Dragana Dabović: Spremna sam za majčinstvo i nove životne korake

Glumica Dragana Dabović poslednjih godinu dana je sve ređe na beogradskoj adresi, a boravkom u rodnom Herceg Novom vratila se u mirnijem životu, u koji je otvaranjem škole glume za decu unela potpuno novu dinamiku. Kao vragolasta kćerka Dragana i Ljerke Dabović, koji su njoj i sestrama Ivani i Maji poklonili svu svoju ljubav i pažnju, Dragana je već sa sedam godina zakoračila u svet glume. Na trećoj godini Fakulteta dramskih umetnosti ulogom šesnaestogodišnje suicidne tinejdžerke Ane u seriji "Na terapiji" pronikla je u najdublje ponore svog bića, u kojima je otkrila uverenje da je gluma jedini pravi izbor za nju. Posle toga usledila je uloga šašave Šašvari u "Vojnoj akademiji", a potom nas je u filmu "Skidanje" upoznala sa još jednom tinejdžerkom Hanom, koja istražuje svoje granice u ljubavi. Ova perspektivna glumica u svakoj ulozi pronalazi delić sebe, a potom te deliće, koje isključivo boji bojom ljubavi, slaže u mozaik života. I baš u tome što joj je ljubav početak i kraj, ne pravi nikakve kompromise. Od kada je sa kolegom Goranom Slavnićem otvorila školu glume, život doživljava na drugačiji način, a pedagoško iskustvo sa mališanima navelo je na razmišljanje o novom životnom poglavlju.

Kako se rodila ideja da Goran i vi otvorite školu glume s obzirom na to da imate samo dvadeset šest godina?

- Oduvek sam osećala potrebu da malim glavama prenesem svoje znanje, ono koje sam do sada stekla, a uz to deca u mom rodnom Herceg Novom do sada nisu imala priliku za tako nešto. Mislim da je vreme da se ove i narednih nekoliko godina posvetim mališanima i da se sa njima, kako im u šali često kažem, umaram do glume.

Jeste li strog pedagog?
- Veoma sam stroga. Nikada nisam osetila tu snagu i odlučnost i potrebu da budem izričita, konkretna i jasna, pa i da milion puta ponovim ono što treba i mora da se kaže. Čim primetim da kreće dečji hohštapleraj, onako kako to oni umeju u pubertetskim godinama, postajem vojnički stroga i tu nema šale.

Sa kojim uzrastom radite?
- Imamo četiri grupe i jednu devojčicu od četiri godine. U prvoj grupi su deca od pet do osam godina, u drugoj od devet do dvanaest, a najstarija i ujedno najzahtevnija grupa je ona od trinaeste do osamnaeste godine. Najmlađe učimo da glumački recituju i moram da kažem da se tu dešavaju neverovatni pomaci, srednja grupa opipava i govornu radnju i ozbiljnije glumačke zadatke, a treća uveliko radi improvizacije.

Koliko vas je ovaj posao promenio?

- Mislim da sam napravila veliki korak u životu u svakom smislu. Odgovornost koju osećam prema svojoj deci veća je od one koju imam prema sebi. Goran i ja odgovaramo za sve njih, a ništa nije u našim rukama. Međutim, sigurna sam i osećam da oni upijaju sve što im mi prenosimo, što me neverovatno ispunjava. Osećaj je predivan i mislim da je to u meni probudilo mnogo drugih stvari, razmišljanja i osećanja. Promenila sam se kao Dragana, kao glumica i kao žena.

Znači li to da ste spremni za ulogu majke?
- Apsolutno sam spremna za nove životne korake i osećam da sam spremna za to u potpunosti.

Osim rada sa decom, odnedavno radite i u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici.
- Počela sam da radim kao pripravnik u podgorčkom narodnom pozorištu i čekam da vidim šta će tu da se desi. Pored toga, u koprodukciji podgoričkog Pozorišta mladih i mog hercegnovskog Amaterskog pozorišta, sa kolegom Goranom Slavnićem i Brankom Ilićem igram predstavu "Lista za ljubav" i uživam u radu na tom projektu.

Znači li to da je povratak u rodni grad vaša definitivna odluka?

- Ne osećam da je tako. Ja za sebe kažem da sam nomad i da mi nedostaje veliki ranac na leđima, jer čim stigne ponuda za novi posao, ja se selim u drugi grad. Crna Gora je moja baza, stalan posao u pozorištu i škola koja će, nadam se, i posle mene trajati. To je celog života bio moj san.

Šta se promenilo od odlaska iz Beograda?
- Život na primorju je mirniji od onog koji sam vodila u Beogradu. Srećna sam što imam priliku da provodim vreme sa porodicom, spremam kuću, kuvam, mami i tati i mojim sestrama uradim sve što je potrebno. Često odlazim do vrtića u kome radi moja sestra, a stignem da vidim i decu moje najstarije sestre. To je života na koji sam navikla, odrasla sam tako pa, iako sam u jednom periodu sve to zaboravila zbog mašinerije u koju sam ušla, sada sam mu se ponovo vratila i moram da priznam da mi je nedostajalo sve to.

Šta vas je u Beoradu najviše opuštalo?
- Volim obale beogradskih reka, koje mi daju potreban mir. Kada sam imala pauze na snimanjima, spustila bih se na reku i dugo sedela. To su retki trenuci kada ćutim jer, inače, mnogo pričam.

