Dejan Stanković: Nedostajaće mi uzbuđenje sa fudbalskih utakmica || Hello Magazin!

Posle dvadeset godina uspešne karijere, tridesetpetogodišnji golgeter Dejan Stanković odigrao je poslednju, počasnu utakmicu u dresu reprezentacije Srbije. Na stadionu Fudbalskog kluba "Vojvodina" Stanković je sto treći put izašao na teren sa nacionalnim timom i tako je postao apsolutni rekorder po broju odigranih utakmica u dresu Srbije. Dirljivo opraštanje od fudbala ovog velikog asa privuklo je ogromnu pažnju domaćih i svetskih medija, a Dejanovi prijatelji, porodica i bivši saigrači bili su blizu terena, da bi mu pružili podršku kakvu zaslužuje. U junu je u njegovu čast i Fudbalski klub "Inter" iz Milana, za koji je Dejan igrao devet godina, organizovao oproštajnu utakmicu. Slavni Beograđanin je svojim sjajnim partijama obeležio istoriju tog velikog kluba, a kruna njegove karijere su transparenti zahvalnosti vernih navijača "nero-azura". Na obe oproštajne utakmice Dejan je na teren izašao sa sinovima Stefanom, Filipom i Aleksandarom, dok ga je supruga Ana, sa kojom je petnaest godina u braku, bodrila sa tribina. Iako navijači žale što više neće imati priliku da ga gledaju na terenu, njegova porodica se raduje jer će on sada imati više vremena da im se u potpunosti posveti.

Kako ste se osećali na oproštajnoj utakmici?

- Pred sto treću utakmicu u dresu reprezentacije osećao sam "leptiriće u stomaku", jedva sam čekao da počne. Želim da zahvalim "Fudbalskom savezu Srbije", koji mi je ukazao čast i mogućnost da se oprostim od dresa reprezentacije. Pored klupskih dresova "Zvezde", "Lacija" i "Intera" državni dres mi je jedan od najdražih. Ja sam dete reprezentacije, od moje četrneste godine sam njen deo, i uvek mi je bilo veliko zadovoljstvo da nosim naše boje i da ukažem duboko poštovanje svojoj zemlji, kako na terenu tako i van njega. Moja oproštajna utakmica je bila zaista dirljiva. To je bilo jedno fenomenalno popodne i sjajno veče sa prijateljima. Bilo je puno čudnih emocija koje su se pomešale, u istom trenutku sam bio i srećan i tužan. Bio sam srećan zbog čitave karijere i načina na koji sam prošao profesionalni put, kao i zbog svih ljudi koji su došli na stadion i porodice, koja je uvek uz mene. U nekim trenucima sam bio tužan jer svega toga više neće biti. Navikao sam dvadeset godina na određene emocije i jedan ritam života, a sada toga više nema.

Koji trenutak u dresu Srbije ćete zauvek pamtiti?
- Bilo je mnogo lepih momenata, a uvek će mi u sećanju ostati moja prva utakmica protiv Južne Koreje 1998. godine, kada sam na dve asistencije mog kuma Siniše Mihajlovića dao dva gola. Tada sam imao osamnaest godina, a za jednog sportistu je ostvarenje sna da ima takav debi. Posle je bilo i nekih ružnih trenutaka koje ne bih pominjao jer za njih nema mesta ni u mom srcu, ni u mojim uspomenama.

Kako je sarađivati sa selektorom koji vam je venčani kum?
- Moj kum Siniša Mihajlović i ja smo igrali zajedno, onda je on jedno vreme bio pomoćni trener u "Interu", tako da sam imao priliku da ga gledam na klupi i da i na taj način radim sa njim. Pred oproštajnu utakmicu, bilo mi je čudno, dve godine nisam bio u reprezentaciji, a sada sam sa njima ušao u karantin i ponašao sam se kao da ću igrati devedeset minuta i kao da utakmica nije revijalna. Mnogo je lepo sarađivati i družiti se sa Mihom, drago mi je kada vidim kako radi i kako je podmladio nacionalni tim. Iako se nismo plasirali na "Svetsko prvenstvo" i nismo postigli dobre rezultate, ubeđen sam da će ovi mladi momci koje Siniša vodi tek pokazati svoj kvalitet jer sazrevaju zajedno i stiču iskustvo kao tim. Ništa ne može preko noći, i uvek je problem kada ljudi žele sve sada i odmah. Uveren sam da ćemo se sigurno plasirati na sledeće veliko takmičenje jer se na tome studiozno radi.

