Voja Brajović: Umetnost kao nadahnuće i zabrinutost

Voja Brajović: Umetnost kao nadahnuće i zabrinutost

Autor: | 26/11/2015

0


Glumački gabarit legendarnog Tihog toliko je snažan i upečatljiv da su svi hvalospevi sinonim za vrhunsko, nenadmašno i epiteti koji ga u superlativu opisuju sasvim suvišni. Jer, jedan je Voja Brajović. I uprkos činjenici da se nerado oglašava u medijima, to ništa ne umanjuje njegovu veličinu jer njegove uloge i stvaralaštvo na najlepši način govore o njemu.
Nedavno je premijerno izveden Brajovićev rediteljski prvenac predstave “Voz” koju sa Sergejem Trifunovićem igra u “Zvezdara teatru”, što je bio odličan povod da porazgovaramo sa njim.

Šezdesetšestogodišnji glumački bard teži harmoničnom životu, koji mu narušavaju brojni trzaji svakodnevnice i neumoljivo peispitivanje o smislu i suštini. Sve što radi, radi za umetnost, a aplauz publike usmerava ka najbližima, supruzi i koleginici Milici Mihajlović, njihovom trinaestogodišnjem sinu Relji, kao i starijoj deci, tridesetšestogodišnjem sinu Vukoti i dvadesetsedmogodišnjoj kćerki Iskri.

Zvezda popularnog sitkoma “Sinđelići”, koji se emituje na televiziji “B92”, i u sedmoj deceniji sa pozorišnom karijerom dugom gotovo pet decenija, trudi se da nadgrađuje svoj umetnički dar. Hvatajući se prvi put u koštac sa režiranjem u pozorištu, komad američkog autora Kormaka Makartija pretvorio je u svojevrsno umetničko delo na pozorišnim daskama, roman u dijaloškoj formi, koji direktno komunicira sa publikom, bez uobičajenog gašenja svetla u sali, insistirajući na reakciji prisutnih, ne dozvoljavajući sebi da ga odnos 300 : 2 u korist publike spreči u jasnoj nameri da oživi dramsku umetnost. Na početku razgovora za magazin „Hello!“ legendarni Tihi govori o svom radu i svojevrsnoj saradnji sa publikom.

- Nešto što vredi podleže stotinama kritika, a nešto što ne vredi samo jednoj - da ne valja. Hvala bogu, ispalo je tako da su gledaoci zadovoljni. To je ono što greje srce. Raduje me da ne mogu da kažem prvi rediteljski pokušaj, ali prvo potpisivanje nije velika bruka. Ne pravi se predstava zbog reditelja i glumaca nego se oni trude da naprave predstavu za one koji dolaze u pozorište. Ovo je bila prilika da ljudi učestvuju u onome što se dešava u pozorištu, u kome nije lako napraviti umetničko delo. Mene raduje da čujem da smo u tome uspeli.

Prvi put ste se našli u rediteljskoj ulozi.

- Kormak Makarti je divan, značajan američki pisac, koji je, rekao bih, nasledio Franca Kafku. Ne po apsurdnosti, nego po opominjućem nihilizmu. Otprilike sam znao šta treba da uradim sa tim komadom, ali nisam znao da li će biti dobro. To je toliko bogat filozofski, emotivni literarni tekst da ga je šteta upropastiti. Bojali smo se da, ako ne uspemo, nemamo prava da zloupotrebljavamo takav divan tekst, pa da ga neuspelim izvođenjem dalje oživljavamo. Mislim da bismo u tom slučaju ukinuli predstavu. To su smatrali i ljudi koji su prihvatili taj projekat. Duško Kovačević, rukovodilac pozorišta, prepoznao je to sa velikom bojazni kako će da komunicira sa publikom, što je sastavni deo - interakcija sa prisutnima. Nisam siguran da su svi poverovali u tu interakciju, bilo je ljudi koji su gledali probe i rekli da misle da bi to trebalo isključiti, a to je suština.