Sa koleginicama Ninom Janković, Nevenom Ristić i Tijanom Pečenčić izgradili ste veliko prijateljstvo. Kako negujete odnose sada kada ne živite u Beogradu?

- Funkcionišemo zahvaljujući društvenim mrežama. Kada shvatimo da je prošlo više od mesec dana, jedva čekamo da se vidimo i trudimo se da to ispunimo iako vreme leti. Divno je što naše prijateljstvo traje, što se ne prekida i što sve četiri imamo strpljenje i toleranciju. Iako smo sve svoje i potpuno različite, mislim da nas baš to toliko veže. Zajedno plačemo i smejemo se. One mi uporno govore da se vratim, kao da se nikada više neću vratiti. Ja im samo kažem da sam dole istinski srećna i onda su i one srećne zbog mene.

Kako su vaši roditelji reagovali na odluku da postanete glumica?
- Moja mama je glavni krivac što se to dogodilo. Kao mala večito sam glumatala po kuću i jednom prilikom, kada su došli gosti, zadigla sam majicu, legla na pod i glumila Isusa. Bila sam nestašna i bez imalo srama, a kada sam i u školi postala nemoguća, majka je rekla da moram negde da potrošim energiju. Odlučila je da me pošalje na scenu, misleći da neću imati hrabrosti da glumim. Uvela me je na audiciju za podmladak pozorišta i od sramote izašla iz sale, a kada se vratila, rekli su joj da sam primljena. Tako se sa mojih sedam godina zakovitlala priča o mom glumačkom pozivu.

Majka vas je odvela u pozorište, a otac na pučinu.
- Sa tatom sam naučila da pecam, odnosno da "ribam", kako mi to kažemo. I dan-danas sednemo skupa u našu barku "Barbara", otplovimo i lovimo ribu. To mi je najveći zen, kada uzmemo kačanice i pendule, meni ovo prvo, njemu drugo, i isplovimo u ranu zoru. Ustajemo u pola pet, u pet smo već na molu i do pola šest uveliko isplovljavamo i pendulamo po zalivu dok se ne uhvati neka velika riba, pa lagano plovimo do uveče.

Jahanje vam je takođe hobi. Nedostaje li vam sada?

- Mnogo mi nedostaje jer obožavam konje i mnogo volim da jašem. Prošle godine mi se pružila prilika da imam svog konja. Da sam ostala u Beogradu, sigurno da bi se to i desilo, ali sam znala šta sledi i nisam želela da ga ostavim nekom drugom. Na kraju nisam više imala tu plemenitu životinju.

Zaljubljenik ste u prirodu, a poseta Južnoafričkoj Republici prošle godine ostavila je snažan utisak na vas. Planirate li da ponovo posetite ovu zemlju?
- Ta poseta je izvesna, jer je prva bila prekratka za sve lepote ove zemlje. Planiram turistički da posetim Afriku i vidim sve njene skrivene tajne koje su me fascinirale. Ambasador Srbije u Južnoafričkoj Republici Goran Vojičić rekao mi je: "Ovde vidite koliko je čovek mali spram Boga i prirode, a veliki što ima svest o tome". Putovanje u Afriku je bilo najlepše iskustvo u mom životu.

U glumi, kao i u privatnom životu, pokazujete veliku emotivnost.
- Veliki sam emotivac, ne bih mogla da protumačim tuđa osećanja da nije tako, ako ih za sebe imam malo ili prosečno. Kao glumac moraš da imaš višak emocija da bi tuđu dušu "nalepio" na svoju.

Da li vam se to nekad obilo o glavu?
- Više puta mi se obilo nego što sam bila nagrađena. Trudim se da izvučem pouku i čini mi se da to i uspevam, ali opet se desi isto. Ali ne žalim, jer tada znam da sam živa. U poslu, prijateljstvu i u ljubavi nemam zarez, pauzu ni tačku, i nikakvu taktiku. To jeste moj recept za sreću, ali to me često mnogo košta.

Šta vas privlači kod suprotnog pola?
- Imam izraženu intuiciju kojom prepoznajem čoveka, i kada upoznam onog pravog, ne mogu da mu ne poklonim najveću istinu koju stvara u meni. Ljubav definišem kao način na koji neko mene voli i koliko utiče na moje biće. Nisam mnogo puta volela, ali je svaki put bilo do kraja.

Kajete li se zbog nečega što ste uradili zbog ljubavi?
- Nikada se ni zbog čega ne kajem. I onda kada se ljubav rodi, dogodi i kada prođe, nikada se ne bih odrekla osobe koju sam volela. Mislim da u ljubavi ne postoji granica, jer je sami sebi postavljamo.

Da li vas je ponos nekada koštao ljubavi?
- Nisam od onih koji su u ljubavi ponosni, samo ponekad ne umem da je izrazim na pravi način. Za mene je ljubav odnos dvoje ljudi koji se neizmerno vole i poštuju i ta njihova interakcija je odgovor na sve što čini svet oko njih i u njima.

Kakav je vaš trenutni emotivni status?
- Neizmerno volim. Verujem da je ljubav jača od svega, ali ostavljam život da me uveri ili razuveri u to, a šta god da je od ta dva, za mene će biti veliko životno iskustvo.

Piše: Deana Đukić, Life Content
Foto: Janko Petković, Life Content
Stilistkinja: Vanja Pantin
Frizura i šminka: Bojan Repaja za Institut lepote "Diktat", Internacionalnih brigada 7, Beograd
Mesto snimanja: Vila "Maska", Rankeova 7, Beograd, tel: 062 / 22 - 18 -

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +