a Bogu hvala sve češće mi nude neke zanimljive uloge. Čestitale su mi kolege koje sam danas sreo, a ja sam se malo pravio važan. Tako će biti dva-tri dana i zaboraviće se, ali uloga ostaje. To je najvažnije.

Od prvog dana važili ste za favorita, i među pubikom i među kolegama. Nevezano za to, može li glumac sebi da dozvoli slobodu da pomisli: “Ovo sam sjajno uradio, imam pravo da očekujem priznanje”?

– Može, zato što je film gotova stvar, nešto što je “spakovano”. Nezgodno je ako čovek to sebi dozvoli u pozorištu, a tek treba da izađe na scenu. Od početka sam znao da je ovaj film dobro urađen, u to me je uverila reakcija premijerne publike na „FEST-u“, kao i mojih najbližih. Mada, meni ne treba mišljenje sa strane, svestan sam kad “pogodim metu”. Nije pristojno ovo što ću reći, ali odgovoran sam samo sebi i svojim kriterijuma, a oni su visoki. I da mi žiri nije dao nagradu, to ne bi umanjilo kvalitet uloge.

Dolazi li samopouzdanje sa ostvarenjem na profesionalnom planu?

– Ja sam ga uvek imao, vreme je učinilo da i drugi počnu da mi veruju. Glumac sam već četrdeset godina. U skoro svakoj ulozi sam drugačiji, što smatram svojim najvećim kvalitetom. Poenta je da se ne trudim da budem različit, samo pratim tekst i nastojim da se podredim liku, da svoju privatnost “utopim” u ulogu.

“Delirijum tremens” govori o životnom sjaju i bedi jednog glumca. Mnogi su se prepoznali u priči, a pojedini tvrde da je to vaša biografija iz pera Gorana Markovića.

– Mnogi glumci se mogu identifikovati sa glavnim likom, a pošto ja igram najviše liči na moj život. Da je igrao neko drugi, ličilo bi na njegov. U filmu postoji situacija kada taj glumac psihodramom spozna nešto o svom životu i kod njega se desi bitna promena. Kada sam odgledao “Delirijum tremens”, osetio sam isto. Fotografije iz mog detinjstva koje se vide u jednoj sceni na mene su delovale upravo tako, baš kao i jedan događaj iz Goranovog detinjstva koji je ubačen kao detalj. Stalno ponavljam da bi ljudi trebalo da pogledaju film jer će im pomoći da se sete.

Možda neko ne želi da se seti.

– Možda će se podsetiti na jedan način koji mu odgovara i prija. Film u nekim segmentima dostiže tačku koja bi se mogla smatrati ozbiljnom umetnošću. I zaista deluje, video sam to po reakcijama i mladih i starih. Najvažnije je prepustiti se. Ja sam se prepustio dok sam snimao.

Jeste li bar malo oklevali u odluci da prihvatite ulogu, strahujući da se ne vrate neke neželjene slike?

– Prestao sam da pijem pre 17 godina i nikada kasnije nisam poželeo da okusim kap alkohola. Ne uzdržavam se, prosto nemam tu želju. Međutim, ko bude gledao film videće da skoro dokumentarno izgledam, čak deluje kao da sam stvarno nešto popio. Nisam, ali organizam sve pamti. Samo je potreban adekvatan podsticaj pa da sve izađe u prvi plan.

Uloga je prvobitno bila namenjena Predragu Ejdusu, koji je odustao zbog bolesti. Da li biste je prihvatili da se on nije složio da ga zamenite?

– Ne bih, glupo bi bilo. Znao je koliko smo Goran i ja zajedno radili i koliko se dobro razumemo, pretpostavio je da ću biti njegov izbor i složio se. Već je bila pokrenuta mašinerija, neko je morao da igra, a ja sam imao sreću da angažuju mene.

Verujem da ste igrali i Peci u čast. Postoji li neki segment koji ste njemu posvetili?

– Postoji, ali je ušao u seriju, a ne u film. Postoji i nešto što se odnosi na Peru Kralja i Mišu Žutića. S tim u vezi, ovo je značajno da kažem – u Vrnjačkoj Banji mi prilazi momak, student, i zahvaljuje za ulogu. Ja sve mislim da sam mu pomogao da je dobije, ne razumem o čemu priča. Onda shvatim da govori o Dagiju. Talentovani glumci osećaju da je ovaj film sećanje na njihovu budućnost, naslućuju šta ih čeka.

To je neminovnost?

– Možda pre sudbina. Glumom se bavi samo ko mora, onaj koji nađe nešto pametnije napusti je. (smeh)

Nastavak pročitajte na sledećoj strani…

Eva ČubrovićLuka Šarac/Instagram/Gloria

Više o temama: