Luis Hamilton tvrdi da je uz ljubav, posvećenost, trud i malo sreće, uspeh zagarantovan

Luis Hamilton tvrdi da je uz ljubav, posvećenost, trud i malo sreće, uspeh zagarantovan

06/10/2010

0

Najmlađi šampion „Formule 1“, Britanac Luis Hamilton rođen je u engleskoj pokrajini Herdfošir, u porodici mešanih rasa. Razvod njegovih roditelja, Karmen i Antonija, usledio je kada je Luis imao dve godine. Posle toga do dvanaeste godine živeo je sa majkom i dve polusestre, da bi se potom preselio kod oca i maćehe, koji su dobili sina. Da nije postao trkač, bio bi fudbaler ili igrač kriketa, otkrio je javnosti. Upisao je čuveni koledž „Kembridž“, a potom se posvetio samo trkanju. Njegov otac Antoni podržavao ga je u toj njegovoj ljubavi, da bi potom postao i njegov menadžer. Prvi karting trkački automobil kupio je sinu za Božić, kada je Luis imao samo šest godina.
Pored impresivne karijere u trkama „Formule 1“, Hamilton je u centar pažnje dospeo i zbog javnog kritikovanja velikih taksi koje se plaćaju u Engleskoj, zbog čega je odlučio da se nastani u Švajcarskoj, u Ženevi. Pre tri godine u medijsku žižu dospeo je zbog prebrze vožnje u Francuskoj, zbog čega je suspendovan i mesec dana nije mogao da vozi trke. Naime, svojim „mercedesom“ na francuskom autoputu vozio je dve stotine kilometara na čas. Iste godine je počeo da se zabavlja sa Nikol Šlezinger, atraktivnom pevačicom grupe „Pusikat dols“. Posle trogodišnje veze objavljeno je da je par raskinuo jer ga je, navodno, osam godina starija zvezda primoravala da ozvaniče vezu i venčaju se. Tobožnje raskide nisu komentarisali, a posle svakog su ponovo viđani zajedno. Najveća zvezda trkačkih staza u celom svetu, Hamilton je već dobio svoju voštanu figuru u londonskom muzeju „Madam Tiso“ i ponovo je dospeo na glas trkača van trkačkih staza - nedavno je novčano kažnjen za prebrzu vožnju, zbog čega se izvinio javnosti.

Da li sebe vidite kao dobrog ili lošeg momka?
-
Mislim da nije u redu da ja o tome govorim. Smatram da sam imao mnogo sreće, ali sam uložio i ogroman trud da bih bio tu gde jesam, u “Formuli 1” sa “Vodafonom Meklarenom Mercedesom”. Imam sreće što sam ovde, uvek se trudim da budem dobar momak. Još u detinjstvu  porodica mi je usadila norme poštovanja i lepog ponašanja i pokušavam da ih se pridržavam. Ništa nas ne košta da budemo uljudni.

Verujete li u sudbinu?
- Ne trošim vreme razmišljajući o tome, ali pretpostavljam da sudbina ima ulogu u životu svakog od nas. Međutim, morate da imate ciljeve, da naporno radite i budete posvećeni onome što radite da biste postigli ono što želite, da biste ostvarili ciljeve, ma kakvi oni bili. Da smo moja porodica i ja, dok sam odrastao, sedeli skrštenih ruku, da nismo ništa pokušavali, ja ne bih danas bio vozač “Formule 1”. Tako je i sa svima, bilo da želite da postanete doktor, učitelj, šta god. Ako vi ne utičete na to, neće se ni desiti.

Kakav odnos imate prema vremenu?
- U mom životu vreme igra najvažniju ulogu, bilo da sam na stazi ili van nje. Na stazi se uvek trudimo da ostvarimo dodatne stotinke po krugu vožnje, koje na duži vremenski rok mogu da znače razliku između pobede i poraza. U čitav taj proces ulaže se ogroman napor. Kad nisam na stazi, mnogo vremena mi odlazi na rad sa inženjerima, promotivne aktivnosti i treninge. Sve se to odigrava po rasporedu, pa se trudim da slobodno vreme što bolje iskoristim sa porodicom i prijateljima.

Kako punite baterije između trka?

- Između trka ima mnogo priprema. Kada u nedelju uđemo u finiš na kraju gran prija, nije da ne radimo ništa do sezone kvalifikacija za sledeću trku. Radim na inženjerskim programima sa svojim timom, treniram, učestvujem u promotivnim aktivnostima za tim i za naše partnere. Takođe, trudim se da nađem vremena za opuštanje sa porodicom i prijateljima. Idem u bioskop, izlazim na večere, vozim sa bratom automobile na daljinsko upravljanje - obične stvari kojima se svi bavimo.

Šta je za vas lično finiš?
- Imam svega dvadeset pet godina. Da budem iskren, ne razmišljam toliko unapred. Za trkača, finiš označava početak sledeće trke. Ne započinjem sezonu misleći da će sve biti lako. Nova sezona počinje i sve kreće ispočetka.

Ko ili šta je uticalo na vas da postanete trkač?
- Oduvek sam bio trkač. Nisam to odlučio u nekom određenom trenutku. Kad sam bio vrlo mali, počeo sam da se igram automobilima na daljinsko upravljanje. Kad sam prvi put vozio karting, to mi je bila najprirodnija stvar na svetu. Taj sled je bio prirodan, tako je uvek bilo za mene. Naravno, volim trke i mislim da me je to inspirisalo da nastavim da se time bavim i dospem do “Formule 1”. To je za mene više bilo lično putovanje nego što je na njega uticala jedna osoba ili stvar.

Kakvo značenje za vas ima reč „vreme“?
- Živim za trke. Meni je to ceo život. Veoma mi je važno da budem brz. Na neki način, u “Formuli 1” ceo život vrti se oko štoperice - ona govori ko je brz, a ko nije. Kada to bolje proučite, štoperica vam govori i kako i zašto su ljudi brzi. To je fascinantno. Ali vreme mi je bitno i u svakodnevnom životu, jer morate da znate kada da jedete, kada da se opustite ili kada je potrebno da se pojavite pred medijima. Čitav dan vam je isplaniran, a tako je i svakom vozaču “Formule 1”, jer smo svi prilično zauzeti. Zato i volim da budem opušten kad nisam na stazi. Potrebno je mnogo trenirati, ali dobro je kad se stvari kombinuju. Nekada odlazim na trčanje ili vožnju biciklom po planinama ili vežbam napolju. Kad nemate zacrtan raspored, dobro je biti opušten.

Šta volite da radite u slobodno vreme?
- Volim da se bavim sportom, nekad igram tenis da bih razbio rutinu. U slobodno vreme volim i trčanje i vožnju biciklom, kao i da slušam muziku, sviram gitaru. Upravo sam kupio bubnjeve. Kada provodim vreme s bratom, bavimo se istim stvarima: igramo se automobilima na daljinsko upravljanje ili igramo jedan protiv drugog na “Playstationu”.

Kako definišete „brzinu“?
- Mislim da se rađate sa osnovnim fizičkim predispozicijama da postanete vozač. Veoma su različite stvari znati da ih imate, odlučiti se za bavljenje vožnjom ili se zaista usredsrediti da postanete vozač “Formule 1”. Mislim da posedujem i određenu dozu neustrašivosti - kad skijam na vodi ili vozim snoubord, uvek želim da pomerim granice i nikad ne mislim na opasnost. Kada sam u kolima, nikad ne mislim na opasnost. Da li zbog toga brže vozim? Ne znam zasigurno, ali mislim da to svakako pomaže. Brzina ne znači biti brz, ali biti najbrži - to je nešto sasvim drugo.

Tekst: Ayca Sarıca

Komentari (0)

Loading
Tamara hellomagazin