Andrija Milošević: Tuge su skrivene rane, brižljivo čuvane i uvek jednako bolne

Andrija Milošević: Tuge su skrivene rane, brižljivo čuvane i uvek jednako bolne

01/11/2014

0

Glumac vedrog duha, Andrija Milošević, osvaja publiku zbog autentičnog pečata koji uspeva da utka u svaki lik koji igra. Tridesetšestogodišnji Crnogorac je u emotivnoj vezi sa koleginicom Sandrom Tomić, u kojoj je našao devojku kakvu je tražio godinama.
Umetnik smatra da brak nije garancija sreće, već samo bezuslovna ljubav oslobođena svih pritisaka. Kaže da bi jednog dana voleo da dobije kćerku, ali veruje da će mu se roditeljstvo desiti u trenutku kada se svi životni uslovi poklope i kada za to dođe pravo vreme.
Za magazin "Hello!" Andrija priča o ulozi koju će tumačiti u filmu "Jesi li to doš'o da me vidiš", o bajkama koje piše kako bi ulepšao stvarnost, kao i o tome koliko mu je važna podrška majke i brata, kao i pravih prijatelja sa kojima je proveo detinjstvo.

Glumite u filmu "Mali Budo", koji je za kratko vreme postigao veliki uspeh. Da li mislite da su crnogorski humor, stil života i model ponašanja adekvatno dočarani u komediji?
- Film se nije bavio time, niti je poenta ovog filma crnogorski mentalitet, koji se, ako ćemo pravo, ne razlikuje mnogo od ostalih naroda i narodnosti u okruženju. Film je zanimljiv i duhovit jer su situacije koje ga čine surove i životne. Likovi su mogli da budu pripadnici bilo koje nacije na Balkanu i da imaju istu težinu, jer nas veže mnogo toga lepog, nedostatak morala, kulture i novca, a povezuje nas potreba za materijalnim simbolima moći. Glavni junak pokušava da spasi živu glavu, što je glavna tema u našim životima poslednjih dvadeset godina.

 Počeli ste da snimate film "Jesi li to doš'o da me vidiš", u kojem ponovo sarađujete sa Milanom Karadžićem.
- Marinko je vlasnik prodavnice u jednom malom mestu u Crnoj Gori 1968. godine. U tom kraju treba da se izgradi put i njegova glavna preokupacija je pokušaj da sazna rutu, kako bi kupio potrebne parcele od njegovih naivnih komšija i to sve dobro naplatio. Scenario je neverovatno duhovit. Milan Karadžić je opet na visini zadatka i ne sumnjam u uspeh ovog filma.

Često putujete zbog predstava u kojima glumite, da li je teško izdržati taj tempo?
- Navikao sam da putujem i radim. Volim publiku koja dolazi na naše predstave i uživa sa nama. Naporno jeste, ali ja ne vidim drugi način da se bavim onim sto volim. Nezavisni projekti, koji imaju kvalitet i "nabijeni" su dobrom i zdravom zabavom, u stanju su da dođu i do najudaljenijih mesta zbog publike. Jedini su za koje možete reći da imaju potencijal da opstanu u ovim, za kulturu, lošim vremenima.

Da li se danas u Srbiji može lepo živeti od glumačkog posla i da li je ovaj poziv ispunio očekivanja koja ste imali na početku karijere?
- Ja nisam nikada imao nikakva očekivanja od bilo koga i bilo čega. Sem možda od sebe. Samo sam želeo da radim ovo što radim i živim slobodno i dostojno. Nisam se odao melanholiji i večnim pokušajima da opravdam sopstvene neuspehe time što ću mrzeti svet i kriviti sve oko sebe zbog toga. Jednostavno sam završio fakultet i radio. Kada me niko nije zvao u svoje projekte, ja sam izmišljao sopstvene. Okupljao sam ljude, ubeđivao reditelje, rizikovao i jednostavno pratio svoj put. Biti umetnik je kod nas teško breme, ali ja nisam ni za šta drugo stvoren osim da budem ovo što jesam.

Koja uloga je obeležila vašu karijeru?
- Na televiziji će sigurno Banjo iz serije "Mješoviti brak" ostati upamćen. Ljudi su voleli tu seriju i dan danas me zovu Banjo. Čudno je to koliko neke stvari ostanu duboko urezane u pamćenje publike. Ne bih mogao da vam objasnim zbog čega je to tako.

Malo je poznato da imate dara za pisanje. Planirate li u skorije vreme da objavite knjigu u kojoj ćete objediniti sve što ste stvarali?
- Ko zna. Ja mislim da sve dolazi u svoje vreme i da u mozaiku života svako parče budućnosti nađe neko svoje mesto u kom se ušuška i postane prošlost. Ja volim bajke, izmišljene, zanimljive svetove u kojima su dobro i zlo jasno definisani. Bajke su poštene, kod njih nema prevare i licemerja, kao u životu. Zato ih i pišem.

Kakvi ste kada ste zaljubljeni i šta ste sve spremni da uradite zarad ljubavi?
- Ljubav i zaljubljenost su neprijatelji. Voleti znači biti čovek. Ne znam šta sam najluđe radio i uradio, ali sam uvek bio spreman da žrtvujem sve zbog ljubavi. Nisam dovoljno pametan da bih izvukao najjednostavniju formulu sopstvenog osećanja želje i potrebe za nekim. To su neobjašnjive stvari, momenti koji vas teraju da idete i idete i padate i opet ponosno ustanete. To vam je ljubav, rat u kom večito ginete i opet se rađate.

