Dragan Marinković Maca: Svi smo ponekad u ulozi pacijenta, a ponekad psihoterapeuta || Hello Magazin!

Jedna od najautentičnijih ličnosti javne scene, glumac Dragan Marinković Maca ponovo je aktivan. Nakon određenog vremena koje je proveo u medijskoj izolaciji, ovaj šarmantni šoumen, voditelj i tata pred punom salom Doma Sindikata izveo je autorsku predstavu "Maca mahalac" koju je publika zavolela na prvu loptu. U interviju za portal "Hello" Maca otkriva razloge zašto se povukao sa scene, ali i koliko je humor bitan za svakodnevni život ljudi.

Zašto ste se sklonili sa malih ekrana?

- Sijaset mojih ideja nijedna produkcija ne može da realizuje. Poslednje što sam radio je genijalan licencirani kviz "Distraction" nakon čega sam se povukao, jer trenutno stanje na televiziji nije po mom ukusu.

Vas ili vole ili ne vole nikako. Da li je autentičnost privilegija ili teret?
- Biti jedinstven, biti poseban je nešto što je za mene čista privilegija. Ako svemu daš svoj pečat i ako imaš ideju ti si čovek za poželeti. Govorim iz svoje vizure. Ja apsolutno ne volim da koketiram sa formom, mene interesuje suština. Normalno je da vas vole i ne vole, a moj moto je "Možeš me voleti i mrzeti ali nikako ignorisati".

Predstavom "Maca Mahalac" postali ste ponovo aktivni u svom primarnom pozivu. Šta vas je navelo na ovakav projekat?
- Ogroman glumački izazov, nikada nisam radio nešto što je biti sam na sceni. Ovo je fragmentarna dramaturgija sa elementima kabarea, stand up komedije, monodrame, melodrame, pripovedanja. Mislio sam da neću moći ovo da iznesem, da mi je mozak spržen, ali očigledno nije. Volim da se bavim svim stvarima koje su vezane za ono što sam po vokaciji, samo sve to mora da me inspiriše, jer u ovom poslu niste finansijski, pa mi je bitno da taj kreativni užitak bude maksimalan.

Da li je smeh pod pritiskom svakodnevnog života postao luksuz?

- Da ne izigravam dijagnostičara, bolje da dam terapiju. Mislim da je spas u tome da se svi bave svojim životima. Stvoriti neku svoju mikroklimu koja je pozitivna, pokretačka, zdrava i istinita. Laž je ono što ubija, od lažnog morala do serviranih stvari za ispiranje mozga. Smeh je terapija i neophodan je, jer ako imaš dobro društvo oko sebe ti si bogat čovek.

Predstava priča stvari koje svi svakodnevno proživljavamo. Da li to znači da smo kao društvo došli u fazu potrebe za grupnom terapijom?
- Apsolutno, ali opet moraš znati ko su članovi te grupe. Svakodnevno smo u ulozi ili psihoterapeuta ili pacijenta, što mislim da je dobro. Nekad si mudar pa znaš koja je to terapija koja će pomoći nekome koga voliš, a nekad si ovčica kojoj je potrebna pomoć.

Dobar deo predstave se vrti oko muško-ženskih odnosa koji su večni tabu Balkana. Da li je pokazivanje emocija "out"?
- Kako kome. Mnogima je "out", mnogi se stide svojih emocija. Ja se ne stidim nikad. Ako lažeš nekog drugog suštinski lažeš sebe. Nisam čovek koji bi krio emocije, bez obzira sa kojim su predznakom, jer ne želim da osmeh broj šest, da ne kažem "laźnjak", zamenim time što ću kod kuće u ogledalu pljunuti sebe u lice.

Kroz sat i po ste se dotakli skoro svih problema čoveka u Srbiji. Kako objašnjavate da su se ljudi na predstavi smejali tim situacijama, a kod kuće plaču zbog istih?

- U ovim pričama koje imaju kritički i samokritički osvrt na živote koje živimo, neki prepoznaju sebe, a mnogi prepoznaju nekoga koga direktno ili indirektno znaju. Ali bože moj, to ja uradim na jedan primamljiv i duhovit način, pa ne mislim da je išta uvredljivo. Samo govorim da nečiji modus vivendi nije dobar prvenstveno za njega, jer je autodestruktivan, a samim tim i destruktivan za okolinu. S tim da su ovi problemi balkanski, ne samo vezani za Srbiju, jer kao što govorimo manje više istim jezikom, slušamo iste pesme, tako imamo i iste probleme, iste strahove i nadanja.

Da li je izvodljivo u skorijoj budućnosti videti vas u ulozi voditelja neke autorske emisije, s obzorom na to da su reakcije na predstavu pokazale da nam nedostaje humora?
- Ništa nije isključeno. Uvek imam četri-pet projekata u glavi, što se tiče šoubiza, odnosno televizije. Potrebna je dobra saradnja sa produkcijskom kućom ili televizijom jer ne mislim da danas u drugoj deceniji dvadesetprvog veka možemo raditi produkcijski na nivou sedamdesetih, a možda i šezdesetih.

S obzirom na to da ste umetnik koji ima malu decu, kako izlazite na kraj s njihovim vaspitanjem u ovom vremenu opšte nekulture i lažne savršenosti upakovane u sve i svašta?
- Sasvim normalno i shodno civilizacijskim tekovinama. Ja sa svim ljudima koji su mi od krvnog srodstava ili bliski na drugi način, istinom i fer i korektnim odnosom temeljim bilo kakvu vrstu komunikacije. Odgajam decu tako da budu vlasnici svog imena i prezimena, a ne da budu Macin mali, jedan i drugi.

Ko ima veći uticaj na klince, vi ili Tijana?

- Tijana je majka mog drugog sina Fjodora Simeuna, a Amra je Lavova mama. Imam decu sa civilizovanim Ženama i ne postoje uticaji. Postoji samo uzajamno proživljavanje od prelepih situacija do takoreći životnih problema.

Ima li vas u svim tim balkanskim mačo tipovima koje ste opisali kroz predstavu?
- Većim delom. (smeh)

Kako se vi nosite sa onih 370 sms poruka dnevno koje žena pošalje muškarcu?
- Ove moje sede i polupana jutra su najbolji dokaz da sam preživeo. (smeh)

Hoćete li za Dan zaljubljenih imati program "kuća pivo tekma", ili "ti si najdivnija žena na svetu"?

- Kao što sam rekao, ne robujem formama, tako da Dan zaljubljenih, Dan žena, Novu godinu, sve to što "kao" podrazumeva dobar provod, kitu cveća, izliv ljubavi, toplu reč, za mene je nonsens. Ja sam čovek koji uživa u svakom danu i živi život punim plućima. A što se tiče utakmica, zar ti ja prijatelju stvarno ličim na sportskog tipa?!

Razgovarao: Milan Popović, Life Content