Ivana i Bojana Božović: Ugledne beogradske doktorke, mesecima na prvoj liniji odbrane od virusa

Ivana i Bojana Božović: Ugledne beogradske doktorke, mesecima na prvoj liniji odbrane od virusa

14/02/2021

0

Novinarski prilozi doktorke Ivane Božović, bilo da su emitovani u „Dnevniku“ ili u sklopu njenog dela jutarnjeg programa „Radio-televizije Srbije“ pod nazivom „Nazdravlje“, ove sezone prate se sa većom pažnjom nego ikada. Najveće interesovanje izazvali su izveštaji koje je snimala u crvenoj zoni kovid-bolnica, a upravo u tom okruženju, već dva meseca, svaki radni dan provodi njena rođena sestra. Doktorka Bojana Božović, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije, od maja je zaposlena u bolnici „Dr Miroslav Zotović“, poznatijoj kao “Sokobanjska”. Kada je njeno odeljenje prešlo u kovid-sistem, Bojanin život znatno se promenio. Imajući u vidu specifičnost vremena i njihove profesije, poželeli smo da saznamo kako se dve doktorke osećaju kada se smena privede kraju, kojih se zadovoljstava ne odriču ni kada su najumornije, kada im je proteklih meseci bilo najteže...

Ivana, kada su vas pitali da sa tri reči opišete 2020, rekli ste: neizvesnost, tuga i nada. Koje su tri reči adekvatne za godinu u koju smo zakoračili?

Ivana: Nada, ljubav, pobeda. Nadam se da ćemo konačno moći da se zagrlimo i izljubimo.

Bojana: Početak vakcinacije vodi ka tome. Nadam se da će roditelji moći da se vide sa svojom decom i unucima, da će kumovi i prijatelji moći bezbrižno da se druže, da ćemo svi biti opušteniji jer ćemo se osećati bezbednije, da će se neke stvari koliko-toliko vratiti u normalu, ali mislim da će to ići malim koracima, a ne preko noći kako se očekuje.

Kada ste se najviše uplašile?

Bojana: Sasvim je prirodno da se čovek plaši, ali ako u crvenoj zoni počnete da paničite, ne možete da pomognete ni sebi ni pacijentima. Oprez i spartanska disciplina su neophodni. Ako se kaže da morate da nosite tri para rukavica – nosite ih, kad se kaže ovako se skida skafander – tako ga skidajte, ne pitajući zašto. Da li nam je prijatno ili ne, sada nije važno. Bitno je samo sačuvati glavu – svoju, svoje porodice i pacijenata. Nema veće sreće nego kada čovek o kome su danima brinuli lekari, medicinske sestre, tehničari, fizioterapeuti, sa osmehom izađe iz crvene zone. Pacijentima koji su danima, pa i nedeljama ležali treba vreme da normalno prohodaju, a mi smo ti koji u tome treba da im pomognu. Svi su kao na staklenim nogama. U julu, koji je po mom mišljenju bio posebno kritičan period, i ja sam imala koronu. Kada sam posle 16 dana provedenih kod kuće prvi put silazila niz stepenice, mislila sam da će mi noga pući.

Pročitajte: Rođena sestra Ane Kokić smršala 50 kilograma, sada neverovatno dobro izgleda (foto)

Luka Šarac

 

 

Ivana: Nebrojeno puta sam ulazila u crvenu zonu, sa celom ekipom. Kao što je kod Bojane važan timski rad, tako je i kod nas. Koleginica i ja smo najvidljivije, ali da bi se došlo dotle potrebno je da svoj posao vrhunski rade i snimatelji, i tonci, i montažeri. Vrlo je bitno otići na teren, jer ako nemate sliku, uvek može da postoji određena nedoumica. Bojazan je postojala u nekom trenutku, ali ne možete da radite razmišljajući da li ćete se zaraziti.

Bojana, da li ste, dok ste imali koronu, sami određivali terapiju?

