Milorad Kapor: Život je ljubav prema bližnjima i nesebično davanje || Hello Magazin!

Glumac Milorad Kapor je posle uloge u filmu o Džejmsu Bondu "Skajfol", koja mu je otkrila sve čari holivudske produkcije, zaigrao u debitantskom filmu reditelja Danila Bećkovića "Mali Budo", a rola opasnog momka nije ga mimoišla ni ovog puta. Stalni član Srpskog narodnog pozorišta godinama živi na relaciji Beograd - Novi Sad, a česta putovanja doživljava isključivo kao prednost i priliku da od oba grada uzme ono najbolje. U intervjuu za magazin "Hello!" korpulentni Beograđanin, hercegovačkog porekla, otkriva detalje bliskog odnosa sa jednim od najpoznatijih izdanaka porodice Kapor, ali i ispunjenju želje svojih roditelja da im podari unuke.

Kakve su reakcije ljudi iz vašeg okruženja na film "Mali Budo"?

- Mnoge kolege koje su gledale radnu verziju bile su oduševljene, pa je u javnost krenuo "alo" efekat kako je film odličan. Moja bojazan da ostatak publike neće podeliti toliko oduševljenje ispostavila se kao neosnovana, tako da smo, po svemu sudeći, uradili dobar posao.

Kako ste se kao Hercegovac osećali u koži Crnogorca?
- Dobro poznajem crnogorski mentalitet, a uz to volim i da se poigravam dijalektima. U seriji o Jagodićima igrao sam "lalu", sada Crnogorca, a u seriji o kojoj nećemo sada da govorimo, trebalo bi da zaigram Dalmatinca.

Ponovo vam je poverena uloga opasnog momka. Da li ste u mladosti imali preku narav?
- Temperamentan sam čovek, ali kako brzo planem, još brže se smirim. Protivnik sam svakog fizičkog razračunavanja. Otac me je vaspitao da nikada ne napadam, ali da znam da se branim. Ko ponikne na Lionu, pa odraste na Novom Beogradu, mora to da zna. Za svaki slučaj.

"Mali Budo" je prvi film koji ste snimali posle filma "Skajfol" o Džejmsu Bondu. Kako ste doživeli prelaz sa prvoklasne svetske produkcije na niskobudžetni domaći film?

- Najvažnije je da te greje ideja filma. I Kventin Tarantino i mnogi drugi reditelji počeli su od kućne kamere, pa ih je, između ostalog, dobra ideja dovela do prvog ešalona reditelja. Ja sam ispočetka mislio da radim ovaj film bez novčane nadoknade i pristao sam na to, zbog ideje, zbog reditelja i celog tima. Na Zapadu nisu mogli da veruju da je ovde nepisano pravilo da se za rediteljski prvenac igra besplatno. Reditelj Danilo Bećković je sjajan momak i predivan prijatelj, i mislim da je pred njim velika karijera. Kada uđeš na pravi ulaz, sve su stanice tvoje, a kad uđeš na pogrešan, svaku si promašio.

U čemu vidite najveću razliku u domaćoj i holivudskoj produkciji?
- Toplina i humor po kome smo karakteristični, toga na Zapadu nema. Meni je bilo važno da pronađem balans između distance i topline u odnosu sa drugima. Posle poslednje klape Danijel Krejg je prišao jedino meni, zagrlio me i rekao: "Svaka čast, prijatelju, svaka čast!"

Jednom ste izjavili: "Ako pomislimo da ne možemo da promenimo svet, trebalo bi bataliti život".
- Najlakše je reći: "Pomirite se s tim". Uvek bi trebalo težiti boljem. Naravno, važno je sagledati situaciju i ne ići glavom kroz zid, ali ne bi trebalo sebi ni a priori reći: "Ne možemo, ne vredi". Treba se probuditi i ne dozvoliti da se padne u apatiju zbog uzaludnosti pokušaja. To jeste talenat, ali to se mora. Možda mi neki moj hercegovački gen, dorađen u Beogradu, pa oblikovan u Novom Sadu, daje energije da istrajem u tim pokušajima.

Živite na relaciji Beograd - Novi Sad. Koliko vam to prija?
- Iz oba grada uzimam samo najbolje. Kad Beograd postane negativan, eto mene u Novom Sadu, a kad on krene sa svojim negativnostima, brzo iz njega odlazim.

Koliko vam je bliskost sa rođakom Momom Kaporom bila dragocena?
- Sa njim sam poslednjih godina njegovog života ostvario izuzetnu bliskost, a sa njegovim kćerkama Anom i Jelenom u redovnom sam kontaktu. Kada smo se sretali u većem društvu, on je kao veliki hedonista voleo da pokaže na mene i kaže: "Ovoliki smo mi Kapori kada ne pijemo i ne pušimo". Trudim se da u sebi razvijam taj njegov kozerski duh, to šarmantno primećivanje sitnica koje ljudima promaknu, a koje te raduju. Momo je uvek znao da primeti gotovo neprimetne stvari, a kada ih je opisivao, prerastale su u umetnost. Volim da se bavim tim sitnicama.

Koje sitnice čine vaš život?

- Iza sitnica se krije suština. Život je ljubav prema bližnjima i nesebično davanje. Najsrećniji sam kada sam koristan, sebi ili društvu.

Umete li da ne radite ništa i kako izgleda vaš odmor?
- Jedino kada sam na moru, to vreme doživljavam kao odmor i mesto gde mogu da se opustim. Svako drugo ležanje za mene je gubitak vremena, pa taman i samo usisao prašinu, ja sam srećan i kažem sebi da sam tog dana nešto korisno uradio.

Koliko je teško pratiti vaš tempo života?
- Kažu da je teško. Telefonski pozivi mi često počinju sa: "Izvini, jesi li u romingu?" Umeju da mi kažu da jezik ne može da mi uhvati mozak.

Priželjkujete li da vas neko primiri i da li ćete roditeljima ispuniti želju da im podarite unuke?

- Radi se na tome. Na unucima još ne, ali na smirivanju da. Meni je to cilj, ali bio mi je i pre petnaest godina. Međutim, život je, na sreću ili nesreću, nepredvidiv.

Koji tip žene može da vas osvoji?
- Volim kada devojku koja je pored mene žele i drugi muškarci, ali da je meni verna.

Kako reagujete na žensku inicijativu?
- Nimalo ne bežim od toga. Naš posao je takav da se mi malo umorimo od animiranja publike i inih, i nekada nam je potrebna inicijativa drugih. To je dragoceno.

Čuvena izreka kaže da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Da li biste voleli da vaša stoji pored ili možda ispred vas?
- Samo budala ne želi pored sebe uspešnu osobu, a uspeh je zajednički kada se deli. Uspeh na poslu znači zadovoljstvo, zadovoljstvo donosi mir u kuću i odbacuje frustracije. Tako da, dobro došla, uspešna devojko.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content