Šta će vam najviše nedostajati kada je reč o fudbalu?

- Sportista se navikne da živi sa tom dozom adrenalina i tenzije, i to je ono što će mi nedostajati. Bilo je trenutaka kada sam poželeo da pobegnem, ostavim kopačke i odem jer je pritisak bio prevelik, ali čim čujem taj huk navijača sa tribina i čim izađem na teren, sve teške stvari koje prate sport zaboravim u sekundi. Nedostajeće mi ta svakodnevica i utakmice.

Jeste li se ovoga puta radovali karantinu koji obično teško pada sportistima?
- Igrao sam u zemlji gde je karantin obavezan, i ja sam uvek bio za to da bez obzira što svako od nas želi da provodi vreme sa svojom porodicom, veče pred utakmicu budemo izolovani. Meni je to prijalo kako bih se odmorio i psihički pripremio. Ovaj poslednji odlazak u karantin, sa reprezentacijom, bio je poseban, bilo mi je čudno, vratile su mi se uspomene. Pravio sam poređenje i posmatrao mlade saigrače i razmišljao o tome kako je njima, jer mnogo toga znam, pošto sam već bio u njihovoj koži.

Da li su vaši sinovi poželeli da budu deo utakmice u vašu čast?
- Moji sinovi su izašli sa mnom na teren, prošetali smo se zajedno od svlačionice do terena i stajali su pored mene pre početka intoniranja himne. Sva trojica obožavaju fudbal, dobri su, vredno treniraju, a meni je najvažnije da odrastu u prave ljude. Da li će se baviti fudbalom ili ne, to je manje bitno.

Sada ste na novoj životnoj prekretnici.

-Pre ili kasnije mora da se stavi tačka na karijeru, svi mi kažu da sam možda mogao da igram još jednu godinu, ali mislim da je bolje da završim karijeru u trenutku kada znam da sam mogao još da igram, nego u trenutku kada bih sebi rekao šta mi je sve to trebalo. Imao sam ozbiljne povrede, dve teške operacije i jednostavno sam želeo da sebe zapamtim u nekom pozitivnom svetlu. Imao sam ponude da posle "Intera" igram u nekom drugom klubu, ali mislim da je baš ovo bio trenutak da kažem da je dosta. To je normalan proces u životu, mislim da je prejaka reč prekretnica, prestajem da igram fudbal i sada počinjem novi život. Lepo se osećam, za sada mi fudbal mnogo ne nedostaje, možda će nostalgija stići kasnije. Do Nove godine ću se odmarati, a posle toga ću odlučiti čime ću se baviti. Sigurno je da ću ostati u fudbalu jer nijedan drugi posao ne znam.

Možda se vratite ugostiteljstvu, jer i na tom polju imate bogato iskustvo?
- Sa prijateljem sam držao restoran u Beogradu, tri ili četiri godine. Nas dvojica smo se baš zabavili, bilo je to simpatično novo iskustvo za mene, ali mnogo je bolje što sam se držao lopte i fudbala.

Postoji li mogućnost da se vratite u "Crvenu zvezdu"?
- Letos se pričalo da ću doći u "Zvezdu", trenutno je klub u krizi, ali srećom u tom klubu radi ozbiljan tim ljudi koji će "Zvezdu" sigurno vratiti na stare staze. Za sada neću biti njen deo, kao ni "Fudbalskog saveza", jer smatram da je za to potrebno veliko iskustvo. Nije dovoljno da imaš slavno ime i prezime i ozbiljnu igračku karijeru, nije to tek tako biti deo menadžmenta velikog kluba.

Koliko se supruga Ana raduje vašem povlačenju iz profesionalnog sporta?

