Aleksandra Krunić: Srpkinja koja je osvojila Njujork || Hello Magazin!

Iako ne poseduje visinu kojom može da se pohvali većina današnjih atletski građenih teniserki, Aleksandra Krunić ima srce od dva metra, a njena borbenost na terenima u Njujorku pobedila je fizičku nadmoć protivnica. Dvadesetjednogodišnja Beograđanka najveće je iznenađenje „Otvorenog prvenstva Amerike“, budući da je stigla iz kvalifikacija i izbacila dvostruku šampionku „Vimbldona“ Petru Kvitovu iz daljeg takmičenja, a sjajno se pokazala i u narednim partijama, umalo se plasiravši u samu završnicu poslednjeg „grend-slema“ sezone.
- Neverovatan je osećaj servirati za meč protiv četvrte igračice sveta, ali u tom trenutku toga nisam ni bila svesna, niti sam znala koji je rezultat. Nisam osećala nikakav pritisak, bila sam skoncentrisana samo na servis i nameru da obezbedim trostruku meč loptu, ali priznajem da sam se sva naježila posle te velike pobede - otkriva velika nada srpskog tenisa, naslednica Ane Ivanović i Jelene Janković, kojoj se, ukoliko ovako nastavi, smeši lepa budućnost. No, Aleksandri je trenutno najvažnije da se zadrži među sto najboljih teniserki planete, da bude zdrava i da radi još intenzivnije.
Rođena je u Moskvi, gde je provela detinjstvo. Iako je od malih nogu pokazivala veliki talenat, Rusi joj nisu ponudili da igra za njihovu reprezentaciju.
- Kao devojčica želela sam da igram za Rusiju, ali to me je prošlo čim sam prvi put obukla dres Srbije. Nikad ne bih promenila zastavu pod kojom igram i grb koji nosim, jer se zaista posebno osećam uz saznanje da na mojim leđima piše “Srbija”.
Aleksandrin prvi susret sa „belim sportom“ odigrao se kada je imala samo četiri i po godine. Tada su joj baka i deka poklonili plastični reket i lopticu od sunđera.
- Mama je shvatila da volim da se „družim“ sa ovim sportskim rekvizitima jer sam joj izlomila sve cveće po kući. Roditelji su odlučili da me upišu na neki sport kako bih prestala da lopticom obaram sve po stanu, shvativši da je vrag odneo šalu. Sticajem okolnosti, izbor je pao baš na tenis. U početku sam radila sa jednim starim trenerom, koji mi je, kada sam napunila sedam godina, rekao da je došlo vreme da odem u veliki klub, jer me je on naučio svemu što je znao. Usledio je odlazak u čuveni „Spartak“ i narednih deset godina u Rusiji sam osvojila šesnaest prvih mesta i mnoštvo trofeja. Moskva je moj grad, ali u Srbiji su bolji uslovi za bavljenje tenisom. Svi moji su ovde, lepo mi je, sve je blizu, tako da sam definitivno odlučila da mi baza bude Beograd - ističe Aleksandra, koja mnogo vremena provodi u još jednom omiljenom gradu, Melburnu, jer joj Australija savršeno odgovara, a mašta i o tome da jednog dana ima kuću negde pored mora.
Kada ne trenira, trudi se da što više vremena provodi sa društvom, da zajedno odu u kafić, bioskop ili na kuglanje, a uživa i u vožnji automobilom. Za razliku od vozila na četiri točka, one sa krilima nikako ne voli, i zato priznaje da je putovanja ispunjavaju samo dok ne sedne u avion.
- Volim da gledam dokumentarce, da čitam, uglavnom knjige zasnovane na istinitim događajima. Progutam ih za nekoliko dana. Volim ruske filmove i pozorišta, kojih je Moskva zaista puna. Imaju čak i jedno u kome su glumci mačke. Iako izbegavam da letim, obožavam avione i sve što je vezano za njih. Volela bih da dobijem priliku da vidim pilotsku kabinu i da mi neko pokaže kako funkcioniše. Tenis je, naravno, sada na prvom mestu, a studiram i poslovnu ekonomiju - kaže mlada teniserka i ističe da uz dobru organizaciju sve može da se postigne.
Život profesionalnih sportista drugačiji je od onog koji vode njihovi vršnjaci, jer na žrtveni kamen moraju da polože sijaset stvari. Zbog toga su mnogi veliki šampioni u nekom trenutku poželeli da dignu ruke od svega i da uživaju u svemu što im mladost pruža. Takvih razmišljanja nije bila pošteđena ni nova teniska zvezda koja je prošle nedelje oduševila ljubitelje sporta.
- Bilo je, naravno, „žutih minuta“ kada sam htela sve da ostavim, ali ne zato što mi je nešto bilo uskraćeno. Jednostavno, postoji taj neizbežni trenutak kada upadnemo u zamku frustracija. Tri godine imala sam isti rejting na „VTA“ listi i nikako mi nije polazilo za rukom da se pomaknem sa tog mesta. Ali, ako volite sport kojim se bavite, teški trenuci mogu da se prebrode bez posledica. Osećaj trijumfa nad protivnikom posle dobro odigranog meča ne može ni sa čim da se uporedi. Zato mislim da je teniserima veoma teško da se pronađu u nekim drugim vodama. I dalje imam tremu pred svaki meč, kao što je ima i svaki drugi čovek kome je do nečeg stalo. Najveću tremu imala sam prilikom susreta sa Azarenkom, kada sam prvi put izašla na teren „Artur Eš“ i stala pred više od dvadeset hiljada ljudi. Svi oni očekivali su kvalitetan meč. Iako sam bila autsajder, pružila sam dobru partiju. I pre toga, kad sam igrala protiv Kvitove, osećala sam odgovornost prema tim ljudima u gledalištu. Želela sam da uživaju u borbi koju gledaju i da što duže traje - otkriva Aleksandra.
Nedavno je promenila režim ishrane, izbacivši meso iz upotrebe jer joj smeta, a priznaje da će poraditi i na nekim osobinama koje smatra nedostacima, kako bi unapredila svoju igru.
- Jedna od mojih najvećih mana je tvrdoglavost. Nizak mi je prag tolerancije prema sebi, to bi trebalo popraviti. Uvek nastojim da svima pomažem što više mogu, ali to mi oduzima previše energije i na kraju malo ostaje za mene. Moram da naučim kako da sve to kanališem, da i dalje budem tu za druge, ali i da nešto sačuvam za sebe. Lojalnost je, takođe, veoma bitna stavka u međuljudskim odnosima. Ako ikada odlučim da nešto istetoviram, jedna od reči biće upravo ta. Što se tiče mog emotivnog statusa, zaljubljena sam i uživam u svojoj vezi, ali neću da otkrivam detalje jer ne želim da nešto ureknem - kaže jedna od najvećih zvezda njujorškog „grend-slema“, novo srpsko čudo na teniskoj pozornici, koja je sigurnim partijama i velikim srcem zadivila ceo svet.