- Svaki lekar je nekad u ulozi pacijenta, ali onda ne tražiš ti rešenje, već to prepuštaš onome ko je u tom trenutku racionalniji od tebe. Moraš da slušaš kolegu u koga imaš poverenje.

Ivana, nedavno ste rekli da ste vrlo teško podneli trenutak kad je Bojana prvi put krenula na dežurstvo u crvenu zonu.

- Dve stari su mi obeležile godinu. Prva je smrt nekoliko veoma bliskih prijatelja. Kada je jedan od njih preminuo, bila sam dežurna, a to podrazumeva ustajanje u pet, prvo uključenje u osam, pa segment “Nazdravlje” u Jutarnjem programu, potom uključenje u prvi „Dnevnik“, koji ide u 12, potom snimanje rubrika i uključenje u „Dnevnik“ u pola osam. Da biste sve to dobro uradili, potrebna vam je maksimalna koncentracija. Ako samo nešto pogrešno ili nedovoljno jasno kažete, može biti protumačeno na sasvim drugi način od pravog. Sećam se da sam tog dana sve vreme plakala, brisala suze, kucala tekst, išla na snimanje, popravljala šminku… Drugi naročito težak dan bio je kad je Bojana počela da radi u crvenoj zoni. Po prirodi sam optimista, uvek mislim da će sve biti u redu, ali nije mi bilo svejedno, jer niko ne zna kako organizam može da reaguje na virus. I sada mi je teško kad dežura. Kad njeno dežurstvo počne u sedam uveče, ja legnem u jedan, dva posle ponoći, a s obzirom na to da ustajem rano ostaju samo tri ili četiri sata kad ne znam šta se dešava. Stalno sam u kontaktu sa lekarima, kuma mi je u kovid-sistemu, ali to je jače od mene.

Bojana, kada je vama emotivno bilo najteže?

- Ivana je rekla da smo izgubili nekoliko bliskih ljudi, a meni je naročito teško pala smrt Milana Mileusnića, kolege sa kojim sam radila šest godina. Bili smo bolesni u isto vreme. U tom trenutku niti možete da pomognete, niti da odete u bolnicu. Dok je mogao da razgovara telefonom svakodnevno smo se čuli. Osećaj koji se javio kad sam saznala da je preminuo graničio se s onim kad smo gubile članove porodice. Šest godina smo bili dobar tim, a za to vreme smo postali i pravi prijatelji.

Ivana: Ja ću dodati ‒ sjajan tim. Mislim da bolji od njih ne bi mogao da se napravi.

Koji period na poslu vam je bio najdramatičniji?

Bojana: Dešavalo se da ujutru primite pacijenta, a da on uveče premine. Ne možete da verujete da se tako nešto moglo desiti u tako kratkom periodu. Bilo je slučajeva da kolega dođe u bolnicu, da je vrlo komunikativan, da tokom razgovora saznate da imate zajedničke prijatelje, a posle dva dana vidite da više nije u vašoj ustanovi, čujete da je intubiran, a nekoliko nedelja kasnije da je preminuo. Jednog dana sam na „Fejsbuku“ videla ime i prezime koje mi se učinilo poznato. Pomislila sam da li je moguće da je to moj kolega sa kojim sam upisala fakultet. Drugi je studirao sa Ivanom. Obojica su preminuli u prethodne dve nedelje. Jednostavno, ostanete zbunjeni. Uz sve to ne možete da verujete da neko i dalje priča da virus ne postoji i da se bavi teorijama zavere. Svako ima pravo na mišljenje, to je neupitno, ali...

Ivana: Trudim se da imam razumevanje za svačije mišljenje, ali ga sve više gubim. Dvadeset prvi vek je, vakcine su promenile čovečanstvo, a mi još polemišemo treba li se vakcinisati. Kažu ljudi ‒ želim da se vratim normalnom životu. A ko ne želi?! I ja bih da putujem, da izljubim mamu, da se viđam sa prijateljima. Dan kada ćemo sve to moći nije tako daleko. Počela je vakcinacija na globalnom nivou, kod nas se smanjuje broj zaraženih…

Pročitajte: Borila se sa leukemijom, a onda napustila rodni grad - Upoznajte rođenu sestru Luke Jovića (foto)

Luka Šarac

 

 

Bojana, kako izgleda vaš dan kad završite smenu u bolnici?