Uspelo vam je da Sergeja Trifunovića vratite u pozorište. Kako je izgledala vaša saradnja?

- Mislim da njemu jeste mesto u pozorištu. Svi se pitaju kako ja mogu da radim sa Sergejom, a u stvari mislim da sam ja mnogo teži. Sergej je takav, violentan tip i to je njegov kvalitet, jer ničim se ne može osporiti njegov višestruki dar. Ne samo što je darovit glumac, nego i darovit muzičar. Od muzike sam i počeo da radim, zato sam i odabrao Sergeja i on mi je jedina opcija za tu ulogu. Ja neću da nastavim bez njega. Mogu da nađem zamenu za mene, ali za njega ne vidim i nisam video nikog drugog. Predstava će trajati dok on bude radostan da je igra, a jeste.

Igrate lik Belog, profesora ateiste. Ima li sličnosti između njega i Vojislava Brajovića?

- Naravno da postoji nešto zajedničko. Pitanje je koliko ateizam postoji kao takav. Potrebna je sumnja, trebalo bi širom otvorenih očiju, a ne širom zatvorenih, posmatrati i veru i ono u šta se sumnja. Mislim da je to vrlo značajno i opominjuće. Mislim da Makarti, a i mi, ovom predstavom želimo da se u ovim vremenima ljudi dovedu do toga da razmišljaju, da se opomenu, da shvate da možda cela civilizacija ide u neku katastrofu. Nema drugog života sem ovog. Ta naša energija, ona je, po mom mišljenju, večna. Za verujuće ljude poenta je da je Bog u nama, bilo koje vere da smo. Sve ima neku harmoniju, samo mi odudaramo od toga. Ceo živi svet, takozvana priroda, ima neku harmoničnost, neki sklad, od koga mi odudaramo. Pa ako smo i mi božja stvorenja, moramo da budemo deo toga.

Kako vi uspostavljate harmoniju u svom životu?

- Bežim od vas, recimo, koliko god mogu. Bežim od sredstava informisanja, novina i televizije, jer mislim da nisam ja taj koji bi trebalo da utiče na ljude, nego upravo mediji. Oni imaju veliku moć da usmeravaju ljude. To je sila koja može da osvešćuje, ali jako sam pesimističan, to moram da kažem. Mediji posežu za šundom i kičom koji se najlakše prima u našem ljudskom biću, senzacijama i najnižim ljudskim osobinama na koje se skreće pažnja, a ne vodi se računa o tome kako se unapređuje kultura. I ne mislim samo na umetnost već na kvalitet života.

Televizijska publika vas ponovo gleda u ulozi Sretena, glave porodice Sinđelić u istoimenoj seriji. Koliko je vama to iskustvo dragoceno?

- Jako je dragoceno, jer je edukativnog karaktera. Kada vidite da baka sa unukom gleda seriju, znajte da je to korisno i uspešno. Drago mi je da postoji, ali mi je žao u kakvim uslovima radimo, a uslovi su takvi da nimalo ne liče na prošlost. Razmišlja se o snimanju nastavka, ali vrlo je teško u mojim godinama shvatiti da bi to moglo da se radi. Videćemo. Žao mi je da se ne dune vetar u jedra tim mladim piscima, koji prave fantastične tekstove. Mi imamo dramskih pisaca, mladih i zrelih, koji su na vrhu u evropskim i svetskim razmerama. Oni nemaju šansu ni ekonomsku sigurnost da se time bave. Umesto toga, takmičimo se u rijalitijima, takmiče se ko će da iznedri više zvezda sa mentalnim poremećajima i ko će imati veći šer u tim užasima.

Da li ste gledali neki od njih?

