Milica Dabović: U vreme našeg odrastanja batine su dobijala sva deca i nisu smatrane zlostavljanjem

Milica Dabović: U vreme našeg odrastanja batine su dobijala sva deca i nisu smatrane zlostavljanjem

14/06/2019

0

 

Potresna ispovest Jelice Dabović o porodičnom nasilju koje je trpela od najranijeg detinjstva ponovo je šokirala Srbiju. Godinu dana posle objavljivanja knjige “Tajna jednog osmeha”, u kojoj je progovorila o svojim traumama, u emisiji “Život priča” poverila je Tanji Vojtehovski nove detalje nemilih situacija, otvarajući stare rane. Njena rođena sestra Milica Dabović, nekadašnja košarkaška reprezentativka, iste večeri obratila se javnosti preko „Instagrama“:

- Ne osuđujem, razumem. Svako od nas teži da bude iskren i slobodan, jer tada smo nepobedivi, sposobni da volimo i budemo ono šta zaista jesmo. U suprotnom, osećamo se zarobljeno. Potreba za slobodom izražava se na različite načine, a jedan od njih je modelovanje istine kako bi se izbegla vlastita odgovornost. Deca su sa 16 godina već odrasla, mnoge devojke tada postaju majke, stvaraju porodicu... Ima načina da sebe zaštitimo i negujemo. Zahvalna sam Bogu što imam Stefana i potrudiću se da moj sin bude ponosan na mene i moju porodicu, da razume i bude ostvaren. Naše slabosti nekad su produkt ljudskog zla, nekad neznanja. Najveća pobeda nad svakim zlom je biti fer. Vreme je najbolji putokaz, ako je vodilja kroz život dobra namera. Moja porodica, moje sve.

Tragom ove poruke, pozvali smo bivšu reprezentativku i zamolili je da sa čitaocima magazina “Hello!” podeli svoju stranu priče.

Da li ste gledali emisiju u kojoj je gostovala vaša sestra?

- Sticajem okolnosti tada sam bila u Beču. Ostala sam zatečena. Nije mi bilo nimalo drago. Poslednji put videle smo se pre nekih mesec dana, ali tada nije bilo ni nagoveštaja da bi mogla da uradi tako nešto. Nikome ništa nije govorila, odluke je uvek držala za sebe.

Kako ste se osećali posle njene ispovesti?

- Malo je reći da mi nije bilo dobro. Milion puta sam joj rekla da moje ime ne pominje i da me ne upliće u svoje intervjue, ali me nije ispoštovala. Nas dve nikada nismo mogle da nađemo zajednički jezik, jer je ona mrzela naše roditelje, a ja sam ih volela. Mnoge njene reči su me zabolele, najviše one da se stidim da pričam o batinama i da sam neke strahove skrivala iza laži. Teško mi je palo i kada je izjavila da nema podršku porodice, za razliku od našeg brata koji je u zatvoru, iako odlično zna kako je Milan tamo završio.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

View this post on Instagram

 

A post shared by D|N DABOVIĆKE (@_milica_i_ana_) on Oct 19, 2017 at 11:56am PDT

Da li ste se u međuvremenu čule?

- Nismo. Očigledno joj nije bitno kako se osećam. Ali, ne zameram joj. Volim je baš takvu kakva jeste. Osećam njen bol, premda nije trebalo to da uradi na takav način. Mislila je da će joj biti lakše kad progovori, što se nije desilo. I pre godinu dana, kada je objavila knjigu, rekla sam joj da nije u redu što blati porodicu, jer time govori i o sebi. Tvrdila je da im je oprostila, ali može li čovek koji je, kako kaže, nekome oprostio, ponovo da uradi isto? Znači da joj nije pomoglo i da im nije oprostila. Nikada i neće. To je ono što me najviše boli, što mi slama srce. Živimo u previše surovom svetu da bismo iznosili svu intimu u javnost. Ljudi su se uvek naslađivali nečijom nesrećom i, evo, sada se naslađuju našom.

Kako vi pamtite detinjstvo, da li vas je otac tukao?

- Neću da kažem da nije bilo batina. Bilo ih je. I znate šta, nekada su stvarno bile teške, ali ja sam ih drugačije doživljavala. Kad prođu, ja bih zaboravljala, a Jelica je sve pamtila. Nju je to hranilo, mene nije. Nisam bila ogorčena. U to vreme batine su dobijala sva deca i nisu se smatrale zlostavljanjem. Kada bi nas otac izmlatio, rekao bi: “Izvini, srećo tatina” ili “Voli te tata”, i ja bih odmah zaboravljala na udarce. Te njegove reči su sve brisale. On je bio takav, nije umeo drugačije. Možda je to bio njegov način da pokaže ljubav, ne znam, ali za mene su batine bile nebitne u odnosu na sve što je uradio za nas. On nas je stvorio i omogućio nam ovakav život. Znam da će me svi osuditi zbog ovoga što govorim, ali za mene je tako. On je moj otac. Jeste bio strog, dobijale smo batine, međutim on ih je tretirao kao vaspitnu meru. Uradio je mnoge pogrešne stvari, ali niko nije bezgrešan. Grešila je i Jelica, grešila sam i ja. Da mogu, sve bih u svom životu promenila, osim jedne stvari - ponovo bih rodila Stefana.

Vaša sestra izjavila je da joj je jedan od najtežih udaraca bilo saznanje da je majka, uprkos fizičkom zlostavljanju koje je preživljavala zajedno sa decom, ostala lojalna ocu.