Budući da ste u dugoj vezi sa koleginicom Sandrom, da li je priča o vama kao zavodniku sada prošlost?
- Ja nikada nisam bio zavodnik, samo su me tako "krstili" mediji. Valjda nije bilo nekog boljeg u tom momentu. Sada sam već u drugom planu što se toga tiče, i odahnuo sam. Mediji stvaraju predrasude, jer su danas spekulacije i tračevi istinitiji od istine same. Sandra je glumica, ja sam glumac, znamo da se nosimo sa bremenom javnog života.

Kako sada reagujete na "titulu" jednog od najpoželjnih neženja koja vam se godinama pripisuje?
- Nikada nisam imao nikakvo mišljenje o tome, pa ga nemam ni sada. Vrlo je bitno da za neke stvari u životu nemate mišljenje, jer onda ostavljate slobodan prostor za one stvari za koje morate da imate stav. Preterano trošenje misli na gluposti dovodi do teških poremećaja u ponašanju.

Mislite da je sada vreme da se skrasite i ostvarite u ulozi roditelja, budući da ste duže vreme u ozbiljnoj vezi?
- Ne opterećujemo se time. Živimo život i to je to. O svemu se mora odlučivati slobodnom voljom i bez opterećenja, jer jedino tada je sve iskreno. Voleo bih da imam decu, ali će se to desiti onda kada za to bude došao najbolji momenat. Ne treba mistifikovati brak i biti očajan što se nisi potpisao u opštini, a već si debelo u tridesetim godinama. Treba voleti i živeti. Samo to.

Da li biste više voleli da dobijete kćerku ili sina i maštate li o velikoj porodici?
- Voleo bih kćerku jer one vole očeve. Sinovi kad-tad dođu u sukob sa očevima, to je staro plemensko pravilo zapisano duboko u genima. Zato bih voleo kćerku. Sebičan sam, šta ću. Ali ako dobijem sina i ako jednog dana bude čitao ovaj intervju, pa se još nešto i naljuti, neka zna da ga tata voli.

Da li ćete decu vaspitavati u tradicionalnom duhu, što je karakteristika ljudi koji su odrastali u Crnoj Gori?
- Drugačija su vremena pa je i drugačiji način vaspitanja. Današnja deca vrlo brzo dolaze u dodir sa tehnologijom i neizmernim izvorima informacija. Brže se oforme kao ličnosti, više znaju, brže razmišljaju i teško je reći koji model vaspitanja bi trebalo koristiti. Trebalo bi pokušati da se kod deteta posadi seme ljubavi, časti i pravdoljublja i nadati se da će korenje biti dovoljno jako da izdrži razne udare ovog podlog sveta u kom živimo.

Obilazite li često brata i majku u Crnoj Gori i koliko vam je bitno da imate njihovu podršku u onome što radite?
- Obilazim ih onoliko koliko mogu. Oni su moj temelj, moja porodica, moja krv, naravno da mi je od krucijalne važnosti njihova podrška.To su za mene svete stvari.

Koliko je bilo teško ostati sa obe noge čvrsto na zemlji u trenucima kada ste doživeli vrhunac popularnosti?
- Mnogo sam radio pa nisam obraćao pažnju na efekte tog mog rada. A i nije teško ovde ostati čvrsto na zemlji, jer nemaš gde nešto naročito ni da se popneš. Mi živimo tako da je osnovna stvar preživeti. Najgore je sebe obmanjivati da si nešto više od onoga što zaista jesi. Biti čovek znači i biti realan. Doživljavati sebe onakvim kakav jesi, voleti sebe sa saznanjem o svim svojim manama, biti samokritičan i svirepo iskren prema sopstvenom egu. To je bolno, ali iznenađujuće povoljno utiče na karakter. Dakle, teško je biti normalan u ludnici.

Ko vas vraća u stvarnost onda kada je to potrebno?
- Ne volim da se vraćam u stvarnost. Stvarnost me izbezumljuje dosadom i klišeima koje prepoznajem kako otvorim oči. Volim paralelni svet koji stvaram u ljubavi, na poslu, u kadi. Živeti znači i živeti kako ti hoćeš.

Jeste li u kontaktu sa starim prijateljima sa kojima ste proveli detinjstvo u Crnoj Gori?
- Ostali smo porodica do dana današnjeg. Moji prijatelji iz detinjstva su i dalje tu u mom životu, nikada nisu ni odlazili. To je veliko blago, sačuvati srce za najbolje ljude, biti okružen čeličnim bedemima bezuslovne ljubavi i poštovanja.

Čini se da vešto krijete kada ste neraspoloženi. Koji su vam trenuci u životu najteže pali?
- Bilo ih je mnogo. Ne bih pričao o tim trenucima jer su to duboko intimne stvari. Mogu uvek da pričam o sreći, ali tuge su skrivene rane, brižljivo čuvane i uvek jednako bolne.

Intervju: Zvezdana Milovanović, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin

Pročitajte još