Jelena Bačić-Alimpić: Suprug i ja se jako poštujemo, iako smo veoma različiti || Hello Magazin!

Nekada popularno televizijsko lice Jelena Bačić-Alimpić pre dve godine odlučila je da se odrekne kamera i novinarstvo zamenila pisanjem romana i vrlo brzo postala veoma tiražan pisac. Zahvaljujući novom angažmanu uspela je da svakodnevicu skroji po svojoj meri. Njen život u glavnom gradu Vojvodine kraj supruga Miroslava Alimpića, istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu, sina Marka i kćerke Dunje podrazumeva potpunu posvećenost porodici, pisanju i redovnim treninzima. Dok se priprema za promociju svoje nove knjige i prve trilogije, Jelena nam otkriva životne izazove sa kojima se susreće i priznaje da je tek nedavno shvatila koliko je za svaku ženu važno da bude posvećena sebi.

Koliko dugo ste pripremali roman "Noć kada su došli svatovi" i gde ste pronašli inspiraciju?

- Ideja za roman se rodila odavno, ali je trebalo da prođe neko vreme da sazri i da se ponovo latim "pera". Od kada sam napisala "Poslednje proleće u Parizu", pre dve godine, već tada sam znala koja će biti tema mog novog romana, ali mi je bilo potrebno, kao i svaki put kada napišem knjigu, barem godinu dana da se oprostim od likova iz prethodne. Inspiraciju sam pronašla u bogatoj istoriji podneblja sa kojeg potičem, ali i u najsnažnijoj emociji za koju i dalje verujem da pokreće svet - ljubavi.

Radnja romana dešava se na početku 20. veka, da li je to zahtevalo veliko istraživanje tog doba pre nego što ste počeli da pišete?

- Svaka moja knjiga, pa i ova, zahteva istraživanje određenog istorijskog perioda o kojem pišem, običaja, navika i senzibiletata ondašnjih ljudi. Ipak, ovoga puta to nije bilo previše zahtevan posao jer sam pisala o likovima čiji mi je senzibilitet poznat i blizak, bez obzira na to što se radnja romana dešava na početku dvadesetog veka.

Reč je o prvoj knjizi iz trilogije "Kazna za greh". Kada ste došli na ideju da započnete pisanje vaše prve trilogije i da li je taj zadatak za vas veliki izazov?

- Kada sam počela da pišem roman i dala mu naslov "Kazna za greh", nisam ni slutila da ću pisati trilogiju. Međutim, kako se rukopis razvijao, radnja produbljivala a moja mašta uzela ozbiljan zamah, moj izdavač i vlasnik izdavačke kuće "Laguna", Dejan Papić predložio mi je da napišem trilogiju. Da, to jeste za mene veliki izazov jer po prvi put pišem tako obimno delo, ali i ogromno zadovoljstvo.

Sa kojim izazovima se susrećete kao pisac i da li je teško biti pisac u našoj zemlji, makar i najčitaniji?

- Kao i svaka umetnost u našoj zemlji, pa tako i književnost, odnosno pisanje, u izvesnom smislu je jurišanje na vetrenjače. Teško jeste, ali koji posao u zemlji Srbiji nije težak, bio on iz domena umetnosti, medicine, prosvete, pravosuđa, ekonomije i svega drugog. Bila bih nepoštena i prema sebi i prema čitaocima kada bih rekla da ne mogu da živim od pisanja. Mogu, i hvala čitaocima i Bogu na tome.

U nekoliko intervjua ste govorili da ste prvi roman napisali jer ste to obećali pokojnom ocu, imate li utisak da je zahvaljujući njemu vaš život krenuo u novom pravcu?

- Apsolutno. "Ringišpil" sam napisala isključivo zbog obećanja koje sam dala svom ocu. Budući da smo nas dvoje imali izuzetno blizak odnos, mislim da je moj tata znao da će to biti put koji će odrediti ostatak mog života i beskrajno sam mu zahvalna na tome.

Da li vam nekada nedostaju televizija i adrenalin karakterističan za taj posao?

- Najiskrenije, ne. Od kada sam pre dve godine napustila televiziju, nijednog trenutka nisam osetila nedostajanje, niti želju da se vratim. Što se adrenalina tiče, on mi ne manjka ni u sadašnjem životu.

Koliko vam je bilo teško da se oprostite od televizijskih kamera?

- Bilo je teško, tim pre što sam se godinama borila sa željom da odem, pravila kompromise sama sa sobom, a na svoju štetu, i bilo me je strah od neizvesnosti koju će mi budućnost doneti. Međutim, uz podršku moje porodice i bliskih prijatelja, prelomila sam i u četrdeset petoj godini života dala otkaz. Da li je to bila ludost, hrabrost ili nešto treće - ne znam, ali znam da sam danas mnogo srećnija jer sam se konačno vratila sebi.

Pre nekoliko meseci bili ste u Njujorku gde su se američki izdavači interesovali za vaše knjige, da li će neki od vaših romana uskoro biti dostupni i na engleskom jeziku?

- Zaista ne znam, jer mnogo stvari vezanih za plasiranje mojih knjiga na američko tržište ne zavisi od mene. Agenti su i dalje zainteresovani, razmenjujemo mejlove i verujem da ću nakon ovogodišnjeg "Sajma knjiga" u Frankfurtu imati neke konkretnije informacije.

Da li vašem suprugu i deci prija što više ne odlazite na posao?