- Jelica je mogla da preuzme brigu o meni, Ani i bratu da je htela, ali se od svih odvojila. Kao da je niko nije interesovao. Nikada se nije zapitala kako sam se ja osećala u detinjstvu kada sam bila odbačena od nje. Između nas je osam godina razlike. Kada je doživela nesreću u kojoj je umalo stradala, imala je 19 godina, a meni je bilo tek 11. Nisam imala pojma ni o čemu i tada mi je sestra bila najpotrebnija, a ona je nestala iz mog života. Imala je izbor da nas zaštiti, kao što sam ja učinila kada sam odrasla i počela da zarađujem. Razgovarala sam sa ocem i rekla da više nema potrebe da ikoga bije. Objasnila sam mu da treba da budemo srećni. I bili smo. Kasnije je Jelica izgradila blizak odnos sa Anom, dok je mene potpuno isključila. Osećala sam se kao “crna ovca”, ali me je više od toga bolelo da slušam kada priča ružno o ocu i majci. Nisam želela da se pred drugima svađamo, branila sam ih i uvek ću to činiti. Ipak su oni naši roditelji. Volela bih da znam zašto je rekla neke stvari koje nije potvrdila delima.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Jelicu je bolelo što od majke nikada nije dobila reč podrške. Da li ih je vama pružila?

- Majka je uvek bila teška na rečima, ali svi smo takvi, i moja Jelica, i moja Ana, i moj brat, i ja. O ocu da i ne pričam.

Zamerate li nešto roditeljima?

- Ne. Pogotovo ne majci. Svi je vole, jedino je najstarija ćerka osuđuje. Teško mi je što je Jelica o njoj pričala na taj način i predstavila je kao lošeg čoveka. Naša mama othranila je više od stotinu dece, napravila milion i jedan ručak za porodične prijatelje, ugostila brojne novinare, sportske direktore, menadžere, fudbalere, glumce, pevače... Mnogi mi zameraju što branim nekoga ko me je tukao, ali taj čovek je moj otac, iako nije bilo lako s njim. Da nije bilo njega, nikada ne bih osvojila medalje, zajedno sa sestrom. Možda će me ljudi osuditi i reći da je pogrešno, ali ja jednostavno tako osećam, to mi je na srcu i ne mogu drugačije. Ima i onih koji me podržavaju, koji me poznaju, razumeju i vole, i to mi je dovoljno.

Očigledno je da ste, za razliku od sestre, oprostili roditeljima.

- Mnogo puta izjavila sam da oni imaju četiri deteta - četiri “probisveta”, i da im se divim kako su izdržali sa nama. Mi smo njima naneli mnogo više štete nego oni nama. Možda je sve to zbog detinjstva kakvo smo imali, ali ima mnogo gorih stvari od batina. Nisam ja ta koja treba da sudi. Uvek polazim od sebe, i sama sam napravila milion grešaka. Zato ne osuđujem ni Jelicu, samo mi je krivo što je to uradila. Majka me je ceo život učila: “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”. Tako sam odrasla. Mnogi su me gazili, i danas me gaze, ali i dalje čvrsto stojim na nogama. Patim, raspadam se u sebi, ali ne odustajem. Znate, nije Jelica jedina koja je pomišljala da se ubije. Imala sam i ja takve trenutke. Nisam imala konflikte samo sa ocem, bilo ih je i sa bivšim partnerom koji me je prebio i opljačkao, kao i sa trenerom reprezentacije. Zato i nisam pozvana u tim za predstojeće „Evropsko prvenstvo“, što me mnogo boli.

Jelica je potražila stručnu pomoć. Da li ste i vi to učinili?

- Mislim da meni psihoterapeut nije potreban. Junački sam podnosila sve što mi se desilo, jer me mržnja i zlo ne hrane. Hranim se samo dobrim delima i pozitivnom energijom. Stefan mi je najbolja terapija. Od kada je u mom životu, ne postoje nikakvi problemi, loši ljudi i negativne kritike.

Pretrpeli ste fizičko nasilje i od oca i od partnera, i javno podržali kampanju “Stop nasilju”. Jeste li rešeni da se više ne nađete u toj situaciji?

- Prijavila sam nasilje kako bih dala doprinos borbi da se ono smanji. Žene iz “Sigurne kuće” se bore, trude se da pomognu, ali ne mogu same. O novoj vezi i ne razmišljam. Čoveka svog života sam rodila. Ne treba mi više niko. Koga god sam pustila u život povredio me je toliko puta da sam počela da verujem da je problem u meni. Da grešim zato što sam dobra, što se prilagođavam i hoću da ugodim svima sa željom da sve bude bajkovito. A nikada nije bilo, nažalost. Stefan je jedini muškarac koji će me voleti iskreno i koga ću ja voleti celim svojim bićem. Sigurna sam da me nikada neće razočarati. To je najveća i najlepša ljubav koju mogu da pružim i primim. Ako se desi da upoznam nekoga, prihvatiću ga jedino ako mi bude skinuo zvezde sa neba, i voleo mene i mog sina. Niko ne zna šta nosi sutra, ali da živim od želja više ne mogu. Bilo je tako do pre nekoliko godina, ali posle svega što se dogodilo neke od njih nikada se neće realizovati. Trebalo je da budemo porodica, to je bila moja najveća želja. No, ona se više ne može ostvariti.

 

Deana Đukić/Marija Milenković Luka Šarac/Instagram
Tagovi: Milica Dabović

Pročitajte još