- Imam šablon po kome funkcionišem. Kad sam ušla u kovid-sistem, odabrala sam odeću koje mogu da se odreknem i isključivo nju nosim na posao. Čim se vratim kući, sve što imam na sebi ide u veš-mašinu. Da li je to potrebno ili nije, uopšte neću da razmišljam, niti da ostavim i najmanju mogućnost da bilo koga na bilo koji način ugrozim. Sledi tuširanje i pranje kose, potom odgovaranje na pozive i mejlove. Tog dana sam puna adrenalina, jer sam cele prethodne noći imala situacije u kojima se reaguje u trenutku, ali već sutradan nisam nizašta. Potpuno klonem i duhom i telom.

Ivanin profil je pun #sisterslove. Da li ste se uvek tako dobro slagale?

Ivana: Među nama je razlika samo godinu i po. Išle smo u istu osnovnu školu, kasnije u Trinaestu beogradsku gimnaziju. Veoma smo bliske, ali i različite po mnogim pitanjima.

Bojana: ...pa zato dođe do varničenja...

Ivana: Ali to nisu rasprave, već konstruktivni razgovori. (smeh) Njeno i moje mišljenje često se ne podudaraju, mada ja inače volim da čujem šta drugi kažu, jer možda neko, ko to posmatra iz drugog ugla, situaciju objektivnije sagledava.

Bojana: Ne mora da vam se svidi sve što čujete, ali je važno da čujete, a u našem odnosu najvažnija je upravo ta bliskost. Svojevremeno je Ivana umela da mi se, baš zbog specifičnosti novinarskog posla, ne javi. Onda sam joj rekla - ti si moj crveni telefon. Kad te zovem, moraš da mi čuješ glas, pa ako vidiš da sam u redu, prekini vezu, a kasnije možeš i da me grdiš. Uvek se vraćamo na to da sve dolazi iz kuće, a naši roditelji su insistirali na obrazovanju i zajedništvu.

Zbog čega jedna drugu kritikujete?

Bojana: Čim je pogledam jasno mi je da sam odužila priču. Zato sada i ne gledam u njenom pravcu. (smeh) Jedne godine bezbroj puta mi je rekla: “Sink, Bojana, sink”. Kad sam je pitala o čemu govori, čula sam ‒ reci suštinu!

Ivana: Inače kad sa nekim razgovaram, ne volim da ide od Kulina bana. Ako je problem, daj da vidimo da li možemo da ga rešimo ili ne. Svačije vreme je dragoceno, pa hajde da ga ne trošimo. Međutim, moram priznati da nas dve napredujemo.

Bojana: Kada je prvi put trebalo da gostujem na televiziji, na hartiji formata A4 sebi sam ispisala i pitanja i odgovore. Kad je došla da me pred početak “propita”, samo se nasmejala i bacila papir, uz komentar “nije ti ovo gimnazija”.

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Ivana Bozovic (@ivanabrts)

 

Ivana, kako uspevate da nađete motivaciju za spremanje doktorata u vreme kad imate najviše posla?

Ivana: U novembru pretprošle godine, kad je Bojana slavila četrdeseti rođendan, organizovala sam put u Rim. Tada mi je kupila magnet na kome piše “ja i dalje učim”. Kod mene je baš tako.

Bojana: Navikli smo da se u našoj kući nenormalno mnogo radi i uči. Jednostavno, od nas se to očekivalo. Zato mi je vrlo čudno kad danas čujem majke i očeve koji gledaju šta im deca imaju u školi. Nas nije trebalo pitati šta ima za domaći.

Autor: Brankica Treskavica

 

Komentari (0)

Loading
hellomagazin.rs Luka Šarac

Slične Vesti

Najnovije vesti