Konstantin Kostjukov: Ples uzbudljivog života || Hello Magazin!

Prvak baleta Narodnog pozorišta Konstantin Kostjukov vršilac je dužnosti direktora Baleta u nacionalnom teatru. Umetnik, koji živi i radi u Beogradu, sagovornika osvaja jednostavnošću i iskrenošću. Rođen je u Kijevu u Ukrajini pre četrdeset pet godina, a njegov životni put obeležili su lepi trenuci blistave karijere, velika ljubav, ali i tuga koju je doneo gubitak voljene sestre.
Njegov otac Eduard rođen je u ruskom gradu Rostovu na Donu, a majka Ina u Novosibirsku. Ljubavna priča njegovih roditelja veoma je romantična. Majka baletskog umetnika Kostjukova zbog studija tehnike preselila se u Rostov, gde je iznajmila stan koji je izdavala njegova baka po ocu, koji je u to vreme bio baletski igrač u Nacionalnom teatru u Kijevu. Iako je Eduard živeo i radio u Kijevu, dolazio je u rodni grad kad god bi imao slobodne dane i odmor. Jednom kada je došao u roditeljski dom, upoznao je novu stanarku i zaljubio se u nju. Ljubav na prvi pogled Konstantinovih roditelja završila se venčanjem i selidbom u Kijev. Samo godinu dana posle sklapanja braka rodio se Konstantin, njihovo prvo dete.
- Mnogo sam bio vezan za majku, možda je razlog tome bila očeva strogoća, na nju i ličim fizički. Bio sam dečak željan avantura i novih iskustava, a detinjstvo pamtim po igranju sa decom iz komšiluka. U najranijem detinjstvu pokazivao sam sklonost prema umetnosti, rado sam crtao i pravio figure od plastelina - za magazin „Hello!“ započinje priču Konstantin o godinama koje su obeležile njegovo detinjstvo pre nego što je počeo da igra balet. Četiri godine posle Konstantinovog rođenja, roditelji su mu podarili sestru Iru.
- Otac je video da imam dobre predispozicije za balet. Kada sam napunio sedam godina, odveo me je u baletski studio. U to vreme sam upisao muzičku školu, misleći da ću biti pijanista. Iako je otac želeo da igram balet, odustao sam i nastavio sam da sviram klavir. Tri godine kasnije, kada sam napunio deset godina, predomislio sam se i opredelio se za balet. Napustio sam sviranje klavira, mada su mi nastavnici predviđali blistavu karijeru pijaniste. U to vreme, kao dečaku, u baletskoj umetnosti su mi se dopadali maštoviti kostimi i to što se zbog profesije mnogo putuje. Zbog moje jake takmičarske crte u karakteru želeo sam da budem najbolji, ujutru sam išao u baletsku školu gde sam ostajao do večeri, stalno vežbajući. Baletska škola podrazumevala je nastavu koja je obuhvatala i druge predmete vezane za osnovno obrazovanje. U nedelji sam imao samo jedan slobodan dan. Uz takav tempo i vežbanje po ceo dan, domaće zadatke sam obično radio u krevetu, tik pre spavanja - seća se čuveni baletski igrač, koji nije zažalio što je odabrao profesiju koja podrazumeva mnoge žrtve.
- Život profesionalnog baletskog umetnika pun je odricanja. Svakodnevna rutina uključuje specifični režim ishrane, predivne vežbe, ali i povrede, koje su sastavni deo našeg posla. Posle osmogodišnjeg školovanja postao sam solista, a kao osamnaestogodišnjak postao sam član Teatra “Ševčenko” u Kijevu. Profesionalni put mi je odredio da brzo postanem solista, a potom i prvak baleta. Sa mojim usponom u karijeri rasla je i moja popularnost u Kijevu - govori umetnik mladolikog izgleda koji zrači pozitivnom energijom.
U privatnom životu birao je žene iz iste profesije. Njegova prva supruga Julija, takođe balerina, bila je njegova ljubav iz školskih dana.
- Julija i ja smo išli u isti razred. Tokom naše duge veze zatrudnela je i kada se rodio naš sin Aljoša, ja sam u dvadeset prvoj godini postao otac. Venčali smo se i tada smo živeli kod Julije u stanu. Budući da smo oboje mnogo radili, u odgajanju deteta najviše su nam pomagale naše majke. Jednu godinu posle venčanja usledio je razvod, ali smo ostali u dobrim odnosima zbog sina koji je posle razvoda pripao Juliji - priča umetnik, napominjući da ga je upravo posle rastanka od supruge, životni put odveo u tadašnju državu Jugoslaviju. U beogradskom Narodnom pozorištu je 1991. dobio poslovni angažman, a potom su usledile brojne uloge u najpoznatijim baletskim predstavama ovog teatra. Kada je Julija ostala bez posla u Kijevu, sin Aljoša je prešao u Beograd da živi sa Konstantinom.
