Odvažna kneginja Jelisaveta Karađorđević: Za mene je život jedna velika avantura

Odvažna kneginja Jelisaveta Karađorđević: Za mene je život jedna velika avantura

28/10/2019

0

Kada detetu od pet godina, bez ikakvog upozorenja, saopšte da sa porodicom ima rok od nekoliko sati da napusti i dom i zemlju, te scene zauvek ostaju urezane u sećanju. A to je samo jedna od neverovatnih situacija u kojima se kneginja Jelisaveta Karađorđević našla u životu punom nepredvidivih obrta i nesvakidašnjih iskustava. Uz pomoć dugogodišnje prijateljice i direktorke centra “Artis” Tamare Ognjević, ove jeseni objedinila ih je izložbom “Dugo putovanje kući”. Centralno mesto zauzima kovčeg sa kojim je 27. marta 1941. godine napustila Beograd, putovala preko Afrike, Evrope i Amerike, i posle više od četiri i po decenije vratila se na početnu stanicu.

Ćerka kneza Pavla i kneginje Olge, najmlađa od troje dece, rođena je na Belom dvoru, odakle je posle izgnanstva iz Kraljevine Jugoslavije stigla do Južne Afrike. Od “princeze na zrnu graška” preko noći je postala “dete iz džungle”. Godine u Parizu, gde su određeno vreme živeli, pamti po omalovažanju koje je trpela od vršnjaka, zbog čega je tokom školovanja u engleskom internatu promenila ime. Uprkos merama predostrožnosti, taj period u sećanju joj je ostao kao jedan od najsurovijih. Sve to učinilo je da od radoznale, ali stidljive devojčice „plave krvi“ postane odvažna i neustrašiva žena iz naroda.

Lepotom, harizmom i gracioznošću mnogim muškarcima pomutila je pamet, a ona je volela njih četvoricu. Iz prvog braka sa američkim biznismenom Hauardom Oksenbergom ima ćerke Katarinu i Kristinu. Sa drugim suprugom, britanskim političarem Nilom Balfurom, dobila je sina Nikolasa. Zahvaljujući trećem mužu, peruanskom senatoru Manuelu Elijasu, posle višedecenijskog izgnanstva konačno je 1987. godine posetila rodni grad. Od povratka u Srbiju život deli sa Draganom Babićem, sa kojim je u centru Beograda stvorila oazu mira i topline. Upravo na tom mestu, uz zeleni čaj i porodične fotografije koje krase zidove stana, kneginja nam je ispričala neke od najupečatljivijih epizoda iz bogate biografije, a svaka bi mogla da se pretoči u scenario za uzbudljivu dramu.

https://www.instagram.com/p/B2eonH0IlqB/

Razgovor vodimo dan nakon što ste u Istorijskom muzeju Srbije priredili čajanku sa posetiocima izložbe “Dugo putovanje kući”. Ne dešava se svaki dan da nam princeza posluži čaj...

- Uživala sam u tome. Prijatno sam iznenađena odzivom, nisam očekivala da će doći toliko ljudi. I svi su bili raspoloženi za razgovor. Hvala mojoj prijateljici Tamari, organizatorki izložbe, što mi je pomogla da svima odgovorimo. Mislim da je posetioce prilično iznenadilo ono što su videli.

Jedno od pitanje koje su vam tom prilikom postavili bilo je da li ste ikada u životu radili i zarađivali, što vas je nasmejalo.

- Naravno da jesam. (smeh) O meni i mojoj porodici ovde se malo zna. Kada sam prvi put došla u Srbiju, većina nije ni bila svesna da postojim. Uglavnom su me prepoznavali zbog moje ćerke Katarine, koja je glumila u „Dinastiji“, ali mladi ljudi koje bih pitala šta za njih znači 27. mart nisu imali ideju šta se tada dogodilo. O periodu između 1934. i 1945. godine u udžbenicima istorije iz kojih naša deca uče ne postoji ništa. Volela bih da se to promeni i da srpski narod i kroz moju priču sazna nešto o sopstvenoj prošlosti.

Bezbrižno odrastanje u Srbiji prekinuto je pučem, posle čega ste sa porodicom proterani u Južnu Afriku. Po čemu pamtite taj period?

- Bilo mi je mnogo teško, ali nisam imala sa kim to da podelim. Odrasli često nisu svesni bola malog deteta, ne primećuju ga. Od omiljenog člana porodice, kao jedina devojčica, postala sam neko ko je odbačen. To je bila velika trauma. Verovatno bi psihijatar mogao da pomogne da se ona prevaziđe, ali nikada nisam zatražila pomoć. Na kraju sve prođe, samo moramo da shvatimo ko smo, gde smo, šta smo bili i kuda idemo. Bez toga nema izlaza.

Da li vas je to navelo da se po svaku cenu vratite u domovinu i rehabilitujete porodicu, iako pre vas to niko nije učinio?