- Moje kolege kažu da to ne gledaju, a ja kažem da bi trebalo. Samo onaj ko to pogleda, a ne treba više od dvadeset sekundi, može da vidi to vučenje na dno ljudskim strastima, a pravi se iluzija da to unapređuje nekoga i da je to neka perspektiva. Da ne govorimo da deca ne mogu da shvate, što je normalno, da to nisu uzori i idoli, jer to je ono što im se nudi. Ne znam sa čime bih to poredio, ali to su besmislene aktivnosti i ambicije vlasnika tih televizija koji misle da tako mogu da imaju bolju sekundažu za ekonomsku propagandu, a kada bi se, recimo, zabranilo reklamiranje u tom rijalitiju pitam se šta bi onda bilo.

Verujete li da ćemo se uskoro odbiti od neko dno i krenuti ka površini?

- Tonemo i ne znamo gde je to dno od koje bismo se odbacili da udahnemo vazduh. Ja sam imao detinjstvo, verovatno kao i moj pradeda, nije bila velika razlika. Sećam se kada se pojavio radio. Ne mogu da kažem da je to vreme bilo bolje, ali je u to vreme postojalo nešto što je dragoceno - prijateljstvo i ljubav.

Gde se to izgubilo?

- U toj otuđenosti koja nas vuče u civilizacijski ambis ljudi moraju da shvate da je svaki sekund života dragocenost.

U čemu najviše uživate pored glume?

- Priznao to ili ne, svaki umetnik najviše uživa u reakciji onoga ko doživljava njegovu umetnost. Ja to ne mogu da kažem kada znam da imam troje dece, suprugu, brata i tako dalje, nije to baš adekvatan odgovor. Ali mislim da je to u suštini tačno, zato što je to što neko uživa u mojoj umetnosti ujedno dar i mojoj deci, porodici i najbližima.

Stopama slavnog oca, kćerka Iskra upustila se u glumačke vode. Kako izgleda njena borba za bavljenje dramskom umetnošću?

- Ona se trudi, bori se, radi, s tim što mislim da je njena sudbina, kao i njenih mladih kolega, vrlo neizvesna. Pravi se jedan glumački proletarijat sa tim velikim brojem takozvanih škola glume. Ali, eto, to se tako desilo. Mislim da je njihova borba neizvesna zato što im vreme prolazi. Ona je sada mlada, već sutra neće biti, kao ni njene koleginice i kolege, a oni ne mogu da se angažuju pa da usavršavaju svoj dar, da se pripremaju za nešto što će da ih čeka na repertoaru profesije, nego su bačeni u potpunu neizvesnost i, nažalost, u neku vrstu trgovine.

Vaš stariji sin Vukota iza sebe ima jedan snimljen film, a uspešno se bavi modelingom. Da li je odustao od pisanja scenarija?

- On i dalje piše tekstove i veliki je poznavalac kinematografije. Ima vrlo precizna žanrovska opredeljenja, čak i u svojim scenarijima. Ja uvek imam ogromnu skepsu da li će se to ikada realizovati i da li će se u tom smislu ostvariti. On je aktivan i u tim stvarima koje se tiču mode, ali uporno radi na onome što je odabrao za svoj poziv i to je neka njegova vizija koja ne znam kako će se ostvariti. Ali ne mislim da bi trebalo da odustane.

Vaš mlađi sin ima trinaest godina i odrasta sa roditeljima glumcima. Velike su šanse da i on krene vašim putem. Čini li vam se to kao dobra ideja?

- Ne znam, nisam sprečavao ni svoju stariju decu u njihovim odlukama, a Relja je još mali, ne znam da li ću doživeti da mu bilo šta kažem kada bude o svemu tome odlučivao. Ali on voli muziku, već sada uči gitaru, sluša hevi metal, voli „AC / DC“, Džonija Keša, Ejmi Vajnhaus, jako je svestran.

Ko je stroži u ulozi roditelja, Milica ili vi?

- Popustljivi smo oboje, ali Milica je jedno blago stvorenje. Ona je jedna priroda kojoj strogost ne pristaje. Mnogo je inteligentna i razumnija od mene. Mislim da je najvažnije da to naš Relja nasledi.

Komentari (0)

Loading
Deana Đukić Boško Karanović, Mirko Tabašević
Tagovi: voja brajović