Janko Tipsarević: Sa suprugom Biljanom delim i najcrnje misli || Hello Magazin!

Pošto je prošao kroz najgori period u karijeri, tokom koga gotovo tri godine nije mogao da izađe na teren, teniser Janko Tipsarević spreman je za veliki povratak, koji ga očekuje početkom sledeće godine na Autralijan openu. Naš proslavljeni sportista prvo se suočio sa benignim tumorom na peti, zbog čega je tokom dve godine imao i dve operacije, a kada se na proleće vratio tenisu, povredio je koleno i ponovo je usledio višemesečni period mirovanja, ali i novi hirurški zahvat. Prognoze lekara sada su dobre, pa je Janko odlučio da sa javnošću, koja ga godinama podržava, podeli kroz kakve je sve teškoće prolazio i ko mu je bio najveća podrška.

Poslednje tri godine prošli ste kroz izuzetno težak period, kada vam je bilo najgore?

- Najveći strah osetio sam kada sam morao da čekam rezultate da li se tumor na peti vratio, jer mi je doktor rekao da neću više moći da igram tenis ako se vrati. Moja prva operacija bila je benigni tumor na peti, ali se posle tri meseca bol ponovo javio. Tada sam morao na još jednu operaciju i odstranjeno mi je osamdeset odsto plantilne facije.

Pošto ste rešili problem sa petom i vratili se na teren, povredili ste koleno. Koliko vas je to psihički "ubilo"?

- U poslednjem periodu bio sam u tolikom psihičkom delirijumu da ni sebi nisam mogao da priznam šta se dešava u mom životu, niti sam mogao to da delim sa ljudima. Zbog toga ni javnost nisam želeo da uključim u tu priču. Konkretne prognoze nisu postojale, jer mi je lekar rekao da na snimku ne može sve da vidi i da, dok mi ne otvori koleno, ne sme ništa da mi kaže. Sada se dobro oporavljam i moj povratak na teren biće na Australijan openu, a siguran sam da je ovo poslednji put da je povod intervjua moja povreda.

Da li su postojali trenuci kada ste pomislili da odustanete od tenisa?

- Ni u jednom trenutku nisam pomislio da mi je dosadilo da idem na operacije i da bi možda trebalo da odustanem od svega, jer je tenis ono što najviše volim. Za mnoge je život profesionalnog sportiste težak jer ste stalno na putovanjima, stanujete po hotelima, međutim, ja za sebe mogu da kažem, ne da sam se navikao nego da sam se "navukao" na takav način života. Finansijski mogu da priuštim da moja porodica putuje sa mnom, što mi mnogo znači, pa mi je takav način života fenomenalan. Kada uz sve to igram i dobar tenis, ne bih ga menjao ni za šta na svetu.

Kakvi su vaši ciljevi u daljoj karijeri?

- Moj glavni cilj je da se vratim u top-deset igrača. Ne žurim, mada mi nije ostalo još mnogo vremena u tenisu. Iako mislim da sam imao relativno dobru karijeru, ranije nikada nisam bio zadovoljan sobom. I kada sam igrao odlične mečeve, a bio sam, naprimer, jedanaesti na listi, smatrao sam da to nije dovoljno dobro i stvarao sam sebi presiju. Sada je drugačije.

Čemu vas je teška situacija koju ostavljate za sobom naučila?

- Mislim da sam postao pametniji. Mnogo sam razmišljao, čitao i posmatrao neke situacije i naravno da u meni postoji kajanje zbog toga što sam kao tinejdžer bio glup i lud, što nisam bio veći profesionalac. Međutim, nedavno sam video izjavu Bena Fereira koji je, kada se povlačio, rekao da se devedeset devet odsto sportista, ako ne i svih sto, kada se povlači, kaje što nešto nije uradio bolje ili misli da bi nešto uradio drugačije da može da vrati vreme, a niko ne pohvali sebe i ne kaže sebi: da nisi radio ko pas i da nisi prolio litre znoja, ne bi imao ovo što sada imaš. Naravno da postoje stvari koje bih promenio, a mnoge sada već moram da menjam, jer više nisam u prilici da, kao ranije, treniram po šest ili sedam sati dnevno. Sada moram da budem pametniji, a mnogi uspešni teniseri poput Fereire, koji imaju više od trideset godina, daju mi motivaciju.

Da li ste se savetovali sa nekim kolegama koji su prošli kroz sličnu zdravstvenu situaciju?

- Ne pamtim da je neko imao ovoliko duge periode neigranja. Pričao sam sa Tomijem Hasom, sa kojim treniram u istoj akademiji u Frankfurtu. On je stariji, ali je imao povrede i kada se sve sabere, nije igrao ukupno pet godina. Od njega sam možda dobio i najbolji savet. Rekao mi je da je najvažnije da kada ne možeš da igraš tenis, svaki dan iskoristiš da uradiš nešto drugo, i osetio se korisnim. Tu je njegov nemački mentalitet progovarao iz njega, ali je u pravu. Čoveka ne ubija rad nego nerad. Kad po ceo dan ležiš u krevetu i žališ što ne možeš da igraš tenis, postaješ depresivan i kroz glavu ti prolaze razne ružne misli. Kada počneš da se zanimaš nečim drugim, odmah ti bude bolje.

Ko vam je od kolega iz Srbije najviše pomogao?

- Osim moje porodice i najbližih prijatelja, svi naši igrači su mi bili najveća podrška. Na svaka dva, tri dana dobijem poruku nekoga od njih, a pošto se ovaj period oporavka odužio na tri godine, i oni su shvatili da mi je dojadilo da odgovaram na pitanje: "Kako si?", pa obično njihove poruke počinju sa: "Ne pitam te kako si, nego šta ima novo?".

Viktor Troicki, koji je iz drugog razloga odsustvovao sa terena, nedavno je izjavio da ste veći borac od njega, koliko su vas problemi zbližili?

- Ono što je Viktor uradio nikome do sada nije uspelo i zbog toga se snima i dokumentarac o njemu. Posle godinu dana pauze i sa nula poena ušao je među prvih dvadeset. Kada mu je nepravedno oduzeto pravo da igra tenis, bio je u teškoj depresiji i ja sam u prvom periodu bio stalno sa njim, jer ni ja tada nisam igrao, ali mu je kasnije najviše pomogao Novak, koji ga je izvukao iz Beograda i vodio ga često sa sobom na putovanja.

Da li vam njegov primer motiviše?

- Jednim delom mi daje veliku motivaciju, ali ne gubim iz vida da smo u različitim situacijama i da je on sve vreme mogao da trenira. Mene je najviše ubijala neizvesnost i to što nisam mogao da tempiram stvari. Od tinejdžerskih dana živim potpuno isplaniranim životom i po šest meseci unapred znam svoj raspored od treninga i turnira preko avionskih letova. Kada iz takvog načina života dođete u situaciju da pod stare teniske dane dve godine ustajete iz kreveta i prvo što uradite pipate petu da biste proverili da li vas boli, to vas psihički ubije. O tome ne možete sa svakim da pričate.

Zbog čega niste mogli da delite svoje misli sa drugima?

- Moja porodica, najbliži prijatelji i kolege u potpunosti su me razumeli i sa njima sam otvoreno mogao da razgovaram o svemu. Međutim, kada sa nekim sa strane, ko nije moje najbliže okruženje, počnem da razgovaram, uglavnom nailazim na nerazumevanje. Oni uglavnom smatraju da meni ništa ne fali, računaju na to da sam imao odličnu karijeru, da sam zaradio dovoljno novca da mogu da priuštim udoban život i smatraju da ne bi trebalo da se brinem, čak i da se desi da više nikada ne izađem na teren. Ne shvataju kroz kakve psihološke probleme svakodnevno prolazim samo zbog toga što ne mogu da radim ono što najviše volim.

Postoje li ljudi koji su vas razočarali tokom teškog perioda ili oni koji su vas prijatno iznenadili?

- Sve je ostalo isto. Ljudi koje sam smatrao najbližim prijateljima bili su uz mene. Niko me nije preterano iznenadio, ali definitivno me niko nije razočarao. Nisam previše društvena osoba, nemam veliki krug prijatelja, tako da ne ostavljam mnogo mesta razočaranjima. Mislim da imam dovoljno životnog iskustva i da sam do sada uspeo da shvatim ko su mi pravi prijatelji.

Da li vas je supruga Biljana u svemu razumela?

- Dugo smo zajedno, Biljana zna mnogo o tenisu i sportu uopšte i uz moje roditelje i brata, osoba je koja me najbolje poznaje i razume. Čak i kada sam loše volje i depresivan, zna da to nema veze sa mojim emocijama prema njoj. Sa njom imam najotvoreniji odnos i taj osećaj da njoj mogu sve da kažem za mene je neprocenjiv. Ona je uvek tu da moje najmračnije misli primi u sebe, preradi i odgovori mi nečim pozitivnim.

Dok ste odsustvovali sa terena postali ste otac, koliko vam je to pomoglo da zaboravite na crne misli?

- Mnogo mi je pomoglo. Koliko god rođenje Emili nije imalo nikakav uticaj na moju tenisku karijeru, sigurno da mi je bilo mnogo lakše zato što sam imao porodicu uz sebe i što mi se desila najlepša stvar u životu. Tokom prvog perioda, od njenog rođenja, živeli smo u Novom Sadu, jer nam je tako bilo bolje. Tada smo u Beogradu imali mali stan, dok Biljanini roditelji tamo imaju veliku kući, pa je bilo praktičnije da budemo sa njima. U međuvremenu smo kupili veći životni prostor, tako da sada ima mesta za sve.

Spremate li se za proslavu drugog kćerkinog rođendana?

- Pripreme su već počele, ali se nadam da neći biti tu, jer je to vreme održavanja Australijan opena, a njih dve neće ići sa mnom. Voleo bih da mogu svuda da ih povedem, ali putovanja sa malim detetom nimalo nisu jednostavna, pogotovo kada su deca aktivna kao Emili koja se po čitav dan ne zaustavlja. O tome sam dosta razgovarao sa Nenadom Zimonjićem, koji porodicu vodi na duge turneje, dok na kratka putovanja ide sam. I mi planiramo da primenimo slično rešenje.

Da li Biljana češće putuje sa vama ili ostaje kod kuće sa Emili?

- Do sada nisam mnogo putovao pa nije bilo ni mnogo prilike za razdvajanje. Svega nekoliko puta je pošla sa mnom i ostavila našu kćerku, međutim, tada nastaje kuknjava jer joj je jako teško da se odvoji od deteta, pa mislim da će ona putovati sa mnom samo kada vodimo i Emili.

Koliko još dugo planirate da igrate tenis?

- Planiram da ostanem u tenisu još nekih pet godina, što nije mnogo. Voleo bih da mogu da igram još deset, ali videćemo.

Gde sebe vidite po okončanju karijere?

- Siguran sam da ću jednim delom ostati u tenisu. Imamo ozbiljne i velike planove sa Akademijom "Tipsarević" i verujemo da će tenis nastaviti da živi u Srbiji i da se pojave novi Nole, Ana ili Jelena. Ne vidim sebe kao trenera koji će nastaviti da putuje sa nekim drugim igračem na sve turnire, ali ću kroz Akademiju ostati u tom sportu.