- Žene su jači pol. Najstariji brat nije preduzeo ništa, a mlađi je poginuo kada je imao 25 godina. Iako sam bila najmlađa, pa još i ćerka, to sam doživela kao dužnost prema porodici. Znala sam da to moram da uradim i čekala sam priliku.

Koji period života u izgnanstvu je bio najteži?

- Kada nemate pasoš ni državljanstvo, ne pripadate nigde. Uvek i svuda bila sam stranac. Čak i u Engleskoj, iako engleski jezik govorim kao maternji. Nije baš prijatan osećaj. Živela sam u mnogim zemljama, ali nijedna nije bila moja. Odrastanje u Africi nije bilo lako, tretirali su me kao dete izdajnika. U Parizu su me ponižavali, govorili da je titula koju imam obična glupost jer me moja država ne priznaje. Tokom školovanja u Engleskoj uzela sam drugo ime, Jelisaveta Đorđe, kako ne bi znali ko sam. Na taj način sam se štitila, ali sam i dalje bila osoba bez identiteta. Teško je objasniti nekome ko to nije doživeo... Osećaj nepripadanja je strašan. Kada sam sa suprugom, peruanskim senatorom Manuelom Elijasom uspela da na 24 časa dođem u Srbiju, sve se promenilo. Bilo je kratko, ali dovoljno da osetim mir. Ponovo sam negde pripadala.

Šta ste prvo uradili te 1987. godine, kada ste tajno posetili Beograd?

- Bila sam smeštena u hotelu „Interkontinental“. Otišli smo na večeru u ambasadu Perua i već sutradan ujutru otputovali. Sve vreme sam plakala, jer sam se još osećala kao stranac. Doživela sam neku vrstu katarze. Godinu dana kasnije ponovo sam došla, na tri dana. Odsela sam u hotelu “Moskva” i smogla snage da se prošetam centrom Beograda. Ušla sam u jednu galeriju, a žena koja je u njoj radila pogledala me je i rekla: „Znam ko ste vi“. Otvorila je torbu i izvadila foto-razglednicu na kojoj smo bile majka i ja. I sada se naježim kada se toga setim.

Na otvaranju izložbe bili su i vaš sin Nikolas, starija ćerka Katarina i unuka Indija. To je njen prvi dolazak u Srbiju posle porodične drame i prošlogodišnje borbe da je izbavite iz kandži sekte.

- Ona se potpuno oporavila. U Srbiju je došla sa američkom produkcijom, koja je snimila dokumentarac o svemu kroz šta je prošla. To iskustvo ju je promenilo. Pre godinu dana situacija je bila drugačija, tada je prekinula komunikaciju sa majkom i jedino je sa mnom razgovarala. Bila sam „most“ između njih dve. Međutim, ni meni nije govorila sve, pričala je neku sasvim drugu priču i niko nije shvatao koliko je situacija ozbiljna. Sada je potpuno svesna šta se zapravo dogodilo i njen oporavak je skoro završen. Srećna je, a odnedavno i verena.

https://www.instagram.com/p/BmTKvWZBX5E/

U kratkom vremenskom intervalu vaša ćerka doživela još jedan udarac, kada joj je u požaru u Kaliforniji do temelja izgorela kuća.

- To je zapravo prava priča o feniksu, ptici koja se rodila iz pepela. Posle vatre koja im je progutala dom bilo je gotovo nemoguće pronaći novo mesto za život. Moj sin Nikolas pozvao je oca, koji ih je povezao sa čovekom u čiju kuću su se uselile. U međuvremenu Katarina i on su se zbližili i, evo, sada uživaju u ljubavi. On je sjajan čovek, ljubazan je, normalan i mnogo dobar, uz to inteligentan, nepretenciozan, interesantan i voli umetnost. To je život - kada se zatvori jedan portal, otvori se neki drugi. Važno je da ne gubimo nadu. Ja to najbolje znam.

Mlađa ćerka Kristina izjavila je da ste slične ne samo po liku, već i po karakteru, jer i ona živi isključivo prema sopstvenim pravilima. Danas je to društveno prihvatljivo, ali u vreme kada ste vi tako živeli bilo je u najmanju ruku odvažno, posebno za ženu.

- Odvažno i vrlo opasno. Nije bilo lako biti “crna ovca“ u porodici. Međutim, za mene je život jedna velika avantura. Roditelji su želeli da se ponašam konvencionalno, čak su planirali moj brak sa belgijskim kraljem, ali mene je užasavala ideja da budem u palati i radim ono što se od mene očekuje. Zaboravljali su da sam odrasla u Africi, jahala konje, imala svoju mačku i psa, vozila bicikl... Nisam ni pomišljala da se vratim u Evropu, gde mi je sve bilo nekako klaustrofobično.

Niste se udali za belgijskog kralja, ali ste bili vereni za holivudskog superstara Ričarda Bartona, između njegova dva braka sa Elizabet Tejlor. Zbog čega niste otišli pred oltar?