- Naravno da se moja supruga Ana raduje, sada ću joj biti tu dvadeset četiri sata, jer nema više ni putovanja, karantina, priprema i svih onih obaveza zbog kojih sam često bio odsutan od kuće. Spemni smo za uživanje, i vreme je da Ana i ja uživamo zajedno i da imamo sve vreme ovog sveta.

Da li vam je supruga odmah poverovala da zauvek ostavljate kopačke?
- Ani je bilo potrebno vreme da se uveri da sam stvarno završio karijeru, nije odmah poverovala. Preko leta nisam imao obaveze pa smo non-stop bili zajedno, bili smo dva, tri puta na moru, malo u Beogradu i u Ljubljani, gde živi brat moje supruge. Bilo nam je predivno. Nas dvoje i deca prepustili smo se uživaju, bez ikakve trke i obaveza, imali smo potpuni porodični mir.

Osećate li žal što pored tri sina nemate i jednu kćerku?
- Ne bih moje sinove menjao za sve devojčice ovog sveta, meni su oni fenomenalni. Zadovoljan sam njima, mislio sam i bio sam ubeđen da će mi treće dete biti devojčica, ali rodio se i treći sin.

Planirate li četvrto dete?

- Ne planiramo četvrto dete, mislim da je troje dece sasvim dovoljno, prioritet nam je da se, kao i do sada, posvetimo njihovom vaspitanju, potrebama i odrastanju.

Vaši roditelji su sigurno ponosni na vas?
- Pored Ane, moji roditelji me najbolje poznaju, odmalena su pratili moju sportsku karijeru, znaju kako razmišljam i koliko sam se trudio. Sigurno je da su ponosni na mene i mogu da idu uzdignute glave, jer sam se oduvek trudio da pre svega budem čovek.

Da li je tačno da se vaša majka bavila fudbalom?
- Moja majka je igrala fudbal, bila je deo tima iz Zemuna koji se zvao "Sloga", ali kada je sa devetnaest godina upoznala mog oca, odmah je prestala da igra fudbal.

Kakva sećanja vas vežu za Zemun gde ste odrasli?
- Za Zemun me vežu divne uspomene, tamo sam išao u osnovnu školu i imam mnogo prijatelja. Vežu me uspomene na društvo i prva zabavljanja, sećam se da sam bio van sebe od sreće kada sam prvi put ostao do kasno ispred zgrade. Mnogo je lepo u Zemunu, taj deo grada ima dušu i svoj stil. Mnogo lepih i bezbrižnih trenutaka pamtim iz tog perioda.

Kolika je razlika između vašeg i odrastanja vaše dece?
- Postoje velike razlike između mog i njihovog odrastanja, oni imaju mnogo obaveza, idu u školu i na treninge, imaju svoje društvo, ali su im druženja mnogo drugačija od naših okupljanja. Zanimljivo je što kad god Ana i ja sa njima dođemo u Beograd ili Ljubljanu, sva trojica pitaju kada ćemo kući, a oni Milano smatraju i doživljavaju kao svoj grad, kao svoju kuću, kao svoju oazu.

U Milanu vas naprosto obožavaju, zar ne?
- Kao i ovde, i u Milanu me uvažavaju i vole. U Italiji, gde god da se pojavim, ukazuju mi veliko poštovanje.

Da li ćete nastaviti život u Italiji?
- Za sada planiramo da ostanemo u Milanu, i zbog dece i zbog sebe, videćemo u daljoj budućnosti kako će se sve razvijati, ali za sada ostajemo u Italiji.

Mislite li da ste rođeni pod srećnom zvezdom?
- Sreća se zaslužuje, imao sam sreću da upoznam pravu ženu, da mi ona rodi troje divne dece, svoju sreću poštujem i živim je.

Neke važne radosne trenutke u životu obeležili ste na svom telu kao tetovažu?
- Malo sam se išarao, uglavnom namenski, istetovirao sam imena moje porodice i datume koji su nam vrlo važni. Na desnoj ruci imam tetovažu koja izgleda kao bar-kod, na kome je datum Aninog i mog venčanja. Tu tetovažu sam uradio pre deset godina kao garanciju na naš zajednički život.

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Janko Petković