- Devedesetih godina prošlog veka nastala su krizna vremena za nekadašnji Sovjetski savez, koji je bio u fazi raspada. Dobio sam dobru ponudu iz prestonice Jugoslavije pre nego što je počela kriza i raspad tadašnje države i prihvatio sam angažman. Očarao me je mentalitet Srba koji je sličan ruskom, a imao sam brojnu publiku koja je poštovala moj rad. Nizale su se uloge u baletskim predstavama: „Don Kihot“, „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Dama s kamelijama“, "Uspavana lepotica“, „Šeherezada“, „Odiseja“, „Romeo i Juliji“. Paralelno sa poslovnim uspesima, desile su se lepe stvari i na ličnom planu. Zaljubio sam se - iskren je Konstantin, koji je otpočeo vezu sa koleginicom iz Narodnog pozorišta, balerinom Kosovkom Radić, sa kojom se i venčao.
Dve godine od sklapanja braka upoznao je ljubav svog života. Sudbinski susret sa lepom balerinom Duškom Dragičević, sa kojom je i danas, desio se u baletskoj sali.
- Duška i ja smo se prvo dopisivali, pisali smo jedno drugome pisma, a posle toga počeli smo da se viđamo i živimo skupa. Oboje smo napustili tadašnje brakove, što nije bilo nimalo lako jer nismo želeli da povredimo supružnike, ali je ljubav bila jača od mučnih odluka. Duška i ja smo igrali zajedno na sceni i bili smo nerazdvojni u životu - otvoreno govori Kostjukov koji nije pogrešio kada je pomislio da je ona njegova sudbinska ljubav. Ove godine navršava se dvadeset godina otkako su zajedno u vanbračnoj zajednici koja odlično funkcioniše. Pre dve godine zajedno su oformili baletski studio u beogradskom Centru lepih umetnosti „Guarnerius“, koji je vlasništvo violiniste Jovana Kolundžije. Sa čuvenim violinistom Kolundžijom, nekadašnjim Duškinim suprugom, primabalerina ima dvadesetpetogodišnju kćerku Katarinu. Ona je prvo živela u Konstantinovom i Duškinom porodičnom domu, zajedno sa Konstantinovim sinom Aljošom, njenim vršnjakom. Pre nekoliko godina Katarina se udala i sada živi sa suprugom Milutinom u Beogradu. Duška i Konstantin dobili su sina Andreja pre pet godina.
- Katarina i Aljoša, koji su vršnjaci, postali su prijatelji kada smo počeli da živimo pod istim krovom. Žao mi je što nemamo još dece. Andrej je veoma živahan dečko, njegova energija je neverovatna - sa osmehom govori o mlađem sinu baletski igrač koji ističe da uživa u svakodnevnim malim radostima koje mu život pruža.
- Duda i ja delimo sve kućne poslove. Ja uživam da kuvam i biram namirnice na pijaci. Radujem se uspesima naše dece. Ipak, ima i manje lepih stvari koje mi je život doneo. Najteže mi je bilo kada je moja mlađa sestra iznenada preminula pre deset godina u trideset četvrtoj godini života. Imala je izrazito visoku temperaturu koja je četvrtog dana rezultirala njenim padanjem u komu. Nažalost, iz kome se nije probudila. Naši roditelji bili su očajni kao i ja zbog njene smrti - govori Konstantin kome u trenutku senka tuge prekriva uvek nasmejano lice. Brzo se vraća temi koja ima veze sa njegovom profesijom.
- Teško je u našoj profesiji na ovim prostorima. U inostranstvu nacionalne baletske trupe imaju besplatnu medicinsku pomoć jer se mi, baletski umetnici, neprestano povređujemo. U Srbiji je stanje drugačije jer sami pokrivamo troškove zdravstvenih pregleda, kao i troškove medicinske terapije. Sada se borimo za bolje uslove u profesiji baletskih umetnika. Drugi problem u našoj profesiji ima veze sa penzijom. Naime, baletskim umetnicima ukinuta je starosna granica, pa moramo da se mučimo i kada naše telo to ne može zbog izvesnih godina koje imamo. Smatram da je veći problem to što za mlade ljude, za koje je država potrošila novac za školovanje, nema mesta u profesiji. Nema mesta u teatru zbog starih baletskih umetnika koji ne mogu da odu u penziju, a ne igraju. Raskorak u odlasku i prilivu baletskih umetnika je najveći problem ove profesije. To je zapravo kulminacija krize naše profesije, a ona traje već deset godina - govori umetnik nepresušnog talenta koji uživa u radu sa decom, polaznicima njegove i Duškine škole u „Guarneriusu“.
Skladan odnos sa Duškom, koja ima diplomu baletske škole pri moskovskom „Baljšom teatru“, Konstantin je preneo na rad u njihovoj baletskoj školi u Beogradu. Konstantinov sin Aljoša nije krenuo baletskim stopama slavnog oca, već studira na Građevinskom fakultetu. Ipak, stariji sin baletskog umetnika, dvadesetpetogodišnji Aljoša, pokazuje kreativnu stranu ličnosti tako što svira gitaru.
- Drago mi je što našu decu Duška i ja nismo forsirali da se bave baletom, već smo ih puštali da sami tragaju i pronalaze životni put - zaključuje poznati umetnik čiju igru na sceni odlikuje virtuozna gracioznost koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.