- I te kako im prija jer sam im trenutno na raspolaganju dvadeset četiri sata.

Konsultujete li se sa suprugom pre donošenja svake odluke i imate li njegovu podršku u svemu što radite?

- Konsultujem se prilikom donošenja važnih zajedničkih odluka ili kada imam neku dilemu. Svaki njegov savet je na mestu i mnogo puta mi je pomogao da određene stvari sagledam iz pravog ugla. Kada to kažem, pre svega mislim na izvesno odsustvo racionalnog poimanja stvari kojem sam sklona, jer kod mene još uvek emocije igraju presudnu ulogu, što baš i nije uvek pametno. Zato mi njegov razum i bogato stručno i životno iskustvo najčešće pomognu da donesem ispravnu odluku.

Vaš brak traje više od dvadeset godina što je u poslednje vreme retkost. Šta smatrate ključnim za skladan odnos sa pratnerom?

- Poštovanje i ljubav. Kada sa nekim provedete više od dve decenije života, doživite lepe i ružne stvari, srećna i nesrećna vremena, podelite radost i tugu, imanje i nemanje, shvatite da je sve uzalud ako vas osoba sa kojom živite i imate decu ne poštuje. Moj suprug i ja pre svega poštujemo jedno drugo kao ličnosti, a potom i naše izbore i interesovanja, iako smo veoma različiti.

Sin Marko krenuo je očevim stopama i studira prava, da li mu dobro idu studije i mislite li da je odabrao pravu profesiju?

- To je teško pitanje, ali se iskreno nadam da je odabrao profesiju koja će ga učiniti zadovoljnim, mada u poslednje vreme, nažalost, kod njega uočavam manjak elana i entuzijazma. Volela bih da se u životu pre svega bavi onim što će ga učiniti srećnim, bez obzira na to koji će fakultet završiti.

Da li zajedno sa kćerkom Dunjom proživljavate njen pubertet i podseća li vas ponekad na vas kada ste bili u njenim godinama?

- Mislim da je moja kćerka daleko ozbiljnija i odgovornija nego što sam ja bila u njenim godinama. Ona sa petnaest godina vrlo dobro zna šta hoće, ima svoj cilj kojem stremi i sigurno korača ka njemu bez obzira na teškoće sa kojima se suočava, Vrlo je zrela za svoje mlade godine.

Kakve su njene ambicije i čime bi volela da se bavi?

- Upisala je bilingvalno odeljenje nemačkog jezika u Karlovačkoj gimnaziji, jer je njena velika želja da upiše studije u Beču. Još ne znam za koju profesiju će se odlučiti, ali sam sigurna da će sve što je naumila, uz našu i Božju pomoć, i ostvariti. Veoma je interesuje psihologija, ali još je rano govoriti o izboru studija i karijere.

Savremene žene često usled mnogobrojnih poslovnih i privatnih obaveza zaborave na sebe i svoje potrebe, da li ste nekada bili u takvim situacijama i trudite li se da svakog dana izdvojite vreme koje je samo vaše?

- Često sam bila u takvoj situaciji, neću preterati ako kažem - donedavno. Tek kada sam navršila četrdeset petu godinu života počela sam više da obraćam pažnju na sebe, što nikako nije preporuka mladim ženama, naprotiv. Danas se trudim da odvojim vreme koje je samo moje i od toga ne odustajem.

Šta vas najbolje relaksira?

- Čitanje i šetnja sa mojom šnaucerkom.

Imate izuzetno vitku liniju, vodite li računa o ishrani i vežbate li redovno?

- Što se ishrane tiče, nisam naročito disciplinovana, zapravo sam veliki gurman i hedonista. Ponekad, kada preteram u gastronomskim zadovoljstvima umem sebe da dovedem u red, ali najčešće ne obraćam pažnju na "male grehe" koje počinim. Ali sam zato izuzetno disciplinovana kada je fizička aktivnost u pitanju, vežbam od kada znam za sebe. Kada napravim dužu pauzu, kao što je to bio slučaj ovog leta jer sam mnogo putovala, vežbe mi zaista nedostaju. Godinama sam vežbala stot pilates, ali sam odnedavno krenula na vežbe joge kod učitelja Zorana Zrnića u studiju “Hipokrat” u Novom Sadu, i verujte mi da polako otkrivam i druge dimenzije bavljenja fizičkim vežbama, a tu pre svega mislim na pravilno disanje koje je veoma važno u svakodnevnom životu. Drugo, sve češće imam bolove u kičmi prouzrokovane sedenjem i pisanjem, tako da mi vežbe koje joga praktikuje veoma prijaju.

Promocije vaših knjiga do sada su uglavnom bile zabave koje su dugo prepričavaju, hoćete li i sada organizovati nešto slično?

- O tome ću razmišljati i dogovarati se sa timom "Lagune" posle beogradskog "Sajma knjiga". Promociju ću verovatno održati polovinom novembra.

Volite li kafane i tamburaše i koliko često imate priliku da uživate u izlascima sa prijateljima?

- Pre svega volim druženja sa prijateljima, manje mi je važno da li su to privatne večere koje organizujemo jedni kod drugih ili odlazak u kafanu. Naravno da volim ponekad da odem u kafanu i proveselim se uz tamburaše, a nadam se da ću za to uskoro imati i konkretan povod. Htela bih da iskoristim ovu priliku da vašem magazinu, koji mi je među omiljenima, od srca čestitam veliki jubilej i poželim svu sreću u daljem radu.