- On je tada živeo u Ženevi. Naša romansa trajala je kratko, možda tri meseca. Bio je jako simpatičan, ali je mnogo pio, što nikako nisam mogla da prihvatim. Jednog dana sam ga samo smestila u bolnicu i rekla baj, baj.

Posle Evrope i Afrike, stigli ste u Ameriku. Holivud vam je bio nadohvat ruke. Večerali ste sa Džonom Kenedijem. Kakav je bio američki predsednik?

- Ne volim dosadne ljude, a on je bio izuzetno inteligentan. Njegov brat Bobi nije mi bio nimalo simpatičan. Sećam se da je te večeri Džon imao hitan telefonski poziv i da mu je javljeno da je američki pilot Gari Pauers razmenjen za ruskog špijuna Rudolfa Abela. Istorijski trenutak. Džeki sam upoznala na prijemu u Beloj kući. Pamtim je po eleganciji, ali i kao ženu „tankog“ glasa.

Krase vas harizma, stil i odmerenost. Šta ste nasledili od oca, a šta od majke?

- Mislim da od majke nisam nasledila apsolutno ništa, a od oca inteligenciju, smisao za humor i ljubav prema umetnosti. Mnogo sam se šalila sa njim, više nego sa majkom. I bila sam bliža sa tetkom, nego sa njom. To se dešava. Ali, ja sam bliska i sa ćerkama i sa unukama.

Imate sedam unuka.

- To je pravo bogatstvo. Nikolas ima četiri ćerke, Indiju, Đurđu, Olimpiju i Gloriju, a Katarina tri, Indiju, Maju i Selest. Kristina, nažalost, nema decu.

Koliko vam teško pada što su daleko od vas?

- Postoje „WhatsApp“ i „Skype“, tako da se stalno „viđamo“. I da su u Beogradu, ne bismo sve vreme bili zajedno. Ne treba žaliti za onim što nemamo. Mnogi me pitaju zašto se ne preselim u Ameriku ili Englesku, ali ovde je moj mir.

Šta najviše volite u Beogradu?

- Atmosferu i ljude. Svi su jako simpatični i lepo se ophode prema meni. To je veliki poklon, verovatno zbog onoga što sam kao dete doživela. Osećala sam da me moj narod više ne voli, iako nisam razumela zašto. Sada znam da nije tako.

Neko ko vam je po krvi blizak, vaš brat Aleksandar Karađorđević, takođe živi ovde. Zbog čega i vi niste na Belom dvoru?

- Ne odlazim često tamo jer mi ne prija da slušam ono što vodiči pričaju posetiocima. U velikoj meri govore pogrešno, a kada pitam zašto, kažu da im je tako rečeno. Ja volim istinu.

Pre nekoliko meseci operisali ste kuk. Kako se osećate?

- Osećam se odlično. Hodam gore-dole, idem uz stepenice do petog sprata zgrade u kojoj živim, dosta šetam... Terapeut mi je rekao da ljudi koji posle operacije odu sa štakom u banju, iz nje se vrate sa dve. To je mentalitet žrtve. Meni je dosadno da hodam potpomognuta štapom, to me sputava i užasno nervira.

Požalite li se ikada?

- Dešava se. (smeh)

Šta tada radite?

- Kažem svima koji su mi u blizini da me ostave na miru i odem da spavam.

Šta vas najviše raduje u ovim godinama, koliko daleko gledate u budućnost?

- Raduje me da planiram i da razmišljam o lepim, konstruktivnim stvarima, ali nikada u vremenskom okviru. Potrebno je da imate neku ideju i da je „bacite“ u kosmos, a ona će se realizovati kad dođe pravo vreme. Ne onako kako vi planirate, već kako mora, ali na kraju ćete dobiti ono što ste tražili. I zato, mislite pozitivno i pazite šta želite. Negativnost je destruktivna.

U svemu što radite imate veliku podršku partnera Dragana Babića. Kada ste se i kako upoznali?

- On je zlatan čovek, nesebičan. Razmišlja samo kako da mi pomogne i ugodi. Slučajno smo se sreli u Njujorku 1989. godine. Iz Srbije je otišao mlad, mrzeo je komuniste i nije hteo da se vrati. Međutim, došao je zbog majke, da je vidi pre nego što umre. U početku mu je bilo teško daleko od Amerike jer je obožava, ali malo-pomalo navikao se i sada je ovde srećan.

Razgovor bismo završili pričom o koferu koji vas je pratio kroz “dugo putovanje kući”. Kada biste danas u njega stavili ono najvažnije, šta bi se sve u njemu našlo?

- Uh, teško pitanje. Prošao je sa mnom sve stanice - od Beograda, preko Grčke, Egipta, Kenije, Južne Afrike, Švajcarske, Francuske, Engleske, Amerike, i najzad ponovo stigao u Srbiju. Tu i ostaje. Moj prvi pasoš bio mi je i ostao najvažniji, zato se i sada nalazi u njemu. Zbog svega što sam doživela naučila sam da se ne vezujem za materijalno. Ono najvažnije nosim u sebi.

Deana Đukić/M G Luka Šarac/ATA Images