Njegoš Kaličanin: Male su šanse da se vratim u šou "Moja kuhinja moja pravila" || Hello Magazin!

Njegoš Kaličanin, sudija u kulinarskom takmičenju "Moja kuhinja, moja pravila", koje se emituje na B92, vrlo brzo je postao jedno od omiljenih TV lica. Sutra uveče ćemo saznati ko su pobednici ovog "gastro maratona", a danas smo s Njegošem rezimirali utiske...

Raznežili ste se svaki put kad je neki takmičarski par napuštao takmičenje. S kime ste ostali u kontaktu?

- S nekima smo se zbližili više, s nekima manje, ali s tim ljudima smo živeli četiri-pet meseci, pa je normalno da vam bude žao kad treba da se rastanete. Skoro sa svima sam u kontaktu, a posebno moram da pomenem Vladana i Novicu iz Sanada, koji su fantastični ljudi i veoma dobri kuvari. Oni su mi baš ostali u sećanju, kao i Bojan i Alden, Danko i Džordž...

Postoji li šansa da vas opet gledamo u istoj ulozi?
- Za ovih mojih 36 godina sam se uverio da nikad ne treba reći – nikad, ali male su šanse da se to desi. Snimanje je dugo trajalo, pa sam od kraja avgusta do početka februara bio na relaciji Antverpen - Beograd, a ja nemam toliko vremena da bih ga ponovo ulagao u sličnu priču. Živim od ovoga što ovde radim. S druge strane, veoma mi je drago što sam s Filipom stvrio prijateljstvo za ceo život.

Da li znate da ste postali vrlo popularni, naročito kod žena?
- Ne, uopšte... Ja sam kuvar i to je to. Kad se snimanje završilo, od ujutru do uveče sam se bavio svojim restoranom i projektima koji tek treba da se realizuju. Nisam na društvenim mrežama, čak ni na internetu. Nemam priliku da gledam MKMP, već se često čujem sa Filipom, koji mi ponešto ispriča.

Zašto ne komunicirate putem mejlova?

- Jako mi je važan lični kontakt. Volim da znam ko je puta preko mene, jer u zavisnosti od toga "može sve" ili "ne može ništa".

Zapaženo je da imate običaj da se pri susretu, obavezno, poljubite sa takmičarkama. Da li to činite i u svakodnevnom životu?
- Kad sam iz Srbije došao u Belgiju, smatrao sam da je pri pozdravljanju dovoljno pružiti ruku. Međutim, ljudi su me gledali čudno, jer je ovde normalno poljubiti se. Posle 6-7 godina sam rekao "neću više da štrčim" i počeo da se ljubim, ali kad sam došao u Srbiju to je delovalo čudno.

Nije bilo toliko čudno, koliko su mnogi rekli – šta li mu supurga kaže za ovako srdačno pozdravljanje?
- Ništa, jer je to ovde isto kao "dobar dan".

Komentare je izazivao i vaš izgovor. Koliko ste često, uopšte, u prilici da govorite srpski?

- Poslednje dve-tri godine malo češće. Jedino sa mojim najboljim drugom govorim na maternjem jeziku. Iako je rođen u Belgiji, jako voli Srbiju i odlično govori naš jezik i to s beogradskim dijalektom, jer mu je otac Beograđanin. Sinu se obraćam na srpskom, a on mi odgovara na flamanskom.

Kad ste hteli da takmičarima objasnite koliko je jelo koje su spremili jednostavno, rekli biste – to zna da spremi i moj petogodišnji sin. Da li je već postao vaš "pomoćnik"?
- Kad sam kod kuće, pa nešto kuvam, on voli da "isprlja ruke". Tada napravim smesu za kolače i kažem mu – evo, mešaj, pa kasnije to ispečemo. Naravno, tada cela kuhinja bude isprljana, ali njemu je to jako zabavno.

Delujete vrlo smireno, a u jednom intervjuu ste rekli da ste, svojevremeno, bacali šerpe kad vam jelo ne uspe. Kako je došlo do tolike promene?
- I juče sam bacio šerpu... Vođenje restorana podrazumeva veoma mnogo momenata. Često ćete preći preko sto negativnih, a onda će se pojaviti neka glupost... Kad se sve nakupi - ekspolodiraš. No, s godinama prestajemo da budemo baš toliko impulsivni i počinjemo da malo više razmišljamo pre no što nešto uradimo. Ugostiteljstvo je, zasita, jako naporno. Eto, juče sam radio od osam ujutru do pola jedan posle ponoći. Stalno služite hranu ljudima i svi mogu da kritikuju vaš rad. Nekad to prihvatite bolje, nekad lošije. Radnici kojima ste pretpostavljeni treba da ispune neke norme, a i ja sam ne mogu uvek sve da ispunim. Nema pravila...

Autor: Brankica Treskavica, Life Content