Ivana Peters otvoreno o životu: Imala sam mnogo, sada nemam

Ivana Peters je jedna od nas, ali ona posebna, čiji glas je neverovatan instrument kojim uspeva da probudi svaki damar u telu i pokrene snažne emocije.

Iako bi mnogi pomislili da posao kojim se bavi nosi i neku vrstu ušuškanosti i zaštite od realnog, a ponekad i veoma surovog života, istina je drugačija. I Ivana se borila i bori s nedaćama, pamti dobre, ali i one loše dane.

U razgovoru za Blic, Ivana osvrnula se na početak karijere, komunikaciju s opasnim momcima, ali i devedesete koje su donele nemaštinu.

- Imam vrlo čvrst stav da ne postoji opravdanje za bilo kakvo nasilje. Teško mi je što su neke žene zaplašene, neke ubijene u pojam pa ne prijavljuju nasilje. Neke su fizički, neke psihički maltretirane.

Ivana Peters: Najlakše je pomoći drugima, najteže sebi

- Nekada je ovo drugo još gore, kada si u kavezu a ne znaš da si u kavezu. Moja majka je to imala u jednom trenutku i to me remeti i užasava. Najlakše je pomoći drugima, najteže sebi zato žene moraju da se nađu jedne drugima.

Bila si mala kada se to dogodilo?

- Bila sam jako mala, ali činjenica je da sam imala poznanike kojima se to desilo, pa na javnoj sceni slušam o tome. Krivo je društvo i vaspitanje koje je unazad decenijama patrijarhalno. Nasilje nije iskorenjeno u manjim mestima i dalje se priča “sekira u čelo”, “sukob oca i sina”. To je stvar kulture i obrazovanja.

Devedesete godine su bile izazovne kako životno tako i muzički, kako si plivala u njima?

- U najgorim i najtežim vremenima ljudi se obično trude da se povežu. Bila sam mlada tada i nisam imala uvida u sve. Išla sam u srednju školu i na klavir. Kada se dogodilo sve to što se dogodilo, ja sam bila iznenađena. Moj spas je bilo to što sam živela paralelni svet.

Tada je bilo i dosta kriminala po klubovima, da li si imala dodira sa tim svetom?

- Moj prvi kontakt sa diskotekom je bio neprijatan. Izvela me drugarica iz kraja. To veče smo se susrele sa mnogo “jakim momcima” koji su hteli da nas vode kući i tako smo upale u neprijatnu situaciju, iz koje smo se izvukle na sreću. Kada sam počela da pevam, Goca i ja smo bile potpuno zaštićene.

Ivana Peters: Susrele smo sa mnogo “jakim momcima” koji su hteli da nas vode kući

Ćerka Sara je već velika, da li joj pričaš o svemu što si prošla?

- Ne detaljišem oko stvari za koje mislim da je mlada. Objašnjavam joj kroz tuđe ili svoje iskustvo čemu da se nada, kako da uživa i kako da se sačuva.

Sa bivšim suprugom si se pomirila u međuvremenu, pa ponovo rastala?

- Imali smo različite prirode i najbolji smo kao drugari.

Kako se sada osećaš nakon srčanog udara koji si imala?

- Mene treba naterati puškom da odem na kontrole, ne zato što sam zatucana nego što imam fobiju i od aparata za merenje pritiska. Ko mi priđe može samo da bude izbačen iz sobe, zato ne diraj mečku dok spava. Imam terapiju koju pijem redovno pa savetu doktora.

Spremaš li nešto novo muzički?

- Spremam sa tapovcima, Negativom, Anom Stanić i sa Đorđem Davidom sam snimila duet.

Da li ti je krivo što nisi zaradila više kada si imala priliku?

- Da nemam dete, bilo bi mi svejedno, ali iz ove perspektive volela bih da sam zaradila više. Imala sam mnogo, sada nemam, i drago mi je što znam za obe strane medalje.